okeansko osećanje? (ulomak iz Dušan Pajin, Okeansko osećanje)

Metaforu ”okeansko osećanje”, zajedno sa metaforom ”osećanje večnog”, prvi je upotrebio Romain Rolland 1927. godine, u prepisci sa Freudom posvećenoj religijskom iskustvu. Freud se osvrće na tu temu u prvoj glavi svog dela Nelagodnost u kulturi (Das Unbehangen in der Kultur). On sužava okeansko osećanje na osećanje neraskidivog jedinstva sa svetom, primenjujući nekoliko psihoanalitičkih klišea, pre svega pretpostavku da se normalno osećanje jasne demarkacione linije između ega i sveta samo u jednom slučaju može smatrati normalno narušenim – tj. u slučaju zaljubljenosti. Znači li to da okeansko osećanje označava stanje zaljubljenosti u svet? U mnogim slučajevima, kaže Freud, susrećemo se sa stanjima kad granice između ega i spoljnjeg sveta nisu izvesne ili su pogrešno povučene, ali sva ta stanja su bolesna. Ovo se – po njemu – odnosi na odrasle osobe; što se tiče dece, u najranijem uzrastu normalno je da dete (na primer odojče) ne može da izdvoji i razlikuje svoj ego od spoljašnjeg sveta.

Tako Freud dolazi do toga da prepoznaje i tumači okeansko osećanje, o kome govori njegov prijatelj Rolland, kao regresiju (na nivo odojčeta), do narcizma u kome se gubi svaka napetost i sukobljenost ega i sveta. … Njegova metapsihologija, izrasla na tumačenju psihopatoloških pojava nije bila plodna u tumačenju onoga što se uopšteno naziva ”transcendencijom”.

rolland

Romain Rolland (1866.-1944.)

Nas ovde zanima jedna nijansa u Rollandovom razmatranju, koju Freud navodi, ali zanemaruje u svom psihoanalitičkom narcizmu. Prepričana od samog Freuda ona glasi:

To je osećanje koje bi on (tj. Rolland) želeo da nazove osećanjem ‘večnosti’, osećanje nečeg bezgraničnog, nesputanog – kao nečeg ‘okeanskog’. To osećanje, dodaje on (Rolland), je čisto subjektivna činjenica, a ne čin vere; ono ne donosi sobom potvrdu lične besmrtnosti, ali je ono izvor religijske energije za kojom posežu različite crkve i religijski sistemi, usmeravajući je u određenim pravcima… (Freud, Nelagodnost u kulturi)

Trebaće više od trideset godina da Maslow dođe do onoga što je Rolland izrekao, ali na čemu nije insistirao – da se ovo iskustvo može tumačiti izvan bilo koje konfesije (veroispovesti) na jednoj strani i da ono može biti legitimno i normalno, tj. da ga ne moramo svoditi na narcističku regresiju (pa čak ni na tzv. ”regresiju u službi ega”), s druge strane. Rolland na prvome nije insistirao jer je smatrao da je religioznost stvar pristojnosti i jedina brana protiv nihilizma, te je nastojao da ipak spasi religijsko značenje ovog osećanja (nezavisno od bilo koje konfesije), ističući da čovek

s pravom može sebe nazvati religioznim samo na osnovu ovog osećanja, čak i ako odbacuje svaku veru i svaku iluziju. (Freud) …

Potonji istraživači će isticati da to o čemu govori Rolland nije religija nego misticizam – i to tzv. naturalni misticizam. … Naravno, teološki nastrojeni pisci će tom naturalnom, ateističkom (eventualno panteističkom) misticizmu davati drugorazredno mesto. No, to i nije diskriminacija u poređenju sa stavom po kome sve to spada u psihopatologiju pre-egoičkih stanja.

Dok je krajem XIX. i početkom XX. veka postala popularna teza o vezi genijalnosti i ludila, od tridesetih godina naovamo psihoanalitički redukcionizam lansira tezu o vezi duševnih poremećaja i misticizma, a Freud piše ozbiljan rad (Budućnost jedne iluzije) sa tezom da je religija kolektivna (socijalna) neuroza, ukazujući na analogije između repetitivnosti rituala i prisilnih radnji u prisilnoj neurozi. Zapravo, u nastojanju da izoštri kriterijume normalnosti i duševnog zdravlja, psihoanaliza je došla do toga da je svaku vrstu svesti osim dnevne, radne svesti smatrala patogenom ukoliko nije u ”službi ega” ili je učinak nekog spoljnog agensa.

U međuvremenu je izvedena zamena vrednosnog predznaka tako da su pojedini tumači, bilo iz psihodeličkog entuzijazma, iz političkog prezira prema građanskoj-beloj-muškoj normalnosti, ili iz antipsihijatrijskog odbijanja ”represivne normalnosti”, počeli da daju za pravo onom ”drugom” koje je do tada stalno bilo u krivu, pa je baš dnevna, radna svest postala prezrena običnost, a svako izlaženje, preobraćanje, ekstaza, odbacivanje i dekonstrukcija racionalnog egoičkog subjekta postali su ”ono pravo” i poželjno. Tako se od negativnog vrednovanja duševnog poremećaja i misticizma tokom šezdesetih godina prešlo na pozitivno, pri čemu se još nije raskinula ta prividna veza. Tek desetek godina kasnije, tokom sedamdesetih, sa transpersonalnom psihologijom i definisanjem pre/trans greške uvidelo se da pre-egoičku regresiju duševnog poremećaja ne treba brkati sa trans-egoičkom prirodom ”mističkog” iskustva. …

Određenja koja uz okeansko osećanje vezuje Romain Rolland, tj. doživljaj večnosti, neograničenosti i okeanske širine, smatramo dobrim polazištem u određenju okeanskog osjećanja. Okeansko osećanje može biti ograničeno na afektivnu, doživljajnu komponentu, ali može uključivati i kognitivnu.

Osećanje širine i otvaranja, receptivnosti za do tada neslućene doživljajne ravni kao i nadilaženja uobičajenog prostorno-vremenskog režima u paradoksalnom doživljaju sveprisustva, kada se sažimaju ili preklapaju dimenzije prostora (tamo-ovde), vremena (dugo-kratko, prošlo, sadašnje, buduće) i relacija subjekt-objekt, sve to predstavlja afektivnu komponentu. Tu su uključena osećanja koja Maslow inače nabraja u opisivanju onoga što naziva vrhunskim iskustvom: osećanje celovitosti, dovršenosti i savršenstva, životnosti i punoće, lepote i jednostavnosti, neponovljivosti i samodovoljnosti, slobode i nesputanosti, lakoće i samo-očiglednosti, osećanje divljenja, zapanjenosti, zaprepašćenja ili dubokog poštovanja. …

Kognitivna komponenta može uključivati jedan poseban vid saznanja koji se može nazvati uvidom, zbog toga što je pretežno intuitivan, a ima svojstva onoga što se gdekad naziva ”aha-iskustvom”: tj. može imati nenadan zapanjujući karakter sagledavanja u magnovenju. To sagledavanje, ili uvid, može se odnositi na spoljni svet, samoga sebe, ili neke kulturne vrednosti i sadržaje, a često je sve to zajedno uključeno (sagledavanje nekih opštih simbola iz kulturnog nasleđa kao bitnih i uobličujućih za vlastito iskustvo). …

U okeanskom osećanju nema konativne [voljne] komponente. To važi i za filosofski i za religijski kontekst – u okeansko osećanje ne može se ući niti se ono može izazvati voljom, htenjem, bez obzira da li mu je okvir filosofski, ili religijski. Od volje ne zavise ni afektivna ni kognitivna komponenta okeanskog osećanja – ni ushićenje, ni uvid ne mogu se izazvati voljnim naporom, nego pre mirovanjem volje. U tom smislu okeansko osećanje spada u vrstu nevoljnih psihičkih pojava ili funkcija; ono se ne može izazvati voljno kao što se ne može zaspati, ili kao što se ne može voljno izazvati preobraćenje (konverzija). Ali, ne znači da iz toga mora slediti kvijetizam i puko iščekivanje milosti, u kome ima samo mesta nastojanju da se čovek očisti od greha i tako učini podobnim (da zasluži milost), kako to ističu pojedine religije. U drugim tradicijama (filosofskim, ili religijskim), bez obzira na to što se uviđa nevoljni karakter pomenutih iskustava, ukazuje se na potrebu da se pomogne i olakša njihovo javljanje meditacijom, upoznavanjem određenih tekstova i učenja, etičkim i/ili estetičkim sazrevanjem i obogaćivanjem ličnosti.

Što se tiče vere, ona nije neophodan uslov u okeanskom osećanju koje se javlja u filosofskom kontekstu – ono što je za njega potrebno jeste jedna receptivnost i otvorenost. …

Zbog ne-voljnog, spontanog karaktera okeanskog osećanja, i katkad, njegovog neočekivanog javljanja, okeansko osećanje može biti zbunjujuće za subjekta. On može osećati kao da je obuzet nečim što ga nadmaša i preplavljuje, nečim što nije izraz njegovih uobičajenih snaga i moći. Iz toga se rađa osećanje numinoznog i strahotnog, kao i osećanje da je to dar, ili milost nekog višeg subjekta. …

U filosofiji, okeansko osećanje obično nalazimo u monističkim učenjima koja govore o sveobuhvatnom, o Jednom, izričući transcendenciju svih granica, posebnosti i suprotnosti. U filosofskom kontekstu okeansko osećanje ima pretežno kognitivan karakter jer u njemu dominira uvid, sagledavanje. Ali, ono je istovremeno i doživljaj identifikacije sa totalitetom, sa sveobuhvatnim, bezgraničnim, nepropadljivim. Ono se doživljava kao oslobođenje od uobičajenih ograničenja vremensko-prostornog poretka i empirijske (egoičke) ličnosti. …

Tu nije u pitanju samo mudro sagledanje i prihvatanje univerzalnih zakona i mena prirode, večnog toka i paradoksalnih probražaja suprotnosti jednih u druge, kao kod grčkih filosofa (presokratika), niti stoička rezignacija i mirenje sa neumitnošću sudbine, nego jedno ekstatičko prihvatanje prožeto humorom koje bi Nietzsche, da ga je poznavao, uzeo za uzor svoje ”vesele nauke” i prethodnicu svojih načela amor fati i ”deder još jednom”. Ako je istina, kako veli M. Đurić (Niče i metafizika, str. 307.), da

odnositi se dionizijski prema svetu i životu ne znači ništa drugo do priznati ‘nevinost’ svekolikog zbivanja, to jest dati slobodu svemu što jeste, pustiti da sve stvari budu ono što jesu,

onda je to istovremeno dobar opis taoističkog odnosa prema svetu i životu. Osim toga, ono što ovde nazivamo okeanskim osećanjem po Nietzscheovoj nomenklaturi spadalo bi u dionizijsko osećanje: jer ne proizlazi (kao reaktivno osećanje, kako su verovali psihoanalitičari) iz bespomoćnosti, tuge, uskraćenosti i bola, nego iz suviška snage i osećanja izobilja, do kojih je Nietzsche toliko držao. Ono u čemu nas taoisti i Nietzsche ostavljaju prikraćenima jeste to što se čovekov svet ne svodi na svet života u naturalnom smislu, nego uključuje i područje društvenog bitka (taoisti na to daju odgovor da zla koja proishode iz izveštačenosti i licemerja ovog područja valja zameniti jednostavnošću prirodnog bitka). …

U teističkim interpretacijama i na Zapadu i na Istoku okeansko osećanje se artikuliše u odnosu boga i čoveka (tj. duše) na dva načina. Prema jednom tumačenju čovek je tada izvan sebe i svake vlastitosti (grč. ekstasis), on participira u onome što je božansko, a po drugom, on je obožen, jer je u sebi poništio (privremeno ili trajno) vlastitost (ego) ili se ispraznio od vlastitosti i u sebe primio, u sebi prizvao, evocirao, ono božansko ili samo božanstvo; on je obuzet bogom (grč. enthousiasmos).

Plotin je govorio i o ekstazi, obuzetosti, kao i o prisustvu (grč. parousia) Jednog u čoveku (Eneade Vi, 9.4). Okeansko osećanje koje tu nalazimo izmiče razvrstavanju jer on govori o saznanju i gledanju, a i o ljubavi i sjedinjenju. On govori o Jednom i bogu, ali tu nije u pitanju nastojanje da se spoje dva puta i iskustva, nego je reč o jedinstvenom iskustvu. On se ne bavi onom napetošću koja se javlja između filosofskog i religijskog shvatanja Boga kada hrišćanstvo ističe dogmu o Bogu kao osobi, tj. personalizovano shvatanje božanstva otelovljenog u bogo-čoveku Hristu. Iz ugla vernika Plotin deluje hladno i uzdržano, a iz ugla filosofa mistično. Kada ga posmatramo izvan ovih perspektiva, onda razumemo zašto on ima srodnike i na Istoku i na Zapadu.

Hiljadu godina posle njega, Meister Eckhart će reći:

Sva bića su za Boga kao kap u odnosu na okean. Duša upijajući se u Boga postaje Bog kao što kap postaje okean.

U jednoj stvari Freud je bio u pravu: u okeanskom osećanju gube se granice ega. Čovek se oseća sjedinjen sa sveobuhvatnim kao kap u okeanu. Freud kaže da se otapanje granica javlja na vrhuncu ljubavi (on pri tome ima u vidu erotsku ljubav, između dve osobe). Mistici isto to tvrde, ali pri tome imaju u vidu predanu, bezuslovnu ljubav prema Bogu.

ulomak iz Dušan Pajin, Okeansko osećanje, Sarajevo 1990., str. 123.-134.

(ulomak najprije objavljen na forum.hr: Oceanski osjećaj)

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s