logos kao sabiranje? (ulomak iz Martin Heidegger, Uvod u metafiziku)

Šta znači logos i legein, ako ne znači misliti? Logos znači reč [zbor], govorenje [zborenje], a legein znači govoriti [zboriti]. Dia-log je naizmjenično govorenje [zborenje], mono-log pojedinačno govorenje [zborenje]. Ali izvorno logos ne znači kazivanje, govorenje [zborenje]. … Lego, legein, latinski legere, jest ista riječ kao i njemačka lesenÄhren lesen (pobirati klasje), Holz lesen (sabirati drva), die Weinlese (berba grožđa), die Auslese (prebiranje); ”ein Buch lesen” (čitati knjigu) jeste samo neka izmetnuta vrsta Lesen-a u pravom smislu. To znači polagati jedno do drugoga, sakupljati za-jedno, ukratko: zbirati. Pri tome se to što se zbira u isti mah izdvaja jedno od drugoga, razabira. Tako grčki matematičari upotrebljavaju tu riječ. Neka zbir-ka nije neka puka bilo kako natrpana hrpa. U izrazu ”analogija” nalazimo čak oba značenja skupa: izvorno značenje ”odnosa” i značenje ”jezika”, ”govora”, pri čemu u reči ”odgovaranje” jedva još mislimo na ”govorenje”, kao što i ”odgovarajuće”, obrnuto, Grci pri logosu još nisu mislili na ”govorenje” [”zborenje”] i ”kazivanje”. …

Mi sada još ne istražujemo kako ta reč od izvornog značenja zbirati, koje najprije nema nikakve veze s jezikom i rečju i govorenjem [zborenjem] dospeva do značenja kazivati i govoriti [zboriti]. Ovde podsećamo na to da je naziv logos zadržavao svoje izvorno značenje [zbiranje] još i onda kad je već odavno značio govorenje [zborenje] i iskaz, i to tako da je značio i ”odnos jednoga prema drugome”, ”odgovaranje”. …

Počećemo sa dva fragmenta u kojima Heraklit raspravlja izričito o logosu. Mi odlučujuću reč logos namjerno ostavljamo neprevedenu da bismo tek iz konteksta dobili njeno značenje.

Fragment 1:

Ali dok logos stalno ostaje logos, ljudi se ponašaju kao oni koji ne poimaju (a-ksynetoi) kako pre nego što su čuli tako i nakon što su tek čuli. Za ono-što-biva postaje naime sve kata ton logon toude, shodno i sledstveno tom logosu; međutim oni (ljudi) liče na one koji se nikad nisu razabiranjem na nešto odvažili, premda se oni oprobavaju kako na takvim rečima, tako i na takvim delima, kakve ja sprovodim time što sve i sva razlažem kata fysin, prema bitku, i tumačim [prema tome] kako se ono odnaša. Ali drugim ljudima (drugi ljudi, kakvi su svi oi polloi) ostaje skriveno ono što oni zapravo budni čine, kao što im se ono što su činili u snu posle ponovo skriva.

Fragment 2:

Zato je nužno slediti ono, to jest pridržavati se onoga što je skupa u onome što biva, ali dok logos kao to-skupa sutstvuje u onome što biva, svetina tavori kao da svakada svak ima svoj spostveni razum (smisao).

Šta razaznajemo iz ova dva odlomka?

O logosu se kaže: 1) njemu je svojstvena stalnost, ostajanje; 2) on sutstvuje kao ono što je skupa u onome što biva, ono što je skupa onome što biva, ono što zbira; 3) sve što se dešava, to jest stupa u bitak, stoji tu shodno tome stalnome-skupa; ono je ono što vlada.

Ono što se ovdje kazuje o logosu tačno odgovara pravom značenju riječi die Sammlung [zbiranje, sabiranje]. Ali pošto ova nemačka riječ ipak podrazumeva 1) das Sammeln [zbiranje, sabiranje] i 2) die Gesameltheit [sabranost], to ovde logos znači: sabirajuća sabranost, ono što izvorno sabira. Logos ovde ne znači ni smisao, ni reč, ni učenje, niti čak ”smisao nekog učenja”, nego: stalna u sebi vladajuća izvorno sabirajuća sabranost. …

Logos je ono do čega su ljudi neprestano, a od čega su ipak daleko, oni koji prisutstvujući odsutstvuju i tako aksynetoi, oni koji ne s-hvataju. … Oni se motaju u onome što biva i drže uvek ono što je najopipljivije za ono što valja da se poima; i tako svak svagda ima ono što mu je najbliže i najuhvatljivije. Jedan se drži ovoga, drugi onoga, smisao svakoga pojedinoga usmerava se svagda prema onome što je samo njegovo sopstveno te je svojeglavost. To ih ometa u pravom zahvatanju-unapred u ono što je u sebi sabrano, oduzima im mogućnost da budu po-slušni i shodno tome da po-slušaju.

Logos je stalno sabiranje, u sebi po-stojana sabranost onoga što biva, to jest bitak. … Eon, ono što biva, jest po svojoj suštini ksynon, sabrano prisutstvo. Ksynon ne znači ono što je ”opšte” već sve ono što se u sebi sabire i održava skupa …, izvorno ujedinjujuće jedinstvo onoga što stremi da se raziđe. Svojeglavost, idia fronesis, za koju logos ostaje zatvoren, pridržava se uvek samo jedne ili druge strane i podrazumeva da u tome poseduje ono što je istinito. Fragment 103 kazuje: ”u sebi sabran, isti je početak i kraj kružne linije”. Bilo bi besmisleno hteti ovde shvatati ksynon kao ono što je ”opšte”.

Za svojeglave život je samo život. Smrt je za njih smrt i samo to. Ali bitak života je u isti mah i smrt. Sve i sva što stupi u život počinje time isto tako već da umire, da ide prema svojoj smrti, te je smrt u isti mah život. Heraklit kaže u Fragmentu 8:

Ono što stoji jedno protiv drugoga nosi se jedno prema drugome tamo amo, ono se sabira iz sebe.

Ono-što-stremi-nasuprot jeste sabiruća sabranost, logos. Bitak svega što biva jeste ono najsjajnije, to jest ono što je najlepše, ono što je u sebi najstajnije. Ono što su Grci podrazumevali pod ”lepotom” jeste ukroćavanje. Sabiranje najvišeg stremljenja-nasuprot polemos, borba… Za nas današnje ljude ono-što-je-lepo jeste, obrnuto, ono što opušta, što odmara, i stoga je određeno za uživanje. …

Pošto je bitak kao logos izvorno zbiranje, a ne neko opšte muvanje i mešanje gde sve i sva važi podjednako-mnogo i podjednako-malo, u bitak spada visoki položaj, gospodarenje. … Što Heraklit govori o mnoštvu kao o psima i magarcima spada u to držanje. To držanje suštinski spada u grčko opstajanje. … Ono što je visoko-položajno jeste ono što je jače. Stoga bitak, logos, kao sabrano saglasje, nije lako i u istoj moneti za svakoga pristupačno, već je – nasuprot tome saglasju koje je svakada samo izravnavanje, opuštanje napetosti, uravnavanje – skriveno… Ono-što-je-istinito nije za svakoga, već samo za jake. …

Rasprostranjeno prikazivanje Heraklitove filosofije rado se sažima u rečima: ”panta rei”, ”sve teče”. Ako te reči uopšte  potiču od Heraklita, onda one ne znače: sve je neka puka neprestana promena koja se proteže, naime čista nestalnost, već se tim rečima podrazumeva: celina onoga što biva se u svome bitku svagda baca tamo amo od jedne suprotnosti do druge, bitak je sabranost tog protiv-obrtnog nemira.

Ako osnovno značenje logosa pojmimo kao sabiranje i sabranost, onda pri tome valja ustanoviti i pridržavati se:

Sabiranje nikad nije neko puko saterivanje i nagomilavanje. Ono zadržava to što stremi jedno od drugoga i jedno protiv drugoga u nekom idenju jednoga s drugim. Ono ne pušta da se ono raspadne u puko rasejavanje i ono što se samo rasipa…, već iz ujedinjavanja onoga što stremi jedno protiv drugoga dobija to u najvišoj oštrini njegove napetosti.

ulomak iz Martin Heidegger, Uvod u metafiziku, Beograd 1976., str 136.-147. preveo: Vlastimir Đaković, izvornik: Martin Heidegger, Einführung in die Metaphysik (1953.), predavanja iz 1935.

(izvorno objavljeno na prvom izdanju bloga: sabiranje?)

Oglasi

4 misli o “logos kao sabiranje? (ulomak iz Martin Heidegger, Uvod u metafiziku)

  1. Davore, pratim tvoj Uvod u filosofiju i radujem se svakom novom tekstu. Probrani su, razliciti ali jedan s drugim zajedno idući. Zaista uvode u filozofiju i vode kroz nju. Evo i poticaja za moje javljanje: Pročitao sam tvoj post na forumu http://www.forum.hr/showthread.php?p=4420535 o poimanju Platonovih ideja. Sjajno obrazloženje Platona uz pomoć opreke spram heraklitovaca. Napominjem – heraklitovaca, a ne Heraklita. Oni razumiju Heraklita kao što ljudi u Heraklitovom fragmentu (u Heideggerovoj interpretaciji) razumiju logos. Heideggerov (a vjerojatno i tvoj) Heraklit nije bio heraklitovac. Jesam li na dobrom tragu?

    Sviđa mi se

    • Hej, Milje, pa sad smo kolege po blogu, super. 🙂 … Drago mi je da čitaš a još više da si se javio. To tumačenje o kojem sam tad pisao na forumu je Aristotelovo svjedočanstvo. Čini se da je tadašnje heraklitovsko shvaćanje bilo neka krajnje radikalna procesualnost, neko absolutno ”panta rhei”, takvo pri kojem je sve toliko ne-postojano da ništa zapravo niti ne postoji. Stoga se ni o čemu ne može smisleno govoriti, kad ničeg niti nema kao postojanog (postojećeg) – pa oni odoše u nekakva onomatopejska glasanja umjesto govora. U tom smislu, zacijelo nijedan filosof koji pokušava nešto dovesti do riječi nije ”heraklitovac”.

      Sviđa mi se

    • Vlastitu prosudbu niti ne možemo izbjeći, osuđeni smo na nju – čak i kad ”prihvaćam tuđu prosudbu”, to implicira da prosuđujem da njegovoj procjeni valja vjerovati, pa se čak i tada opet radi o mojoj vlastitoj prosudbi. To se ne da izbjeći.
      Ali, ako ispravno razumijem H.-ovu intenciju, ono što je pogubno jest identifikacija sa stanovitom prosudbom isključivo, ili prvenstveno, zato što je to moja prosudba. U stilu: ”čak i ako je pogrešna, moja je, držim se nje.” Tad se doista radi o svoje-glavosti, o tome da se ne dopire do ”onog zajedničkog”, nego se ostaje ”u svom svijetu”, poput onih koji spavaju, kako kaže Heraklit u jednom fragmentu. Puno stoljeća kasnije Kant određuje moć rasuđivanja kao moć primjene općeg na pojedinačno. No, mada ukazuje u istom smijeru, Heidegger se u ovom tekstu odvaja od tumačenja da se pri tom radi o nekoj pojmovnoj subsumciji. Prije, radi se o sabiranju onog bez-konačnog u konačnoj pojedinačnoj sitaciji, Neba na Zemlji, rekli bi taoisti. Za takvo sabiranje traži se sabranost, ne puka svoje-glavost. A sabranost uključuje otvorenost za situaciju, ne svojeglavo insistiranje na svome pravu.

      Sviđa mi se

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s