bitak i privid? (ulomak iz Martin Heidegger, Uvod u metafiziku)

Mi znamo: bitak se otvara Grcima kao fysis. … Korijeni riječi fy- i fa- znače jedno te isto. Fyein, u sebi počivajuće izrastanje, jeste fainesthai [otud fainomenon], isijavanje, samopokazivanje, pojavljivanje… Bitak znači pojavljivanje.  To ne podrazumeva nešto naknadno na što bitak kadikada nailazi. Bitak sutstvuje kao pojavljivanje.

Time se opšte raširena predstava o grčkoj filosofiji, prema kojoj bi ona trebala biti ”realističko” učenje o nekom objektivnom bitku-po-sebi za razliku od novovremenog subjektivizma, slama kao prazna konstrukcija. Ta predstava počiva na nekoj površnosti razumevanja. Mi nazive kao što su ”subjektivno” i ”objektivno”, ”realistički” i ”idealistički” moramo ostaviti postrance.

Ali sada valja najpre, na osnovi shodnijeg shvatanja grčki podrazumevanog bitka, učiniti odlučujući korak koji nam otvara unutrašnju povezanost između bitka i privida. Valja da dođemo do uvida u neku povezanost koja je izvorno i jedino grčka, ali koja je vremenovala [dovela do sazrevanja] posledice koje su svojstvene duhu Zapada. Bitak sutstvuje kao fysis. … U tome već leži da bitak, pojavljivanje, dopušta iz-stupanje iz skrivenosti. Pošto biće kao takvo jeste, ono se postavlja u, i stoji u neskrivenosti, u aletheia. Mi tu reč nepromišljeno prevodimo, a to u isti mah znači i pogrešno tumačimo, kao ”istina”. Doduše, sada se grčka reč aletheia [“istina”] postepeno počinje da prevodi doslovno [“neskrivenost”].  Ali to nije od velike koristi ako se neposredno posle toga “istina” ponovo razumeva u jednom sasvim drugačijem negrčkom smislu i taj drugi smisao podmeće grčkoj reči. Jer grčka suština istine je moguća samo ujedno s grčkom suštinom bića kao fysis. Na osnovi jedinstvene suštinske povezanosti između fysis i aletheia Grci mogu da kažu: biće je kao bivajuće istinito. Ono istinito jeste kao takvo bivajuće. …. Ono što je neskriveno kao takvo dolazi u samopokazivanju do stajanja. Istina kao neskrivenost nije neki dodatak bitku.

Istina spada u suštinu bitka. Biti biće – u tome leži: izlaziti na videlo, nastupati-pojavljujući-se, iz-postavljati se. … Bitak je tako razasut u raznovrsnom biću. Biće …, kao ono što se pojavljuje, daje sebi neki ugled, doxa. Doxa znači ugled, naime ugled koji neko uživa. Ako je ugled … izuzetan, doxa znači sjaj i slavu. … Za današnje ljude slava je odavna još samo proslavljenost i kao takva je neka krajnje sumnjiva stvar, neka preko novina i radija razbacivana i raspodeljivana tekovina – skoro suprotnost bitka. Ako, po Pindaru, slavljenje sačinjava suštinu poezije i ako je pevanje: iznošenje na videlo [svetlo], onda … to zavisi jedino od toga što on kao Grk misli i peva… Slava se kaže doxa. Dokeo znači: ja se pokazujem, pojavljujem, izlazim na videlo [svetlo]. … Doxa je ugled koji neko uživa, u širem smislu onaj ugled koji sva bića skriva i otkriva u svome izgledanju [eidos, idea]. Izgled, koji neko biće ima samo po sebi, i tek stoga može iz sebe da ga pruža, može se onda svagda sagledati iz ove ili one perspektive. Shodno različitosti gledišta, pogled koji se pruža postaje drugačiji. Taj pogled je, prema tome, u isti mah onakav kakav mi pri tome bacamo i stvaramo. U razabiranju i bavljenju bićem mi o njegovome izgledanju sebi stalno stvaramo poglede. To se često dešava i ako samu stvar pobliže ne osmatramo. Mi nekakvim putevima, i iz nekakvih razloga, dolazimo do nekog pogleda na stvar. Mi o njoj sebi stvaramo neko mnenje. Pri tome se može dešavati da pogled koji zastupamo nema u stvari nikakvog uporišta. Onda je to neki puki pogled, neka pretpostavka. Mi pretpostavljamo nešto ovako ili onako. Mi onda samo podrazumevamo. … Doxa kao ono što se tako i tako podrazumijeva jeste mnenje.

Sada smo tamo kuda stremimo. Pošto se bitak, fysis, sastoji u pojavljivanju, u pokazivanju izgledanja i izgleda, ono shodno suštini, i, prema tome, nužno i stalno stoji u mogućnosti nekog izgledanja koje ono što biće jest u istini, to jest u neskrivenosti, upravo prekriva i skriva. Taj ugled, koji biće sada počinje uživati, jeste privid [Schein] u smislu pričina [Anschein]. Tamo gde postoji neskrivenost bića, tamo postoji i mogućnost privida i obratno…

ulomak iz Martin Hajdeger, Uvod u metafiziku, Beograd 1976., str. 114.-118., preveo: Vlastimir Đaković, izvornik: Martin Heidegger, Einführung in die Metaphysik (1953.), predavanja iz 1935.

(najprije objavljeno na prvom izdanju bloga: fenomen?)

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s