stvaralačka fantazija i znanost? (ulomak iz C. G. Jung, Psihološki tipovi)

Ko je idealno nastrojen, taj shvata i reaguje pod gledištem ideje. Ali ko je nastrojen prema objektu, on shvata i reaguje pod uglom svoga oseta. Apstraktno se njega tiče u drugoj liniji, i otuda se njemu ono što se na stvarima mora zamišljati pojavljuje kao manje bitno, ali prvome obrnuto. Onaj koji je nastrojen prema objektu jeste nužnim načinom nominalist — »Ime je zvuk i dim«… Ako bi kod suprotnosti nominalizma i realizma bila reč samo o logičko-intelektualnom obračunavanju, onda se ne bi moglo uvideti zašto ne bi bilo mogućno nikakvo drugo nego paradoksalno krajnje formulisanje. Ali kako je reč o psihološkoj suprotnosti, onda se jednostrano logičko-intelektualno formulisanje mora završiti u paradoksu. … Logičko-intelektualni izraz je apsolutno nesposoban da nam i u formi iskaza da onu srednju formulu, koja u jednakoj meri odaje pravdu suštini dvaju suprotnih psiholoških stavova, jer on je uzet sasvim s apstraktne strane i potpuno mu nedostaje priznanje konkretne stvarnosti.

Svako logičko-intelektualno formulisanje — bilo ono ma kako savršeno — udaljuje se od životnosti i neposrednosti utiska koji izaziva objekat. Ono se mora udaljiti od njih da bi uopšte moglo doći do formulisanja. Ali baš time gubi se on o što se ekstravertnom stavu čini da je od svega najbitnije, naime vezanost prema stvarnom objektu. Otuda nema nikakve mogućnosti da se putem jednoga ili drugoga stava nađe ma kakva formula koja zadovoljava, ujedinjuje. Pa ipak čovek ne može — i kad bi to mogao njegov duh — da ostane u toj razdvojenosti, jer ta razdvo­jenost nije samo stvar daleko otuđene filosofije nego neprestani svakodnevni problem odnosa čovekova prema samom sebi i prema svetu. I kako je, u osnovi, reč o tome problemu, onda se i razdvojenost ne može rešiti diskusijom nominalističkih i realističkih argumenata. Potrebno je za rešenje jedno treće, posredničko stanovište. Shvatanju »esse in intellectu« nedostaje opipljiva stvarnost, a shvatanju »esse in re« nedostaje duh. Ali ideja i stvar susreću se u psihi čovekovoj, koja drži ravnotežu između ideje i stvari. Šta je naposletku ideja ako joj psiha ne omogućuje životnu vrednost? Šta je i objektivna stvar ako joj psiha oduzima uslovljivačku snagu čulnoga utiska? Šta je realitet ako nije stvarnost u nama, jedno »esse in anima«? Živa stvarnost nije isključivo data ni stvarnim, objektivnim odnosima stvari, ni idealnom formulom, nego samo obuhvatanjem i jednog i drugog u živom psihološkom procesu, bićem u psihi (»esse in anima«). Samo specifičnom životnom delatnošću psihe postiže čulno opažanje onu dubinu utiska, i ideja onu dejstvenu snagu, i oni su oboje nenadoknadivi sastavni delovi žive stvarnosti. Ta sopstvena delatnost psihe, koja se ne može objasniti ni ka o reflektorna reakcija na čulni nadražaj ni kao egzekutivni organ večnih ideja, jeste kao svaki životni proces stalan stvaralački akt. Tu delatnost ne mogu nikojim drugim izrazom da obeležim nego kao fantaziju. Fantazija je isto toliko osećanje koliko i misao, ona je isto tako intuitivna kao što je osećajna. Nema nikakve psihičke funkcije koja u njoj ne bi neraspoznatljivo bila u vezi s drugim psihičkim funkcijama. Ona se pojavljuje čas kao prapočetna, čas kao poslednji i najsmeliji produkat obuhvatanja svih mogućnosti. Otuda mi se fantazija pojavljuje kao najrazgovetniji izraz specifične psihičke aktivnosti. Ona je pre svega stvaralačka delatnost, iz koje proizlaze odgovori na sva pitanja na koja treba odgovoriti; ona je majka svih mogućnosti, u kojoj su takođe, kao sve psihološke suprotnosti, živo vezani unutrašnji i spoljašnji svet. Fantazija je bila i jeste uvek ono što stvara most između neudruživih zahteva objekta i subjekta, ekstraversije i introversije.

Samo u fantaziji vezana su oba mehanizma. …

Nije samo pojmljivo nego i sasvim nužno da sve nauke imaju isključiti ne samo stanovište osećanja nego i stanovište fantazije. Zato one i jesu nauke. Ali kako stoji stvar sa psihologijom? Ukoliko sebe posmatra kao nauku, ona mora isto da čini. Ali odaje li ona time pravdu svome gradivu? Svaka nauka teži, naposletku, da svoje gradivo formuliše i izrazi u apstrakcijama, dakle mogla bi, i može, i psihologija da proces osećanja, osetnog zapažanja i fantaziranja obuhvati u intelektualnim apstrakcijama. Ovo obrađivanje obezbeđuje, doduše, pravo intelektualno-apstraktnog stanovišta, ali ne pravo drugih mogućnih psiholoških gledišta. Ova druga mogućna gledišta mogu u naučnoj psihologiji da budu samo pomenuta, ali se ne mogu pojavljivati kao samostalni principi nauke. Nauka je u svima okolnostima jedna stvar intelekta, i njemu su druge psihološke funkcije podvrgnute kao objekti. Intelekat je suveren naučne oblasti. Ali je druga stvar kad nauka prelazi u svoju praktičku primenu. Intelekat, koji je ranije bio kralj, postaje ovde samo pomoćno sredstvo, doduše naučno prefinjen instrumenat, ili pak čisto zanatsko oruđe, koje nije više cilj samo sebi, nego čist uslov. Intelekat i s njim nauka stavljaju se ovde u službu stvaralačke snage i namere. I to je još »psihologija«, ali više nikakva nauka; to je jedna psihologija u širem smislu reči, psihološka delatnost stvaralačke prirode, u kojoj prvenstvo pripada stvaralačkoj fantaziji. Moglo bi se, mesto da se govori o stvaralačkoj fantaziji, isto tako dobro kazati i to da je u jednoj takvoj praktičkoj psihologiji samom životu dopala vodilačka uloga; jer, s jedne strane, to je, doduše, već proizvođačka i stvaralačka fantazija koja se naukom služi kao pomoćnim sredstvom, ali, s druge strane, to su i razne tražnje spoljašnjega realiteta koje podstiču delatnost stvaralačke fantazije. Nauka kao cilj sama sebi jeste izvesno visok ideal, ali njegovo konsekventno provođenje proizvodi toliko mnogo svojih sopstvenih ciljeva koliko ima nauka i umetnosti. To, doduše, vodi u visoko diferenciranje i specijalisanje funkcija koje ponekad dolaze u obzir, ali time vodi i u otuđenost od sveta i života, a osim toga u nagomilavanje specijalnih oblasti, koje postepeno gube svaku vezu između sebe. Time otpočinje osiromašavanje i pustošenje ne samo u specijalnoj oblasti nego i u psihi čoveka koji se izdiferencirao za specijalista, ili pao do specijalista. Ali nauka mora svoju životnu vrednost dokazati time što ona može biti ne samo gospodarica nego i sluškinja. Ona time nimalo ne oduzima sebi dostojanstvo. Ako nas je nauka, doduše, već dovela do saznanja neravnomernosti i nereda u psihi, te je otuda njoj imanentni intelekat zaslužio naše najveće poštovanje, ipak je teška zabluda u tome što joj se za to pripisuje da je sama sebi cilj, koji je čini nesposobnom da bude čist instrumenat. Ali ako s intelektom i s njegovom naukom stupimo u stvaran život, odmah saznajemo da se nahodimo u jednom ograničenju koje nam zatvara druge, isto tako stvarne oblasti života. Zato smo primorani da universalnost svoga ideala shvatimo kao jednu ograničenost i da potražimo gde se nalazi neki spiritus rector, koji s obzirom na tražnje potpunoga života daje veće jamstvo za psihološku universalnost negoli sam intelekat. Kad Faust uzvikuje: »Osećanje je sve«, on izriče suprotnost intelektu, i time dobiva samo drugu stranu, ali ne onaj totalitet života i time vlastite psihe koja osećanje i mišljenje ujedinjuje u nečem u trećem, višem. To treće i više može se, kao što sam već nagovestio, shvatiti ne samo kao praktički cilj nego i kao fantazija koja stvara cilj. Taj cilj ne može saznati ni nauka, koja je cilj sama sebi, ni osećanje, kome nedostaje vidna sna ­ ga mišljenja. Jedno mora uzajmljivati drugo kao pomoćno sredstvo, ali njihov kontrast je toliko velik da nam je potreban most. Taj most dat nam je u stvaralačkoj fantaziji. Ona nije nijedno od ovoga dvoga, jer je majka i jednog i drugog — štaviše, ona je trudna detetom, ciljem, koji ujedinjuje suprotnosti. Ako nam psihologija ostaje samo nauka, onda ne dostižemo život, nego služimo nauci radi nauke. Ona nas, doduše, vodi ka saznanju stanja stvari, ali se opire svakom drugom cilju kao vlastitom. Intelekat ostaje zauzet samim sobom sve dok dragovoljno ne žrtvuje svoj primat da prizna dostojanstvo drugih ciljeva. On se plašljivo usteže od toga da učini korak iznad sama sebe i da porekne svoju universalnu važljivost, jer sve ostalo nije njemu ništa drugo nego fantazija. Ali šta je on ikad veliko dao što ranije nije bilo fantazija? Tako intelekat koji se ukočio u nauci radi nauke odseca sebi izvor života. Njemu fantazija nije ništa drugo nego san kao želja, gde je izraženo svako nauci dobrodošlo i potrebno potcenjivanje. Nauka radi nauke je neobilazna dokle god se radi na tome da se nauka razvija. Ali ono što je samo postaje zlo kad je reč o samom životu koji bi trebalo da se razvija. Tako je u hrišćanskom kulturnom procesu bilo nužno da slobodnostvaralačka fantazija bude obuzdavana, a tako je bilo nužno u našem prirodno – naučnom veku da se fantazija obuzdava u drugom pogledu. Ne treba zaboraviti da se stvaralačka fantazija može izroditi u najštetnije bujanje i kipćenje ako joj se ne postave pravilne granice. Ali te granice nisu nikada one veštačke ograde koje postavljaju intelekat ili razumno osećanje, nego su date potrebom i neobilaznom stvarnošću. Zadaci vremena su različni, i uvek se tek docnije pouzdano može saznati šta je moralo da bude, i šta nije trebalo da bude. U svagdašnjoj sadašnjosti uvek će vladati borba uverenja, jer »rat je otac svega«. Samo istorija rešava. Istina nije večna, ona je program.

ulomak iz K. G. Jung, Psihološki tipovi, Novi Sad, Matica srpska 1984., str. 57.-59., 64.-66., preveo: Miloš Đurić, izvornik: C. G. Jung, Psychologische Typen (1921)

Jedna misao o “stvaralačka fantazija i znanost? (ulomak iz C. G. Jung, Psihološki tipovi)

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s