u velikoj drami života smo i gledatelji i glumci? (ulomci iz W. Heisenberg, Fizika i metafizika i N. Bohr, Atomna teorija i opis prirode)

Sećam se da je toga dana bilo reči o Darvinovoj teoriji u njenom modernom obliku: „Slučajne mutacije i selekcija“ i da je za obrazloženje toga učenja navedeno sljedeće poređenje: s postankom vrsta jamačno je slična stvar kao sa postankom čovekovih oruđa. Tako je, na primer, za kretanje po vodi najpre pronađen čamac na vesla, pa su jezera i morske obale bile pune takvih čamaca. Onda je neki čovek došao na ideju da pomoću jedra iskoristi snagu vetra, i tako su jedrilice na većini prostranijih voda zauzele mesto čamca na vesla. Najzad je konstruisana parna mašina, pa je parobrod na svim morima potisnuo jedrilice. Rezultati pokušaja koji ne zadovoljavaju veoma se brzo izbacuju u tehnici koja se razvija. U tehnici osvetljenja, na primer, Nernstova lampa je gotovo odmah odstranjena pronalaskom električne sijalice. Slično treba zamisliti i proces selekcije među raznim vrstama živih bića. Mutacije nastaju pukim slučajem, kako to propisuje upravo kvantna teorija, a proces selekcije odbacuje većinu tih prirodnih pokušaja. Preostaje samo mali broj oblika koji su se pod datim spoljnim okolnostima pokazali kao dobri.

Razmišljajući o ovom poređenju, palo mi je u oči da opisano zbivanje u tehnici upravo u jednoj presudnoj tački protivreči Darvinovom učenju; to jest tamo gde u Darvinovoj teoriji stupa u dejstvo slučaj. Razni čovekovi pronalasci ne nastaju slučajno, nego namerom i razmišljanjem ljudi. Pokušao sam da predstavim sebi šta bi ispalo kad bi se to poređenje ovde shvatilo ozbiljnije nego šta je zamišljeno, i šta bi onda moralo da zameni, na primer Darvinov slučaj. Da li bi se ovde nešto moglo uraditi pojmom „namera“? Mi, u stvari, samo kod čoveka shvatamo šta se podrazumeva pod rečju „namera“. Za nuždu možemo valjda još psu, kad skoči na kuhinjski sto, pripisati „nameru“ da pojede kobasicu. Ali ima li bakteriofag, kad se približuje nekoj bakteriji, nameru da prodre u nju i rasplodi se? A ako bismo tu bili spremni da kažemo „da“, onda možda i strukturi gena možemo pripisati nameru da se promeni tako da bude bolje prilagođena uslovima sredine? Očigledno se ovdje zloupotrebljava reč „namera“. No možda bi se za ovo pitanje moglo odabrati opreznije formulisanje: može li ono što je mogućno, to jest cilj kojem se teži, uticati na uzročni ishod? Međutim, time smo gotovo opet u okviru kvantne teorije. Jer talasna funkcija kvantne teorije predstavlja ono što je mogućno, a ne ono što je faktično, stvarno. Drugim rečima: možda je slučaj, koji u Darvinovoj teoriji igra tako važnu ulogu, upravo zato što se podređuje zakonima kvantne mehanike, nešto mnogo suptilnije nego što u prvi mah zamišljamo.

Ovaj lanac misli prekinut je zbog toga što su u diskusiji iskrsle znatne razlike u mišljenjima o značaju kvantne teorije u biologiji. Razlog takvim suprotnostima počiva, valjda, u tome što su biolozi u većini, doduše, sasvim spremni da priznaju kako se postojanje atoma i molekula može shvatiti samo pomoću kvantne teorije, ali inače ispoljavaju želju da građu hemičara i biologa, to jest atome i molekule, posmatraju kao predmete klasične fizike, da sa njima postupaju kao sa kamenjem ili sa zrnom peska. Takav postupak može, doduše, često da dovede do tačnih rezultata; ali strogo uzevši, pojmovna struktura kvantne teorije ipak je znatno drugačija nego pojmovna struktura klasične fizike. Možemo, dakle, ponekad doći do sasvim pogrešnih rezultata ako mislimo u pojmovima klasične fizike.

ulomak iz Verner Hajzenberg, Fizika i metafizika, Beograd: Nolit 1972., str. 358.-360., prevela: Vera Stojić, izvornik: Werner Heisenberg, Der Teil und das Ganze (1969)


Priliči pred ovakvim združenim skupom prirodnjaka prije kraja i pitanje čemu nas goreopisani nedavni razvoj našega znanja o atomnim pojavama može poučiti glede problema koji se tiču živih organizama. Premda na to pitanje još uvijek nije moguće opširnije odgovoriti, ipak se već nazire stanovita veza tih problema s krugom kvantnoteorijskih predodžaba. Prvi se putokaz u tome smjeru otkriva u činjenici što međudjelovanje organizama i vanjskoga svijeta – međudjelovanje na kojem počivaju osjetilni dojmovi – barem u stanovitim okolnostima može biti toliko slabo da se približava kvantu djelovanja. Kao što se često kaže, da bi nastao vidni dojam, dovoljno je tek nekoliko kvanata svijetlosti. Vidimo, tako, da je u tome slučaju potreba organizma za samostalnošću i osjetljivošću zadovoljena do krajnjih granica dopuštenih prirodnim zakonima, te sa sličnim stanjem stvari moramo računati i na drugim mjestima odlučujuće značajnim za formuliranje bioloških problema. To, međutim, što dotične fiziološke pojave pokazuju istančanost razvijenu do gorespomenute granice, zapravo znaci da smo se istodobno približili granicama njihova jednoznačna opisa pomoću naših ustaljenih zornih predodžaba. To nipošto ne protuslovi činjenici da nas živi organizmi stavljaju pred mnoštvo problema koji leže unutar dohvata naših oblika poimanja i tvore plodno polje primjene fizičnih i kemijskih gledišta. Isto tako ne vidimo baš nikakvu neposrednu granicu primjenljivosti tih gledišta. Baš kao što nema potrebe načelno razlikovati strujanje vode kroz cijevi od tijeka krvi kroz krvne žile, isto tako ne treba unaprijed očekivati neku duboku načelnu razliku između rasprostiranja osjetilnih dojmova kroz živce i provođenja elektriciteta kroz kovinske žice doduše, podrobno nas obrazlaganje svih takvih pojava vodi u područje atomne fizike; što se tiče vodljivosti elektriciteta tek smo posve nedavno spoznali kako nam tek kvantnoj teoriji svojstveno ograničavanje naše zorne predodžbe gibanja omogućuje da shvatimo na koji način elektroni mogu klizati između atoma kovine u žici. U slučaju spomenutih pojava, međutim, takvo istančavanje opisa nije nužno za obrazlaganje onih učinaka koji se prvi uzimaju u razmatranje.

Glede dubljih bioloških problema, međutim, u kojima je po srijedi sloboda i prilagodljivost organizma pri odzivu na vanjske podražaje, moramo računati s time da bi spoznaja odnosa širega dosega mogla zahtijevati uzimanje u obzir istih onih okolnosti koje u slučaju atomnih pojava uvjetuju ograničenost uzročnoga opisa. Osim toga, već bi nas činjenica da je svijest kakvu znamo, nerazlučivo skopčana sa životom, trebala pripraviti za uvid kako sam temeljni problem granice između živoga i neživoga možda izmiče razumijevanju u uobičajenom smislu te riječi.

Možda se to što se je fizičar dotaknuo ovakvih stvari, može opravdati time što su nas nove prilike u fizici tako živo podsjetile na staru istinu da smo u velikoj drami življenja i gledatelji i glumci.

ulomak iz Niels Bohr, Atomna teorija i opis prirode, Zagreb: Artresor 2001., str. 153. i d., preveo: Tihomir Vukelja, izvornik: Niels Bohr, Atomic Theory and the Description of Nature (1934)

Jedna misao o “u velikoj drami života smo i gledatelji i glumci? (ulomci iz W. Heisenberg, Fizika i metafizika i N. Bohr, Atomna teorija i opis prirode)

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s