sopstvo u buddhizmu? (iz Sarvepali Radakrišnan, Indijska filozofija)

[R]azlog koji je navodio Buddhu da ćuti o duši bilo je njegovo ubeđenje da potajni koren svega duhovnog zla treba tražiti u moćnom instinktu za afirmacijom obične svesti o sebi. On odbacuje raširenu zabludu o individualnom ego i poriče stvarnost površinskom sebi. On je odlučan prema pogrešnim gledištima o sebi. Predmeti sa kojima mi izjednačujemo sebe nisu pravo sebe.

Pošto ni svest o sebi niti ma šta što pripada sebi ne može, braćo, stvarno i istinski da se prihvati, nije li jeretički stav koji uči: “ovo je svet a ovo je svest o sebi, i ja ću da nastavim da postojim u budućnosti, trajno, nepromenljivo, večno, imajući prirodu koja ne zna za promenu, zaista, ja ću boraviti u večnosti”; nije li ovo naprosto i potpuno učenje glupaka? (Maddhima-nikaya I.138)

Buddha odbacuje pogrešno gledište koje bučno traži večno postojanje maloga sebe. Mi nikad ne ostajemo isti u dva trenutka i za kojeg sebe onda tražimo večno trajanje? Buddha odbacuje animizam koji projicira sebe u svaki predmet. On poriče postojanje nepoznatog supstrata koji neki pretpostavljaju kao nosioca osobina, pošto je njegova priroda nama skrivena. Buddha s pravom poriče ovu nekorisnu, tajnu, nepoznatu i saznanju nepristupačnu supstanciju. …

Buddha jasno govori o tome šta nije svest o sebi, mada ne daje nikakvo jasno obaveštenje o tome šta ona jeste. Međutim, pogrešno je misliti da po Buddhi ne postoji nikakvo sebe.

Onda se monah lutalica Vaććhagotta obrati Uzvišenome, govoreći: “Kako stoji stvar, poštovani Gautama, da li postoji ja?” Kad je on ovo rekao, Uzvišeni je ćutao. “Kako, dakle, poštovani Gautama, zar ja ne postojim?” Uzvišeni je još ćutao. Onda monah lutalica ustade sa svoga sedišta i ode. Ali poštovani Ananda reče Uzvišenome: “Zašto, gospodine, nije Uzvišeni dao odgovor na pitanje koje je postavio monah lutalica Vaććhagotta?” “Da sam ja, Ananda, kad je monah lutalica Vaććhagotta pitao da li postoji ja odgovorio: ja postoji, onda bi to potvrdilo učenje samamna i brahmana koji vjeruju u trajnost. Da sam ja, Ananda, kad je monah lutalica pitao: zar ja ne postoji? odgovorio: ja ne postoji, onda bi to, Ananda, potvrdilo učenje onih samana i brahmana koji veruju u uništenje.”

… U svom komentaru Prađna-paramita sutre kaže Nagarđuna:

Tathagata je ponekad učio da atman postoji , drugi put da atman ne postoji. Kad je propovedao da atman postoji i da mora da primi bedu ili sreću u uzastopnim životima kao naknadu za svoje karma, njegova namera je bila da spase ljude od jeresi nihilizma (uććhedavada). Kad je učio da nema atmana u smislu tvorca ili posmatrača ili apsolutno slobodno dejstvujućeg bića, nezavisno od konvencionalnog imena datog agregatu pet skandha – njegova je namera bila da spase ljude od pada u suprotnu jeres eternalizma (šašvatavada).

Dakle, koje od ovih gledišta predstavlja istinu? Nema sumnje da je to učenje koje poriče atman. Ovo učenje, koje je teško razumeti, Buddha nije namenio ušima onih čiji je um tup i u kojima koren dobrote nije uspio. Zašto? Jer bi takvi ljudi, slušajući učenje o nepostojanju atmana, siguno pali u jeres nihilizma. Ova dva učenja propovedao je Buddha zbog dva različita cilja. Propovedao je postojanje atmana kad je hteo da saopšti svojim slušaocima konvencionalno učenje; propovedao je učenje o nepostojanju atmana kad je hteo da im saopšti transcendentalno učenje.

… Samo zato što je nirvana iza vidika ljudske misli obavezni smo da upotrebljavamo negativne izraze za njegov opis. To je stanje koje prevazilazi odnose subjekt-objekt. … Psalmi starih učenika i monahinja puni su rečitih opisa duboke radosti i besmrtnog uživanja nirvane, koje prelazi svaki opis. Individualna svest postiže stanje u kome nestaje svaka relativna egzistencija. To je transcendentni mir. U jednom smislu to je samouništenje, u drugom apsolutna sloboda. To je gašenje zvezde pri bleštavom izlasku sunca ili nestajanje belog oblaka u letnjem vazduhu. Misliti da je nirvana uništenje prema Buddhi spada u “zlu jeres” (Samyutta, III.109). …

Ako nirvanu promatramo kao pozitivno stanje, moramo priznati stvarnost nečeg trajnog. Logika je strog nadzornik. Buddha je prinuđen da prizna jedan trajan princip.

Postoji nešto nerođeno, nezasnovano, nestvoreno, nesastavljeno. Kad ne bi, o učenici, bilo ovog nečeg što nije rođeno … ne bi bilo ishoda za ono što je rođeno. (Udana, VIII.3)

Takođe je jasno da svođenje sebe na izvestan broj skandha nije konačno. Ako je svest o sebi samo prolazna veza tela i duše, osobina i funkcija, onda kad njega nestane ne ostaje ništa što je oslobođeno. Mi uništavamo svoje želje, sagorevamo naše karma i nestajemo zauvek. Sloboda se pretvara u nestajanje. Ali nirvana je bezvremeno postojanje i tako Buddha mora da prizna stvarnost bezvremenog sebe. U pozadini svega života postoji jedno biće koje je neuslovljeno, iznad svih iskustvenih kategorija…

ulomak iz Sarvepali Radakrišnan, Indijska filozofija, prva knjiga, Beograd 1964., str. 279.-280., 282., 325.-326., preveo: Radmilo Vučić, izvornik: Sarvepali Radakrishnan, Indian Philosophy (1927)


na forum.hr

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s