jedan (ne)suvremeni razgovor? (ulomak iz Verner Hajzenberg, Fizika i metafizika)

”[G]ovorili smo o izbijanju rata i o tome da se u prvim časovima i danima rata svet izmenio. Sitne svakidašnje brige koje su nas ranije pritiskivale odjednom su iščezle. Lični odnosi koji su ranije bili u središtu života, recimo odnosi prema roditeljima i prijateljima, postali su nevažni u poređenju s opštim, sasvim neposrednim odnosom prema svim ljudima izloženim istoj sudbini. Kuće, ulice, šume, sve je izgledalo drukčije nego ranije i da se poslužim rečima  Jakoba Burkharta, ‘čak i nebo je imalo drugu boju’. Moj najprisniji prijatelj, jedan rođak iz Osnabrika, nekoliko godina stariji od mene, postao je takođe vojnik. Ne znam više da li je bio mobilisan ili se javio kao dobrovoljac. O pitanje se nije ni postavljalo. Velika odluka bila je pala, svak ko je bio telesno sposoban postao je vojnik. Moj prijatelj nikada ne bi došao na misao da poželi rat ili da učestvuje u osvajanjima za Nemačku. To znam po našem poslednjem razgovoru pred njegov polazak. Na to on uopšte nije mislio, bio je uvjeren u pobjedu. Ali je znao je da se tada zahtevalo da se založi svojim životom; to je važilo za njega kao i za sve druge. Možda se za trenutak, u najskrivenijem kutku svog srca, i preplašio, ali je ipak rekao ‘da’, kao i svi drugi. Da sam bio nekoliko godina stariji, svakako bi sa mnom bilo isto. Moj prijatelj je posle poginuo u Francuskoj. No da li je on trebalo da pomisli kako je sve to besmisao, pijanstvo, sugestija, da taj zahtev da žrtvuje život ne sme shvatiti ozbiljno? Koja je instancija imala prava da to kaže? Da li razum mladog čoveka koji odnose u politici uopšte ne može da prozre, koji čuje samo nekoliko teško razumljivih činjenica kao ‘ubistvo u Sarajevu’ ili ‘ulazak u Belgiju’?”

heisenberg-bohr-pw1412084

 

”To što govorite duboko me rastužuje”, odgovori  Bor, ”jer verujem da veoma dobro razumem šta mislite. Možda ono što su osećali ti mladi ljudi, krenuvši u rat uvereni u svoju pravednu stvar, spada u najveću ljudsku sreću koja se može doživeti. A nema ni te instancije koja bi u trenutku što ste ga opisali još mogla da kaže ‘ne’. Ali zar to nije stravična istina? Zar opšti pokret koji ste doživeli nema i jasno vidljivu srodnost s onim što se, na primer, zbiva kad se ptice selice u jesen okupljaju i krenu na jug? Nijedna ptica selica ne zna ko odlučuje o grupnom kretanju na jug ni zašto se taj let vrši. Ali svaka pojedina je zahvaćena opštim uzbuđenjem, željom da učestvuje u tome, pa je srećna što može da odleti s ostalima, iako taj let mnoge vodi u propast. Kod ljudi je čudesnost tog zbivanja u tome što je, s jedne strane, tako stihijski neslobodno kao, recimo, šumski požar, kao nekakvo zbivanje u prirodi koje teče po njenim zakonima; a s druge strane u pojedincu izaziva osećanje krajnje slobode. Mladi čovek koji učestvuje u opštem kretanju odbacuje sav teret svakidašnjih briga i nevolja. … Tamo gde se teži samo jednom cilju, pobedi, punim zalaganjem sebe, život izgleda jednostavan i pregledan kao nikad ranije. Valjda nema lepšeg opisa tog jedinstvenog položaja u životu mladog čoveka nego što je pesma konjanika u Šilerovom Valenštajnu. Znate one završne stihove: ‘Ako se životom ne založite nikad život zadobiti nećete.’ To je jamačno jednostavna istina. Ali mi, uprkos tome, ne, upravo zbog toga, moramo napregnuti sve sile da izbegnemo ratove; a zato, naravno, ne smemo uopšte dopustiti da dođe do zategnutih situacija iz kojih nastaju ratovi. Zato je, na primer, možda dobro što mi zajedno pešačimo ovde u Danskoj.”

”Hteo bih da postavim i drugo pitanje”, nastavih razgovor. ”Govorili ste i o pruskoj disciplini koju nisu prihvatili ljudi u ostalim zemljama. Ja sam odrastao u južnoj Nemačkoj, … ali te smernice pruskog života, podređivanje pojedinca zajedničkom zadatku, skromnost u ličnom životu, poštenje i nepodmitljivost, viteštvo, tačno ispunjenje dužnosti – sve je to ipak na mene uvek ostavljalo dubok utisak. Iako su političke sile docnije možda zloupotrebile ta načela, ja ih ne mogu potcenjivati. Zašto, na primer, vaši zemljaci, ovde u Danskoj, u tome osećaju drukčije?”

”Mislim”, reče Bor, ”da mi sasvim dobro umemo da uočimo vrednosti tog pruskog stava. No mi pojedincu, njegovim namerama i planovima, hoćemo da ostavimo šire polje nego to čini pruski stav. Mi se nekoj zajednici možemo priključiti samo onda ako je to zajednica veoma slobodnih ljudi, od kojih svako potpuno priznaje prava drugoga. Nama su sloboda i nezavisnost važnije od moći koja se stiče disciplinom zajednice. Zaista je čudno da takve životne oblike određuju istorijske slike-vodilje, koje žive stvarno još samo kao mit ili legenda, ali ipak još imaju veliku snagu. Pruski stav, rekao bih, formirao se po ugledu na lik viteza monaškog reda koji se zavetovao na siromaštvo, čednost i poslušnost, koji širi hrišćansko učenje u borbi protiv nevernika i stoga je pod božjom zaštitom. Mi u Danskoj, umesto toga, pomišljamo na junaka islandske sage, na pesnika i borca Egila, Skalgrimovog sina, koji je već kao trogodišnji mališan protiv očeve volje, uzeo konja iz zabrana i miljama jahao za ocem. Ili na mudrog Nijala koji je poznavao prava bolje od svih drugih ljudi na Islandu, pa su ga stoga pitali za savet u svim spornim slučajevima. Ti ljudi, ili njihovi preci, iselili su se na Island jer se nisu hteli prikloniti pod jaram norveških kraljeva, koji su se osilili. Bilo im je nepodnošljivo da neki kralj može zahtevati od njih da učestvuju u ratnom pohodu koji je poveo taj kralj, a ne oni sami. Bili su hrabri, ratoborni ljudi, i bojim se da su živjeli uglavnom od gusarenja. Ako čitate njihove sage, možda ćete se užasnuti videvši koliko se tu govori o borbama i umorstvima. Ali ti ljudi su pre svega hteli da budu slobodni, i upravo zato su poštovali pravo drugih da žive u slobodi. Borili su se za posed ili za čast, ali ne za vlast nad drugima. Naravno, više se i ne zna tačno koliko tih saga počiva na istorijskim zbivanjima. Ali u tim zbijenim hroničarskim prikazima onoga što se dešavalo na Islandu krije se velika pesnička snaga i stoga nije čudno što te slike još i danas opredeljuju našu predstavu o slobodi.”

ulomak iz Werner Heisenberg, Fizika i metafizika, Beograd 1972., str. 89.-93., prevela: Vera Stojić, izvornik: Werner Heisenberg, Der Teil und das Ganze (1969)

(najprije objavljeno na prvome izdanju bloga:  jedan (ne)suvremeni razgovor)

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s