gune? (ulomak iz Mirča Elijade, Joga – besmrtnost i sloboda)

Prakrti [materija] je isto toliko stvarna i isto toliko večna kao i purusa [Duh]; međutim, za razliku od Duha, ona je dinamična i kreativna. Iako savršeno homogena i inertna, ova primordijalna supstancija ima, da tako kažemo, tri ”modusa”, i manifestuje se tri različita načina, nazvana gune:

1) sattva (modalitet svetlosti);

2) rađas (modalitet pokretačke energije i mentalne aktivnosti);

3) tamas (modalitet statične inercije i psihičke otupelosti).

Pri tom ne treba smatrati da su gune nešto drugo nego prakrti, budući da se nikad ne pojavljuju odvojeno; sve tri su istodobno prisutne u svakom fizičkom, biološkom ili psiho-mentalnom fenomenu, mada u nejednakim proporcijama (upravo ta nejednakost omogućuje pojavu nekog “fenomena”, kakve god on prirode bio; u suprotnom, večno bi trajala uravnoteženost i prvobitna homogenost, zahvaljujući kojima bi se gune nalazile u savršenoj ravnoteži). Prema tome, gune imaju dvostruki karakter: s jedne strane, objektivan, pošto sačinjavaju fenomene spoljnjeg sveta i, s druge, subjektivan, jer podržavaju, hrane i uslovljavaju psiho-mentalni život. (Iz tog razloga tamas treba prevoditi kako sa “principom inercije materije” – objektivan smisao, tako i sa “zatamnjenošću svesti, preprekom koju stvaraju strasti” – psihofiziološki smisao.)

Čim izađe iz svog prvobitnog stanja savršene ravnoteže … prakrti prelazi … u stanje ahamkara, stanje jedinstvene apercepirajuće mase, još bez “ličnog” iskustva, mase koja ipak poseduje određenu maglovitu svest da jeste jedan ego (otud izraz ahamkara, aham ego). Počev od te apercepirajuće mase, proces “evolucije” [parinama, razvoj, odvijanje] se račva u dva suprotna pravca, od kojih jedan vodi svetu objektivnih fenomena, a drugi svetu subjektivnih (čulnih i psiho-mentalnih) fenomena. Ahamkara je sposobna da se kvalitativno menja u zavisnosti od toga koja, od tri, guna u njoj dominira. … Na taj način se … atomi i molekuli, koji sa svoje strane omogućuju rađanje biljnog i životinjskog sveta … [te] telo čoveka, kao i njegova “stanja svesti”, čak i njegova “inteligencija”, pojavljuju kao tvorevina jedne te iste supstancije.

Znači, prema samkhyi i jogi, Univerzum – bilo objektivan bilo subjektivan – jeste samo rezultati evolucije prvobitnog stadijuma razvoja prirode (ahamkara), onog kada je, prvi put, iz homogene energetske mase izronila svest o individualnosti, o apercepciji koju upravo ego čini inteligibilnom. Dvostrukim procesom razvoja … ahamkara stvara dva međusobno podudarna sveta: spoljnji i unutrašnji. … Pri tom svaka od ovih tvorevina sadrži sve tri gune, ali u nejednakim razmerima…

Značajno je, pritom, pravilno shvatiti pojam evolucije u samkhyi. Parinama znači razvitak nečega što potencijalno postoji… To ni u kome slučaju nije kreacija niti prevazilaženje niti pak stvaranje nove vrste egzistencije, već naprosto aktuelizacija potencijala koji već postoji. … Ovo shvatanje evolucije zasnovano je na jednoj specifičnoj teoriji o uzročnosti. …

Da je posledica bila nepostojeća pre čina uzrokovanja, njeno postojanje nikad ne bi bilo moguće.

Između uzroka i posledice postoji stvarna i jednoznačna veza. Međutim, ako posledica ne bi bila sadržana u uzroku, kako bi bila moguća veza između ens i non ens? Kako bi bila moguća veza između stvarnog i nepostojećeg? Išvara Krsna kaže:

U tom slučaju sve ono što može da bude ostvareno uzrokom, samo je manifestacija već postojeće posledice i njeno daljnje sastavljanje.

Da bi ilustrovao [tu] teoriju uzročnosti nekim primerom, Viđnanabhiksu piše:

Baš kao što vajar samo razotkriva statuu, koja već postoji u kamenom bloku, isto tako delovanjem uzročnosti samo se pokreće proces kojim se manifestuje posledica, koja ostavlja utisak da upravo tada nastaje.

Tekstovi iz samkhye obiluju detaljima o ahamkari, ali ono što nas interesuje u našem kratkom izlaganju jeste činjenica da se ahamkara definiše kao “spoznavanje samog sebe”. S tim u vezi podsetimo se da se taj entitet, iako “materijalan”, ne manifestuje ni u čulnom ni u fizičkom obliku; on je homogen poput čiste energetske mase, koja je lišena bilo kakve strukture. … Značajno je da se uoči da samkhya, poput gotovo svih indijskih sistema, pridaje kapitalnu važnost principu individuacije putem “svesti o samom sebi”. Vidimo kako iz svesti o samom sebi (koju nipošto ne treba mešati sa “buđenjem” puruse) proističe evolucija fizičkog sveta; da objektivni i psihofiziološki fenomeni imaju zajedničku matricu; jedino u čemu se razlikuju jeste odnos među gunama: sattva dominira u psihičkim fenomenima, rađas u psihofiziološkim (strast, aktivnost čula, itd.), dok su fenomeni “materije” sve više i više inertni i zgusnuti, proizvod tamasa

Razmatrajući njihove psihičke “aspekte” samkhya-joga daje i subjektivnu interpretaciju te tri gune. Kada dominira sattva svest je mirna, jasna, puna razumevanja, vrlovita; kada pak svešću dominira rađas – ona je nepouzdana, uznemirena, nestabilna; kada je u znaku tamasa svest postaje zamračena, konfuzna, zaslepljena strašću, životinjska. Jasno je da se ova subjektivna i antropomorfna valorizacija tri kosmička modusa ne kosi sa njihovim objektivnim karakterom…

Ako se pođe od takvog fiziološkog učenja, onda je shvatljivo zašto samkhya-joga smatra da je svako psihičko iskustvo samo prost “materijalan” proces. … Gune se protežu kroz čitav univerzum i uzrok su organske simpatije između čoveka i kosmosa…

“Stanja svesti” samo su proizvod prakrti i ne mogu biti ni u kakvom odnosu sa duhom [purusa], pošto se on, svojom suštinom, nalazi iznad svakog iskustva. Međutim najsuptilniji, najtransparentniji deo mentalnog života – inteligencija (budhi) – u svom stanju čiste prozračnosti (sattva), upravo se odlikuje time da reflektuje duh, i tu se, za samkhyu i jogu, nalazi rešenje ove paradoksalne situacije.  …

alfabetul-vietii-dupa-mircea-eliade.jpg

Mircea Eliade (1907.-1986.)

U komentaru [na Patanjđalijevu jogu] Vyasa navodi da se normalna svesnost manifestuje na tri različita načina zavisno od toga koja od tri gune u noj prevladava. S obzirom na to da čovek, njegov život i njegova svest – kao uostalom i Kosmos u svom totalitetu – nisu drugo do emanacija jedne te iste prakrti, emanacije koje se međusobno kvalitativno razlikuju upravo manjim ili većim prisustvom odnosno odsustvom nekog od tri konstitutivna modaliteta supstancije, naime guna. Tako, onda imamo: 1) kad je sattva (pročišćenost, prosvjetljenje posredstvom razumevanja) ta koja preovladava u svesti, onda se svest javlja kao prkhya (živost, prosvjetljenje, ili barem stanje mentalne bistrine i vedrine); 2) kada je to rađas (energija), svest se javlja kao pravrtti, aktivna i puna energije, napeta i puna volje; 3) kada pravladava tamas (mračnost, otežalost), svjesnost je tada sthiti, inertna, uronjena u stanje nepomičnosti i otupjelosti. Po tome šta se iz ovoga da videti, izlazi da Patanjđalijeva joga zadržava neizmenjenom drevnu indijsku tradiciju prema kojoj je čovek (mikrokosmos) umanjena slika makrokosmosa…

ulomak iz Mirča Elijade, Joga – besmrtnost i sloboda, 1984., str. 41.-45., 47., 57., preveo: Zoran Zec, izvornik: Mircea Eliade, LE YOGA. Immortalité et liberté (1972.)

(najprije dijelom objavljeno na prvom izdanju bloga: gune?)

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s