znanost i gnoza? (ulomak iz Rejmon Rije, Prinstonska gnoza)

Prema američkim neognostičarima, fizičarima, biolozima, kosmolozima, danas čak “doslovce” nauka protivreči pozitivizmu nasleđenom iz 19. veka.

Fizika, astronomija, biologija 19. veka, kao nauke o stvarima koje se postupno određuju jedne drugima, predstavljale su tek praistoriju nauke. Sigurno, dobar metod je bio tu, ali pravi svet nauke još nije bio otkriven. Nauka u pravom smislu reči počinje tek u 20. veku sa Plankovom (Planck) mikro-fizikom, Ajnštajnovom (Einstein) kosmologijom, embriologijom i uporednom etologijom, opštom teorijom kontinuiteta koja zamenjuje teoriju klasične kauzalnosti.

Veoma zlosrećno ili vrlo glupo, filozofije i religije, “suviše zagrijane” svojim pokušajima pripajanja nauke – ili pre praistorije nauke – odriču je se baš u trenutku u kome nauka, izašla iz svoje praistorije, ulazi u fazu prave nauke i počinje da zaista upoznaje svet.

Pre 20. veka naučnik liči na kratkovidog nebeskog Putnika koji bi, s visine letećeg tanjira, i zainteresovan onim što zbrkano vidi od puteva i zemaljskih ulica, u Americi ili Evropi, opisivao ono što bi on nazivao ”fluid u kretanju”, ne razlikujući pešake od automobila, opisivao trenutna očvrsnuća tog fluida “u zgusnuću”, leti, pod vidljivim delovanjem temeprature, ili u pojedinim oblastima pod dejstvom zelene i crvene svetlosti i otkrivao bi zakone, koje bi smatrao fundamentalnim, tog fluida i njegovih ”očvrsnuća”.

Tek od 1900. Nebeski putnik je pokušao da proučava same jedinke, da razlikuje ljude od automobila, efekte kolizije i efekte trubljenja ili farova, ili punih oznaka. On razume, ili nazire, stvaranja ili organizacije prema kojima delaju svesne jedinke, razume njihove fabrike, njihove istraživačke biroe. On pre svega razume da je do tada, površno, video samo statičke efekte, a ne stvarna dejstva ili stvarna bića.

Njegovo najveće otkriće tada je da njegova sopstvena živa svest Kosmičkog putnika, delatna, žudeća, nije izuzetno i neobjašnjivo čudo u svetu u kome ima samo trenutnih fluida i zagušenja, već da je čitav svet sačinjen od svesnih jedinki, od integratora, od radnika, ili od delatnika, manje ili više mnogostranih i moćnih, manje ili više svrstanih u hijerarhiju, i da je sam svet, u svom jedinstvu, možda samo jedna Jedinka, jedan sveobuhvatajući Subjekt, Subjekt kome prostor i Vreme sačinjavaju pojavnost za sva druga bića, vazale velikog Sizerena.

Raymond_Ruyer_1973

Raymond Ruyer (1902.-1987.)

* * *

Na izgled, “Naučna gnoza” je spoj paradoksalnih reči. Spoznanje (Gnosis) koje daje Put, Istinu, Život, Spasenje, ne može biti naučno znanje, dobijeno strpljivo, metodično. Sve suprotstavlja, čini se, naučnika eksperimentatora, opreznog, koji napreduje korak po korak, i gnostičara koji traži potpuno i trenutno Otkrovenje. Nisu li pravi naučnici neprijatelji gnostičara, i gnostičari neprijatelji naučnika? Ne preziru li se oni međusobno…?

Kada naučnici kakvi su Njutn (Newton), Paskal (Pascal) ili Driš (Driesch), pređu sa svojih naučnih radova na teologiju ili Gnozu, pređu od istine ka Istini, ne utapaju li se oni kao naučnici, ne pridonoseći bogzna koliko spasenju čovečanstva?

Ali neognostičari ne prihvataju da je neslaganje nepopravivo. Između nauke i Gnoze dovoljan je postupak preobraćenja. Postupak da se pređe od nauke koja je najrigoroznija nauka do Gnoze nije samovoljan postupak. Njega zahteva sama nauka. To je povratak na model vraćanja koji je doveo od “materijalnog” atoma do quantum-a delovanja. Idući tako od onoga što se zapaža kao stvar ka “dejstvitelju” što je on stvarno, u stvari se priznaje da taj “dejstvitelj” sam sebe vidi kao sadržaj, jer jedan dejstvitelj ne može biti stvar, već sadržaj koji čini ono što čini i zna šta čini. Nauka korektno opisuje stvari i svet, ali s naličja. Na svojoj pravoj strani, svako biće, ili bolje svaki “dejstvitelj”, sam sebe poseduje. I Svet sam sebe poseduje, dela i sam sebe vidi kao Vrhovni Sadržaj. On je svoj sopstveni posednik, svoj sopstveni Učitelj i Gospodar.

Spontano postupamo sa čovekom ili životinjom, ukoliko ne verujemo u apsurdne životinje-mašine, idemo dalje od njegovog ličnog opisa, njegovih pokreta, do njegove svesti koja govori našoj svesti, njegove duše koja je srodna našoj duši, taj postupak treba izvršiti sa svim jedinkama svemira, sa svim delatnim oblicima, kada oni nisu površni efekti zagušenja i kada, naprotiv, oni savladavaju “nesreće u saobraćaju”. Treba tako da postupamo sa Svemirom u njegovoj celini, sa Svemirom koji ima, još uočljivije, Dušu srodnu našoj duši.

ulomak iz Rejmon Rije, Prinstonska gnoza, Beograd 1986., str. 6.-8., prevela: Nada Šerban, izvornik: Raymond Ruyer, La Gnose de Princeton (1977)

Jedna misao o “znanost i gnoza? (ulomak iz Rejmon Rije, Prinstonska gnoza)

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s