rastrojstvo istine-ljepote-dobra? (ulomak iz Peter Sloterdijk, Kopernikanska mobilizacija i ptolomejsko razoružanje)

Potrebno je ukazati na proces koji do dana današnjeg prepoznajemo tek u konturama, budući da u svojoj nepreglednosti i prostranosti prevazilazi svaku optiku kojom bi se sa sigurnošću metoda moglo rukovati. Taj proces bi mogli nazvati: razbijanje staroevropskog pojma istine. Opet veoma grubo govoreći, pri tom se misli da su tri dimenzije klasičnog prostora istine naterane da zauzmu nepomirljive pravce.

Istinito tendencijski gubi svoj odnos ka lepom i dobrom, lepo se grandioznom i opasnom upornošću emancipuje od dobrote i istine, a dobro postaje nešto što bi bilo suviše lepo da bi bilo istinito.

Ovo rastrojstvo klasičnih komponenata istine ne može se, naravno, upisati isključivo na račun Novog doba. Vjerovatno je u trojstvu staroevropske ideje o istini oduvek bio i centrifugalni moment koji je velikim trudom obuzdavan zahvaljujući integracijskoj strasti velikih mislilaca. Izvesno je, međutim, da se početkom Novog vremena oslobodila vlastita zakonomernost tih dimenzija. Ovo oslobađanje vodi ka fundamentalnoj promeni onoga što se do tada nazivalo istinito, dobro ili lepo; moderne stvarnosti se sve više udaljavaju od svojih starih pojmova. Svako od njih troje poprima mnogo više nego u dotadašnjem značenju, a istovremeno i mnogo manje. Više tako što su oslobođene oblasti znanja koje se pretvorilo u nauku, tehničko-političkog umeća i estetskog izraza dobile ubedljivo na obimu i diferenciranosti; a manje, tako što su ovi svetovi koji su bezmerno narasli toliko razvodnili svoje međusobne odnose da oni više i ne postoje, tako da danas i najsjajnija pojedinačna ostvarenja znanja, umeća ili estetskog izraza ukazuju na nenadoknadivo zaostajanje iza najjednostavnijih integralnih ”istina” starih Grka, Indusa ili Kineza. Jer moderno istinito je samo još u tendencijalnom smislu točno ili dosledno; moderno dobro je samo još korisno ili uspešno; moderno lepo je samo još impresivno ili očigledno.

funcke

Peter Sloterdijk (1947.)

Aktuelna svetska situacija je u velikoj meri povezana s ovom eksplozijom klasičnog pojma istine – eksplozijom koja je najpre odvojila modernu Evropu od vlastite mediteransko-germansko-slovenske prošlosti i zatim celokupnu planetu bacila u groznicu promena kojima niko ne nazire kraj – sem ako taj ne bi bio prorok tehnološke apokalipse. Pojmovi istine nisu, kako to misle bezopasne i prema duhu neprijateljski nastrojene duše, stvari koje se tiču tek filosofa odvojenih od svjetskih zbivanja. Ti pojmovi su ontološki centralni nervni sistemi civilizacija; oni odlučuju o načinu kako će se i hoće li se kulture uklopiti u okolinu koja se nalazi izvan čoveka; oni odlučuju kako će se kulture same simbolično urediti ili dezorganizovati. Tumačenje sveta i strukturiranje ljudskog života su neraskidivo povezani i posredovani onim što u jednoj kulturi ima funkciju istine.

Time bi se moglo objasniti zašto se fenomen kao što je razaranje starog pojma istine može razumeti kao civilizacijski alarmni signal. Rastuća dezintegracija dimenzija istine baca na sve uspehe modernizma jezivu senku; ona signalizuje da se tu nešto “lomi”, da nešto više nije “u redu”, da stari šabloni više ne važe, da se raspada nešto što bi na ovaj ili onaj način ipak trebalo da se drži zajedno.

Dok jedni pokušavaju da se ugodno osećaju u kulturi “veličanstvenih jednostranosti”, dotle drugi osećaju bačeni u stanje metafizičkog alarma i provocirani na nove pokušaje da se uspostavi veza između onog što se sve više razdvaja. Upravo ti posrednički napori su u poslednjih dvesto godina određivali istoriju evropske misli. …

U načelu ima tri mogućnosti da se razbijena trodimenzionalnost istinitog iznova sintetiše – tri polazišta za popravku celine, sa svake od tri razbijene sfere. Mišljenje koje dozvoljava da ga vodi intuicija i koje smatra da su i u razorenoj totalnosti ukupna stanovišta neophodne radi praktične strane života može da pokuša da nemoguću celinu sagleda s teoretskog, praktičnog ili estetskog gledišta. Cum grano salis, ova trostruka popravka daje ključ za tipologiju modernih pogleda na svet; a oni imaju ili scientističko, političko-moralno ili estetsko-artističko obeležje. Za sve tvorevine ove vrste je karakteristično da deo mora da izigrava celinu i da izdvojena dimenzija mora da predstavlja celokupan trodimenzionalni prostor istinitog – neretko na štetu opšteg odnosa. Nakon ranog 19. stoleća filosofija zato sve više i više prestaje da ispreda svoje sjajne, od sveta otuđene monologe o celini sveta. Nju zamenjuju i preplavljuju neosintetički pokušaji da se razorena celina istinitog obnovi jednom od njegovih dimenzija; tvorevine koje na taj način nastaju zauzimaju zonu između ideologije i klasične filosofije; one nisu ni samo lažna samosvest niti teorije na brzu ruku nego su dvopolna bića nastala iz nepredviđenih misaonih nadražaja i modernih nevolja. …

Pozitivistički scientizam, od Comtea do Carnapa apsolutizuje naučno ustrojenu funkciju sazanja i obećava spas od svetskih boljki putem sanitarne akcije koju odlikuje logička strogost i empirijska nepristrasnost u sagledavanju stvarnosti; etičko-metafizička i estetska oblast se odbacuje, gotovo kao neki nepotreban ostatak, relativno bezbrižno na đubrište netačnog. S druge strane, liberalni i marksistički ideolozi apsolutizuju dimenziju praktično pravilno; bacaju se na posao da eliminišu zlo sveta političko-ekonomskim, filantropskim i terapeutskim strategijama, pri čemu se moraju pomiriti s izvesnom dozom cinizma u pitanjima istine i s odlučnim, čak i realističnim zapostavljanjem estetskih momenata. Esteticizam novog vremena opet – njegova filosofska lozinka je ozloglašena Nietzscheova formula o estetskom opravdanju života – brani apsolutizam istinitoga s estetskog stanovišta. Moderni umetnik koji se na svoj način posvetio proizvodnji istine pristaće da mu praktična vlast potvrdi njegovu asocijalnu zaljubljenost u formalizme i bavljenje literaturom okrenutom od sveta, čim bude siguran u svoj naročiti pristup istini: da je i nova naučnička vera varvarstvo i da je moderna prakseologija nastavak stare brutalnosti novim sredstvima dokle god pojedinac opstaje u estetskoj otupelosti; u onoj meri u kojoj je to opšte stanje, umetnost upravlja oštećenim smislom za istinito i neistinito celine.

ulomak iz Peter Sloterdijk, Kopernikanska mobilizacija i ptolomejsko razoružanje, 1988., str. 23.-26., preveo: Zlatko Krasni, izvornik: Peter Sloterdijk, Kopernikanische Mobilmachung und Ptolomäische Abrüstung (1987.)

(najprije dijelom objavljeno na prvom izdanju bloga: rasap?)

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s