obrisi jedne paleopolitike? (ulomak iz Peter Sloterdajk, U istom čamcu)

Zvanična ideologija visoke kulture u svim svojim varijantama želi da nas uveri kako prava istorija, istorija vredna pomena, nije starija od četiri pet hiljada godina, i kako je onaj glavni rod, u koji smo skloni da ubrajamo sebe, upravo tada – u Egiptu, Mesopotamiji, Kini i Indiji – izronio iz magle. Tada su se pojavili pisci i slikari koji su nam po prvi put rekli i pokazali šta je čovek. Ecce Pharao, ecce homo – čovek nije stariji od visoke kulture, ono što čoveka zaista čini čovekom započinje tek na visini. Ova teza nije verovatno nigde zastupana expressis verbis u ovako razgolićenoj formi, ali ona je na delu uvek kad humanisti, teolozi, sociolozi i politikolozi uzmu riječ da bi modelirali kolektivno uticajne slike čovekovog bića. Po njihovom mišljenju, ”čovek” izvire iz grada ili države ili nacije, i oni ne zaboravljaju da učine ono što priliči – da ovaj privid visoke kulture fiksiraju u glave pitomaca kulture. Tome nasuprot, ne može se dovoljno naglasiti koliko je ova indoktrinacija bila oduvek pogrešna i koliko je njen uticaj još i danas koban. Fiksacija na visoke kulture je proton pseudos, temeljna laž i glavna pogreška ne samo istorije i humanities, već i političkih nauka i psihologije. Barem u svojim krajnjim posledicama, ona razara jedinstvo ljudske evolucije, a današnju svest čupa iz lanca nebrojenih generacija koje su preradile naše genetske i kulturne ”potencijale”. Ona zaklanja vidik prema događaju koji stoji u osnovi svih visokih kultura i iz kojeg su svi takozvani istorijski događaji kasnije samo izvedeni – vidik prema globalnom događaju: prema antropogenezi. Sveprisutni visokokulturalizam istoriju čovečanstva skraćuje za preko 95%, možda čak i za 98% njenog stvarnog trajanja, samo da bi imao slobodne ruke za antropološku indoktrinaciju koja je u najvećoj meri ideološka – za klasično i novovekovno shvaćeno učenje o čoveku kao ”političkom biću”. Smisao ovog učenja je da čoveka a priori predstavi kao životinju s državljanstvom, životinju kojoj su – da bi ispunila svoju suštinu – potrebne prestolnice, biblioteke, katedrale, akademije i diplomatska predstavništva. Tamo gde se etablirala ideologija visoke kulture, tu se u svakom pojedincu iznova briše praistorija – kao da je svaka nova individua neprijatan divljak kojeg što brže treba učiniti zrelim za život u državi. (…)

Dok visoke kulture uvijek ljude uzimaju kao date – kako bi mogle da ih koriste za rad, službe i misije – svet prastorije prožet je svešću da je veština mogućeg u tome da se u skučenom i riskantnom svetu iz postojećeg starog u život prizove novi čovek. Paleopolitika je čudo ponavljanja čoveka kroz čoveka. Ona se savladala i sprovodila u okolnostima koje kao da su čoveku unekoliko htele da otežaju tu veštinu ponavljanja sebe kroz djecu.

Da bismo zamislili essentials arhajske zajednice, korisno je navesti nekoliko značajnih svojstava prvobitnog života u hordama. Stare horde se mogu najbolje predstaviti kao neka vrsta plutajućih ostrva koja spontano i lagano plove niz reke stare prirode prema spolja – ona su se od okoline odvojila revolucionarnom evolucijom tehnika distanci, pre svega novom vrstom sinhronizacije bežanja i protivnapada, a prema unutra su zahvaćena emotivnim efektom staklene bašte, koji pripadnike horde međusobno spaja u nekoj vrsti totalne psihosocijalne institucije: ritmikom, muzikom, ritualima, ljubomorom, viškom budnosti i govorom. Ove grupe se mogu nazvati socijalnim ostrvima zato što su iz svoje okoline zaista izdvojene kao oduhovljene sfere, zato što su okružene nevidljivim prstenom koji održava distancu i drži podalje pritisak stare prirode na ljudska tela; ovako zaštićen, homo sapiens je mogao da postane biće koje izbegava konflikt prema spolja, a prema unutra buja. Ovde se treba potruditi da se već na jezičkom planu izbegne individualistički privid koji se iz Moderne projektuje na starinu: ”čovek” nije pojedinačno živo biće koje slučajno teži da bude među sebi sličnima, premda je on, u stvari, jedan ‘Robinzon’ kojem bi dobro došlo da sam za sebe ima na raspolaganju čitavo jedno ostrvo. Kao bića horde ljudi su najpre i u najvećoj meri učesnici u biću horde koja je, u jednom skoro platonskom smislu, za jedan stepen ”stvarnija” od njenih pojedinačnih pripadnika. ”Čovek” ne može pristupiti hordi kao nekom privlačnom klubu – štaviše, horda jeste totalitarni klub koji sam rađa svoje članove da bi ih ”socijalizovao” prema pravilima kluba, koja znače svet. Zakon horde je ponavljanje pravila horde u vlastitom potomstvu. Utoliko je Dieter Claessens svojom metaforom horde kao inkubatora (kutije za potomstvo), u kome je nastao homo sapiens, stvorio sliku u kojoj se precizno spajaju pojam i opažaj. Inkubatori su – da uvedemo u igru klasičnu aristotelovsku metaforu za uterus sisara – ”pećnice” embriona; … u njima se od neodređenog iz-peče nešto određeno. Od sociološkog je značenja nijansa da ovde nije reč o nerođenom detetu u telu majke ili o prerano rođenom detetu u mehaničkoj zameni za uterus, već o ”urođeni(čk)im” individuama starog čovečanstva koje se tek u telu horde i jedino u telu horde mogu obrazovati u tipičnog predstavnika roda…

Horde su grupe ljudi koje stvaraju ljudsko potomstvo, koje svojim potomcima tijekom ogromnih vremeskih raspona predaju kvalitete koje sve riskantnije bujaju… Koliko daleko sežu posljedice ove kulture podizanja mladih, jasno je kad se sva naročita biološka svojstva homo sapiensa shvate kao rezultati inkubator-evolucije unutar horde. Već ovde u čoveku počinje prirodna istorija njegove neprirodnosti, čije se nastavljanje u moderno doba vraća u vidu ekoloških i socijalnih kriza ”otuđenja”. U praistoriji se radilo isključivo o revolucionarnom izleganju nečega što je u samoj prirodi protivno prirodi – moglo bi se reći da je sadržaj najranije istorije čovečanstva secesija rane ”horde bića”/ranog ”bića horde” od Stare Prirode… Zadivljujući biološki eksperimenti sa podatnošću čoveka uspeli su u starim hordama – inkubatorima. U njima, i samo u njima, homo sapiens je mogao da postane biološki autsajder, što je danas upadljivije nego ikada. Na plutajućim ostrvima starih malih grupa ljudske su glave postale čudesno velike, koža čudesno tanka, žene čudesno lepe, noge čudesno dugačke, glasovi čudesno artikulirani, seksualnost čudesno hronična, djeca čudesno infantilna, a sopstveni mrtvi čudesno nezaboravni.

Ova plutajuća društvena ostrva – odnosno splavovi – mesto su rođenja psiho-kulturnih svojstava koja će jednog dana uticati na čitav svijet. Na njima nastaje empatija koja pripadnicima horde omogućava da jedni druge, takoreći, emotivno proziru; kada se empatija specijalizuje i kada je nužno da se prenese je na ono što je nepoznato, tada se – pre svega u nastajućim visokim kulturama – otvara polje za drame koje se nazivaju ljubav; na tim splavovima nastaje i pažnja koja se usmerava prema sunarodnicima i okolini i koja se u doba visokih kultura račva u teorijsku radoznalost i političku pozornost; tu se skupljaju ona temeljna iskustva sa gestama, živim bićima i stvarima koja se kasnije mogu preneti kao tehnika i mudrost. Bujajuće ljudsko ostrvo je ispunjeno šumovima i zvucima koji bi se (…) mogli označiti kao karakteristični soundscape jedne grupe – kao zvučni pejzaž, odnosno sonosfera koja pripadnike grupe uvlači u sebe kao u unutrašnjost jedne psiho-akustične kugle sveta… Rane horde, kao i njeni plemensko-kulturni naslednici, svoje pripadnike socijalizuju u psihosferičnom i sonosferičnom kontinuumu u kome su život i supripadnost još uvek takoreći neodvojive veličine. Najstarija društva su male razbrbljane čarobne kugle – nevidljiva cirkuska šatra koja se nadvija nad trupom i sa njom putuje. Svaki pojedinac je psiho-akustičnom pupčanom vrpcom manje ili više kontinuirano povezan sa telom grupe – a gubitak ovog kontinuuma jednak je katastrofi; neke starije kulture nisu uzalud osuđivale na izgnanstvo kao na neku vrstu psihosocijalne smrtne kazne.

ulomak iz Peter Sloterdajk, U istom čamcu, Beograd 2001., str. 14.-19., prevela: Aleksandra Kostić, izvornik: Peter Sloterdijk, Im selben Boot, 1993

(najprije objavljeno na prvom izdanju bloga: predhistorija?)

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s