tijelo kao rukovodno načelo? (ulomak iz Mihailo Đurić, Niče i metafizika)

Niče naglašava da se mnoštvo mnogo bolje otkriva telu nego umu.  Očigledno, zbog toga što je telo toliko složeno da daleko prevazilazi sve što je um uopšte kadar da samostalno smisli. Ali ne manje i zato što telo tako neposredno pripada široj celini zbivanja, pa ne mora tek naknadno da stvara neke ”objektivne” predstave o njenim pojedinim delovima. Telo nije nikakav materijalni supstrat nasuprot duhu, nikakva ukočena supstancija nasuprot svesnom ja  kao akcidenciji, već složen organski sistem u kome se ukrštaju najrazličitiji životni impulsi.

Naše telo je samo društveni sklop mnogih duša,

kaže Niče. Kao slika i prilika pokrenutog mnoštva, kao neposredno opažajno svedočanstvo neidentiteta, telo obezbeđuje primereniji pristup stvarnosti:

Smatramo da je bilo prenagljeno to što se tako dugo mislilo da je upravo ljudska svest najviši stupanj organskog razvoja i nešto najčudesnije od svih zemaljskih stvari. Kudikamo je čudesnije telo: ne možemo se dovoljno načuditi kako je ljudsko telo moglo nastati: kako može kao celina živeti, rasti i neko vreme postojati jedan takav neobičan spoj živih bića, od kojih je svako zavisno i pokorno, pa ipak u izvesnom smislu opet takvo da zapovijeda i po svojoj volji dela: i to se, očigledno, ne zbiva posredstvom svesti! Prema ovom ‘čudu nad čudima’ svest je samo ‘oruđe’ i ništa više – u istom smislu u kome je stomak oruđe za to. Ovo veličanstveno svezivanje mnogostrukog života, uređenje i raspored viših i nižih delatnosti, hiljadostruka poslušnost koja nije slepa, još manje mehanička, već koja bira, koja je pametna, pažljiva, čak poslušnost koja se opire – čitav ovaj fenomen ‘telo’ je prema intelektualnim merilima tako nadmoćan nad našom svešću, našim ‘duhom’, našim svesnim mišljenjem, osećanjem i voljom kao algebra nad tablicom množenja… A ni ona najmanja živa bića koja čine naše telo (tačnije: čije je zajedničko delovanje najbolja slika onoga što nazivamo ‘telo’) nisu za nas nikakve duše-atomi, već nešto što raste, što se bori, povećava i opet odumire: tako da se njihov broj neprekidno menja, te je naš život, kao i svaki drugi život, u isti mah i neprekidno umiranje.

Iz perspektive tela kao rukovodnog načela saznajemo da je čovek mnoštvo živih bića koja se delom među sobom bore, delom raspoređuju i podređuju, i potvrđujući svoje pojedinačno biće, nehotice  potvrđuju i celinu. Među ovim  živim bićima ima takvih koja više vladaju  nego što slušaju, a među njima isto tako postoji borba i pobeda. Čovečanstvo u celini ima sve one osobine organskog koje nam delom ostaju nesvesne, a (delom) postaju svesne u obliku nagona.

Iz perspektive tela kao rukovodnog načela pokazuje se strahovita raznolikost; metodički je dozvoljeno upotrebiti bogatiji fenomen koji se bolje može proučiti kao uputstvo za razumevanje siromašnijeg.

Ukratko, ispostavlja se da je mnoštvo razumljivije telu nego umu zbog toga što je telo punije, bogatije, raznovrsnije od uma.

Niče metodski pretpostavlja telo umu. … Smatra da samo telo može biti rukovodno načelo saznanja, da od njega treba poći, da se prema njemu treba upravljati. Pri tom ne odbacuje um, već ga podređuje telu, čvrsto povezuje s njim. Za njega je tijelo “veliki um”, jer nosi u sebi svu bližu i dalju  prošlost svekolikog dosadašnjeg razvoja, tako da u svakom pogledu nadmašuje nasleđeni “mali um”. Niče kaže: …

Iz perspektive tela kao rukovodnog načela. – … Ljudsko telo u kome je još živo prisutna sva najdalja i najbliža prošlost sveg organskog postojanja, kroz koje i preko koga kao da struji ogromna nečujna reka: to telo je misao koja više zadivljuje negoli stara ‘duša’. – U sva se vremena više verovalo u telo kao naše najizvesnije biće, jednom rečju, kao naš ego, nego u duh (ili ‘dušu’ ili ‘subjekt’, kako školski jezik danas kaže umesto duše). Niko nikad nije došao na misao da shvati svoj stomak kao neki tuđi, recimo, božanski stomak stomak: ali shvatiti svoje misli kao ‘udahnute’, svoje procene kao nešto ‘što je bog došapnuo’,  svoje instinkte kao delatnost u potaji: o takvoj sklonosti i ukusu čovekovom postoje svedočanstva iz svih razdoblja ljudske istorije. …

Niče je istakao u prvi plan telo ne da bi pothranio sumnje u mogućnost saznanja, ili da bi se narugao onima koji još veruju da se uopšte može nešto saznati, već zato što je bio čvrsto uveren da je to jedini put ka stvarnom saznanju. Njegova formula “telo kao rukovodno načelo” (am Leitfaden des Leibes) radikalno kida s nasleđenim shvatanjem ljudske sposobnosti saznanja. Nije u pitanju razaranje uma, pogotovo ne obesmišljavanje njegove uloge, već pokušaj njegovog bitno drukčijeg određenja. S obzirom na to da je Niče uzeo umetničko stvaranje kao uzor i meru filosofskog mišljenja, taj bi se njegov novi, preobraženi um, koji više nije nikakva prinudna instancija nad nagonima i strastima, već je imanentan telu, mogao nazvati estetičkim umom. Pozivanjem na dotad prezreno ljudsko telo, Niče nije išao za tim da ovekoveči rascep između tela i svesnog ja. Pre bi se moglo reći da je nastojao da taj rascep premosti. I to ponajpre time što je čula i um podredio istoj instanciji (preinačivši pri tom njihove funkcije), što ih je uzeo zajedno kao “oči” i “uši” tela. A možda još više zato što je telo shvatio kao našu istinsku “vlastitost”, kao ono što, zapravo, čini naše biće. …

Treba naglasiti da je ukazivanje na telo kao rukovodno načelo saznanja sasvim u skladu s Ničeovim gledištem o nasleđenom “malom umu” (ili “duhu”), to jest o “čistom umu”, umu odvojenom od bića. Tvrdio je da taj um nimalo ne doprinosi saznavanju onoga što jeste, da zauvek ostaje na površini stvari, budući da ne prilazi stvarnosti neposredno, već samo pomoću čulnih utisaka, hipoteza i zaključaka. … Ništa ne pomaže što je Niče pri tom priznao da je taj um savršeno praktičko-tehnički podešen te da upravo zbog toga može dobro poslužiti interesima održanja golog života, to jest čovekovoj vladavini nad prirodom. Jer sva ta korisna obrada haotičnog čulnog materijala nema nikakve veze sa saznanjem, diskurzivni pojam ne dopire do “stvarno postojećeg” ne dokučuje “suštinu stvari”. …

“Mi nemamo baš nikakav organ za saznanje”, kaže Niče. Smisao ovog stava može biti samo u tome da ne postoji nikakav specijalizovan saznajni aparat koji čoveku stoji na raspolaganju kao kakav veštački produžetak njegove vlastitosti, a ne da čovek u načelu ne može ništa saznati. Niče zapravo hoće da kaže kako se stvarnosti ne može prići nikakvim polovičnim sredstvima, da saznanje nije ni čisto intelektualan ni čisto čulni proces, pa ni nekakva mehanička mešavina jednog i drugog. Čovek ne saznaje ništa posredstvom nekog izdvojenog organa, pa makar šta pojedini njegov organ uobražavao o svojoj sposobnosti za tako nešto, već samo celim svojim bićem. Saznajni proces je u punom smislu reči stvaralački čin samo zato što u njemu nepodeljeno dolazi do izraza čovekova vlastitost. Tako  Ničeovo pozivanje na telo kao rukovodno načelo saznanja dobija sasvim određeni smisao.

ulomak iz Mihailo Đurić, Niče i metafizika, Beograd 1984.,str. 80.-85.

(najprije objavljeno na prvom izdanju bloga: tijelo?)

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s