lijepo i uzvišeno, žensko i muško? (ulomak iz Imanuel Kant, O lepom i uzvišenom)

Osećanje finije vrste koje želimo sada da ispitamo uglavnom je dvojake vrste: osećanje uzvišenog i osećanje lepog. Oba su nam prijatna, ali na vrlo različit način. Pogled na brda čiji snežni vrhovi nadvisuju oblake, opis oluje koja besni, ili slika pakla koju daje Milton izazivaju dopadanje, ali dopadanje praćeno jezom; naprotiv pogled na cvetne livade, doline sa vijugavim potocima po kojima pasu stada, opis Elizijuma ili Homerova slika Venerinog struka bude isto tako prijatna osećanja, ali su ova praćena radošću i osmehom. Da bi se onaj prvi utisak mogao u nama razviti sa odgovarajućom jačinom moramo imati osećanje uzvišenog, a da bismo drugo mogli valjano da uživamo moramo imati osećanje lepog. Visoki hrastovi i usamljene senke u raju su uzvišeni, cvetne aleje, niske živice i u razne oblike potkresano drveće su lepi. Noć je uzvišena, dan je lep. … Uzvišeno dira čoveka, lijepo očarava. Lice čoveka koji je obuzet osećanjem uzvišenog ozbiljno je, ponekad napregnuto i zadivljeno. A vedro osećanje lepog pokazuje se u živahnom sjaju očiju, u nasmijanim crtama lica, a često i u bučnoj veselosti. …

Uzvišeno mora uvek biti veliko, a lepo može biti i malo. Uzvišeno mora biti jednostavno, lepo može biti ukrašeno i nakićeno. Velika visina je isto toliko uzvišena kao i velika dubina, samo što ovu prati osećanje groze, a onu prvu divljenje; zato ono osećanje može biti stravično a ovo plemenito. …

Uzvišene osobine izazivaju poštovanje, a lepe ljubav. … Oni koji u sebi ujedinjuju oba ova osećanja opaziće da uzvišeno utiče na nas jače nego lepo, samo što uzvišeno, ako nije praćeno i lepim, zamara i ne može se dugo uživati. Visoka osećanja do kojih se ponekad uzdigne razgovor u biranom društvu moraju se povremeno smenjivati vedrom šalom, a nasmejana radost treba da bude ganutom, ozbiljnom licu lep kontrast, koji čini da se obe vrste osećanja neusiljeno smenjuju. … Tragedija se, po mome mišljenju, razlikuje od komedije naročito po tome što se u prvoj budi osećanje uzvišenog, a u drugoj lepog. U prvoj se prikazuje velikodušno žrtvovanje za dobro drugih, velika odvažnost u opasnosti i oprobana vernost. Ljubav je tu setna, nežna i puna poštovanja; tuđa nesreća budi u grudima gladaoca osećanje saučešća i njegovo srce čini osetljivim za nevolje drugih. On je tronut, i oseća dostojanstvo svoje vlastite prirode. Komedija, naprotiv, prikazuje fine spletke, neverovatne zaplete, prepredenjake koji se uvek umeju izvući, budale koje svatko može da prevari, šale i smešne karaktere. Ovde ljubav nije tako žalosna, ona je vesela i prisna. Ipak se mogu i ovde, kao i u drugim slučajevima, plemenito i lepo udružiti do izvesne mere. …

Možda je onaj ko je prvi nazvao žene imenom lepi pol hteo da kaže nešto laskavo, ali je pogodio bolje nego što je i sam mogao pomisliti. Na stranu to što je pojava žena uopšte finija, njihove crte nežnije i blaže, njihovo lice u ljubaznosti, šali i prijaznosti izrazitije i privlačnije nego kod muškog spola – da ne zaboravimo i ono što se mora odbiti na onu skrivenu čarobnu moć kojom navode našu strast na povoljan sud o njima – u samim osnovama duha ovog pola urezane su naročite crte po kojima se on jasno razlikuje od našeg pola i što izlazi uglavnom na to da je osnovno obeležje žene lepota. Na drugoj strani muškarci bi mogli polagati pravo na ime plemenitog pola kad se od plemenitog čoveka ne bi zahtevalo i to da počasne nazive odbija i da ih radije dodeljuje nego prima. Ovim se ne misli reći da žena nema plemenitih osobina, niti da bi muški pol morao da bude potpuno bez lepote; naprotiv, očekuje se da svaki pol; naprotiv, očekuje se da svaki pol ujedinjuje te osobine, no ipak tako da kod žene sve druge prednosti ujedinjuju samo da bi još više istakle karakter lepote, dok se naprotiv među osobinama muškarca jasno izdvaja uzvišeno kao obeležje njihova pola. Ovo se mora imati u vidu pri svakom sudu o ove dve vrste, kako pohvalnom tako i nepovoljnom; svako vaspitanje i poučavanje, kao i svako nastojanje da se ostvari moralna potpunost bilo jednog bilo drugog pola, mora to imati pred očima ako se ne želi da uništi draž one razlike koju je priroda htela da povuče između ove dve ljudske vrste. Jer ovde nije dovoljno ako pred sobom vidimo samo ljude, već u isto vreme moramo imati na umu i to da ovi ljudi nisu iste vrste.

Ženama je urođeno jače osećanje za sve što je lepo, ljupko i kitnjasto. Već u detinjstvu one se rado doteruju i dopadaju se same sebi kad su ukrašene. Čiste su i vrlo osetljive prema svemu što izaziva odvratnost. … Vrlo rano stiču osećanje mere u ponašanju, umeju otmeno da se drže i da vladaju sobom, a sve to u uzrastu kad je naša lepo vaspitana muška omladina još neobuzdana, nezgrapna i smetena. Imaju razvijeno osećanje saučešća, meka su srca i sažaljive, lepo pretpostavljaju korisnom… Vrlo su osetljive i na najmanje uvrede i do krajnje istančanosti im je razvijena sposobnost da primete i najmanji nedostatak pažnje i poštovanja prema sebi. Ukratko, u sebi sadrže ono osnovno u ljudskoj prirodi po čemu se razlikuju lepe osobine od plemenitih i profinjuju i sam muški pol.

Nadam se da niko neće od mene zahtevati da nabrajam osobine muškaraca koje bi po redu odgovarale ovima gore; dovoljno će biti da ih posmatramo samo ukoliko su suprotne jedne drugima. …

Vrlina žene je lepa vrlina. Vrlina muškog pola treba da bude plemenita vrlina. Žene će izbegavati zlo ne zato što nije pravo, već zato što je ono ružno, a moralno pozitivni su u njihovim očima oni postupci koji su moralno lepi. Ništa o onome što treba, što moramo, što smo dužni da učinimo. Žena ne trpi nikakva naređenja ni neljubaznu prinudu. Žene čine nešto samo zato što im se nešto dopada i cela umetnost je u ovome: učiniti da im se dopada samo ono što je dobro. …

Uz ova razmatranja nameće se sama po sebi ova napomena: sasvim prost i grub osećaj u odnosima između polova vodi, doduše, pravo velikom cilju prirode i pošto zadovoljava njene zahteve, podesan je da ličnost bez okolišenja učini srećnom, ali se zbog široke opštosti lako izrođava i pada u ekscese i razuzdanost. Na drugoj strani, prefinjen ukus je u stanju da neukrotivom nagonu oduzima divljinu, i ograničavajući ga na mali broj predmeta može da ga učini krotkim i pristojnim. Ali takav nagon obično promašuje veliki konačni cilj prirode i, pošto više traži ili očekuje nego što priroda obično daje, vrlo retko se dešava da osobu sa tako delikatnim osećanjima učini sretnom. Narav prve vrste pada u kal jer juri za svim osobama drugog spola, a druga zapada u sanjarenja jer ne polazi ni za jednom, već je zauzeta samo jednim predmetom koga zaljubljeni nagon u mislima oblikuje i oprema svim plemenitim i lepim osobinama, koje priroda retko sastavlja u jednom čoveku, a još ređe ih daje onom ko ih ume ceniti i ko bi možda bio dostojan takvog poseda. Otud dolazi odlaganje i na kraju potpuno odricanje od ulaska u brak ili, što je možda još gore, gorko kajanje posle izvršenog izbora koji nije ispunio velike nade koje su se za njega vezivale…

Da ne bih iz vida svoj zadataka, razmotriću još uticaj koji jedan spol može vršiti na drugi da bi osećanja ovoga učinio lepšim i plemenitijim. Žena [a i muškarac] ima izvrsno osećanje za lepo ukoliko ono pripada samim ženama, a za uzvišeno ako ga nalazi kod muškog pola. … Iz toga nužno proizlazi da priroda ide za tim da muškarca u međusobnom odnosu polova još više oplemeni a da ženu na isti način još više ulepša.

ulomak iz Imanuel Kant, O lepom i uzvišenom, 1988., link, str. 16.-20., 43., 50., 52., preveo: Gligorije Ernjaković, izvornik: Immanuel Kant, Beobachtungen über das Gefühl des Schönen und Erhabenen (1763)

(najprije dijelom objavljeno na forum.hr)

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s