prostor kao preduvjet da bude iskustva? (ulomak iz Immanuel Kant, Kritika čistoga uma i Martin Heidegger, Kant i problem metafizike)

Posredstvom spoljašnjeg čula (jedne osobine naše svesti) mi predstavljamo sebi predmete kao nešto izvan nas, i njih sve skupa u prostoru. U njemu su njihov oblik, veličina i uzajamni odnos određeni ili se mogu odrediti. … Vreme se ne može opažati kao nešto spoljašnje, isto tako ni prostor kao nešto u nama. Pa šta su onda prostor i vreme? Jesu li to realna bića? Jesu li oni zaista samo odredbe ili odnosi stvari, ali ipak takvi koji bi stvarima pripadali i po sebi, čak i kad one ne bi bile opežane? Ili su pak to takvi odnosi ili odredbe koji zavise samo od subjektivne osobine naše svijesti bez koje se ovi predikati ne bi mogli pripisati nijednoj stvari? Da bismo se o ovome obavestili, mi ćemo prvo ispitivati prostor. …

Prostor nikako nije neki empirički pojam koji je apstrahovan iz spoljašnjih iskustava. Jer, da bi se izvesni osećaji odnosili na nešto izvan mene (to jest na nešto na drugome mestu prostora, izvan onoga na kome se ja nalazim), isto tako, da bih ih ja moga predstaviti kao jedne izvan drugih i jedne pored drugih, to jest ne samo kao različne nego i na različnim mestima, toga radi predstava prostora mora već da leži u osnovi. Prema tome, predstava prostora ne može se dobiti iskustvom iz odnosa spoljašnje pojave, nego je pre svega samo to spoljašnje iskustvo moguće jedino pomoću te predstave.

Prostor je jedna nužna predstava a priori koja čini osnov svih spoljašnjih opažaja. Nikada se ne može stvoriti predstava o tome da ne postoji prostor, premda se sasvim lepo može zamisliti da se u njemu ne nalaze nikakvi predmeti. Prostor se, dakle, smatra kao uslov mogućnosti spoljašnjih pojava, a ne kao neka odredbom koja od njih zavisi. On je, dakle, jedna predstava a priori koja nužnim načinom čini osnov spoljašnjih pojava.

Prostor nije nikakav diskursivan ili, kao što se kaže, opšti pojam o odnosima stvari uopšte, nego je jedan čisti opažaj. Jer, … može se zamisliti samo jedan jedini prostor, a kad se govori o mnogim prostorima onda se pod tim podrazumevaju samo delovi jednog i istog jedinog prostora. Ti delovi ne mogu prethoditi onom jednostavnom prostoru koji sve obuhvata (kao da su oni njegovi sastojci iz kojih se on može sastaviti), nego se samo zamišljaju u njemu… On je u biti jednostavan; raznovrsnost u njemu, pa dakle i pojam o prostorima, zasniva se samo na ograničenjima. Iz toga sleduje da, što se tiče prostora, u osnovi svih pojmova o njemu leži jedan opažaj a priori (koji nije empirički). …

Pa kako može sada da se nalazi u svesti jedan spoljašnji opažaj koji dolazi pre samih objekata…? Očevidno ne drugačije nego ukoliko on prosto ima svoje sedište u subjektu kao njegovo formalno svojstvo da može da bude aficiran od objekata, i da time može dobiti o njima neposrednu predstavu, to jest opažaj, dakle samo kao forma spoljašnjeg čula uopšte. …

Prostor nikako ne predstavlja neku osobinu ma kojih stvari po sebi, ili njih u njihovom uzajamnom odnosu, to jest nikako neku njihovu osobinu koja bi bila spojena sa samim predmetima, i koja bi ostala čak i kada bi se apstrahovalo od svih subjektivnih uslova opažanja. …

Prostor nije ništa drugo doli samo forma svih pojava spoljašnjih čula, to jest subjektivni uslov čulnosti pod kojim je spoljašnje opažanje za nas jedino moguće. Pošto pak receptivitet subjekta – naime njegova sposobnost da bude aficiran od predmeta – dolazi nužno pre svih opažaja ovih predmeta, to se može razumeti kako forma svih pojava može biti data u svesti pre svih stvarnih opažaja, to jest a priori, i kako ona – kao čist opažaj u kome se moraju odrediti svi predmeti – može pre svakog iskustva sadržavati principe njihovih odnosa.

Prema tome, mi možemo govoriti o prostoru, rasprostrtim bićima itd. samo s gledišta čoveka.

ulomak iz Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Beograd 1976., str. 53.-56., preveo: Nikola Popović, izvornik: Immanuel Kant, Kritik der reinen Vernunft (1781)


martinheidegger_kant

Immanuel Kant (1724-1804.) i Martin Heidegger (1889.-1976.)

Može li se u konačnom saznavanju bića naći tako nešto kao čisto opažanje? To je isto što i ići u susret nečemu neposrednom i pojedinačnom, mada slobodnom od iskustva. … Ono što sebi predstavlja čist opažaj nije biće (nije predmet, tj. pojavno biće), ali sito tako ni naprosto neko ništa. …

Kao čiste opažaje Kant uzima prostor i vreme. Pre svega, treba, u odnosu na prostor, pokazati kako se on ispoljava u konačnom saznanju bića primereno čemu, sada, može da se prikaže njegova suština.

Raskrivanje suštine prostora i vremena Kant započinje tako što pušta da iz negativnih osobenosti fenomena sleduju pozitivne, koje su im pretpostavke.

Što određenje suštine počinje negativno, nije slučajno. Negativnim iskazima da prostor i vrijeme nisu to nisu ono počinje se zbog toga što je ono što treba shvatiti suštinski već poznato, ali ne i saznato ili, naprotiv, saznato na pogrešan način. Prostor, tj. odnosi porediznad i iza nisu u nekom ”ovde” i ”tamo”. Prostor nije neka stvar data skupa sa drugim bićima… Da bi se ono što je predručno moglo pokazati kao protegnuto u određenim prostornim odnosima, pre svakog receptivnog primanja toga što je predručno mora da se otvori prostor. Prostor se mora predstaviti kao nešto ”unutar” čega se susreće ono što je predručno: prostor je ono što je u konačnom čovekovom saznanju predstavljeno unapred i nužno…

[P]rostor je ono opaženo u čistom opažaju. Međutim, čist opažaj ono opaženo mora dati ne samo neposredno, nego neposredno celovito. Čisto opažanje nije primanje samo jednog dela. Ono, čak i pored prepreka, istovremeno pazi na celinu.

Prostor se predstavlja kao jedna data beskonačna veličina.

… [N]ije beskonačna veličina neka veličina “bez kraja”, nego … “beskonačna” velikost znači sledeće: od određenih pojedinačnih delova prostor se ne razlikuje u stepenu i bogatstvu kompozicije, nego je različit beskonačno, što će reći suštinski. On je tu pre svakog dela kao jedinstvena i ograničiva cjelina, koja nije kao opštost pojma – koja “pod sobom” ima mnoštvo pojedinačnih – nego ono pojedinačno ima već “u sebi”, kao sa-opaženo, i to tako da čist opažaj celine uvek iz sebe može izvesti “delove”. …

Ono opaženo [u čistom opažaju] … nije neko predručno biće… U bavljenju stvarima i njihovim upravljanjem mi, doduše, “opažamo” njihove prostorne odnose, ali većinom se o njima kao takvima ne misli. Tu je ono što je opaženo u čistom opažaju predočeno na predmetan … način. Ovaj prethodni pogled na jedinstvenu celinu jeste ono što omogućava svaku uređenost u onome pored, ispod i iza. Ono što se “opaža na ovaj način” nikako nije naprosto ništa.

ulomak iz Martin Heidegger, Kant i problem metafizike, Beograd 1979., str. 37.-39., preveo: Milutin Stanisavac, izvornik: Martin Heidegger, Kant und das problem der Metaphysik (1929)

zapis najprije objavljen na prvom izdanju bloga

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s