dječja pitanja? (ulomak iz Karl Jaspers, Uvod u filozofiju)

Čudesan dokaz da čovek kao takav izvorno filosofira predstavljaju pitanja djece. Nije redak slučaj da se iz dečjih usta čuje ponešto što po svom smislu zadire u srž filosofiranja. Ispričaću neke primere:

Jedno se dete čudi: “Stalno pokušavam da mislim da sam neko drugi, pa ipak sam to uvek ponovo ja.” Taj dečak dodiruje poreklo svake izvesnosti, svijest o biću u samosvesti. On se čudi pred zagonetkom bića sopstvenog Ja, pred onim što se na osnovu bilo čega drugog ne može pojmiti. I pitajući, stoji pred tom granicom.

Drugo neko dete čulo je priču o postanku sveta: u početku Bog stvori nebo i zemlju… pa ubrzo zatim pita: “A šta je bilo pre početka?” Taj je dečak saznao da se pitanje nastavlja u beskonačnost, da razum ne može da zastane i da nije u stanju da nađe konačan odgovor.

Drugom detetu, koje se za vreme šetnje našlo pred nekim proplankom usred šume, pričaju bajke o vilama koje u toku noći na tom mestu vode kolo… “Ali vila uopšte nema…” Tada mu pričaju o stvarnosti, posmatraju kretanje Sunca, objašnjavaju da li se Sunce kreće ili se Zemlja kreće, iznose razloge koji idu u prilog tome da Zemlja ima oblik lopte i da se kreće sama oko sebe… “Ah, pa sve to nije istina”, kaže devojčica, lupivši nogom o zemlju, “ta zemlja stoji čvrsto. Ja ipak verujem samo u ono što vidim.” Na to joj odgovaraju: “Onda ne veruješ ni u dobrog Boga, jer ni njega ne možeš da vidiš.” Devojčica se trgne, i sasvim odlučno kaže: “Kada njega ne bi bilo, ni nas ne bi bilo.” To dete je potreslo čuđenje pred postojanjem: postojanje nije samo sobom dato. Dete je pojmilo razliku između pitanja koje se odnosi na neki poseban predmet u svetu i pitanja o biću i našem postojanju u celini.

Druga devojčica, idući u posjetu, penje se uza stepenice. I shvati kako se sve menja, i teče, i kako sve prođe kao da nije ni bilo. “Ali mora da postoji nešto trajno… to što se sada penjem uza stepenice do tetke, to ću zapamtiti.” Čuđenje i strah od univerzalne prolaznosti i nestajanja bespomoćno traže neko rešenje.

Čovek koji bi sve to sakupio mogao bi podnijeti izveštaj o bogatoj dječjoj filosofiji. Prigovor da su deca to ranije čula od svojih roditelja ili drugih očigledno se ne može odnositi na ozbiljne misli. Prigovor da ta deca ne nastavljaju da filosofiraju i da, prema tome, takve izjave mogu biti samo slučajne, previđa činjenicu da deca često poseduju genijalnost koja se izgubi kad odrastu. Kao da tokom godina sve više ulazimo u zatvor konvencija i mnenja, u zatvor gde se ništa ne otkriva i ne pita, gubeći pri tome detinju bezazlenost. Dete je još otvoreno prema životu koji se sam u sebi gradi, ono oseća, gleda i pita, što se kasnije izgubi. Dete zaboravi ono što mu se u jednom trenutku otkrilo i iznenadi se kad mu odrasli, koji to zabilježe, kasnije saopšte šta je sve reklo i pitalo.

ulomak iz Karl Jaspers, Filozofija egzistencije/Uvod u filozofiju, Beograd 1967., str. 126.-128., preveo: Ivan Ivanji, izvornik: Karl Jaspers, Einführung in die Philosophie (1953.), predavanja na radiju

(izvorno objavljeno na prvom izdanju: poput djeteta?)

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s