treba li filosofija čovjeka oslobađati od strepnje ili ga radikalno izručiti strepnji? (ulomci iz Davoske diskusije između M. Heideggera i E. Cassirera)

Martin Heidegger: … Filosofija nema zadatak da stvori pogled na svet, ali je [neki] pogled na svet pretpostavka filosofiranja. Pogled na svet koji daje filosof nije neposredan ni u smislu učenja ni u smislu uticaja; pogled na svet koji ima filosof sastoji se u tome da mu u filosofiranju uspeva da transcendenciju tubitka učini radikalnom, tj. da učini radikalnom unutrašnju mogućnost konačnog bića da se odnosi prema biću u celini. Drugim rečima, Cassirer kaže: mi ne poimamo slobodu, nego samo nepojmljivost slobode. Sloboda se ne može pojmiti. Pitanje kako je moguća sloboda besmisleno je. Ali ne sledi da ostaje samo problem onog iracionalnog, nego, pošto nije predmet teorijskog shvatanja, sledi da sloboda može biti samo predmet filosofiranja. To ne može značiti ništa drugo do da sloboda jeste i može biti u oslobađanju. Jedini adekvatan odnos prema slobodi u čoveku jeste oslobađanje slobode u čoveku.

Da bi se dospelo u ovu dimenziju filosofiranja, što nije stvar učene diskusije nego stvar … koja je zadatak kojem filosof ima da se prikloni, ovo oslobođenje tubitka u čoveku mora biti ono jedino i središnje do čega je filosofiji kao filosofiranju stalo. …

Pitanja Cassireru:

1. Koji je čovekov put do beskonačnosti? I na koji način čovek učestvuje u beskonačnosti?

2. Da li beskonačnost treba da se uzme kao privativna odredba konačnosti ili je beskonačnost samostalna oblast?

3. Dokle je zadatak filosofije da oslobađa od strepnje? Ili ona ima zadatak da čovjeka upravo radikalno izruči strepnji?

Ernst Cassirer: Ad 1. Nikako drugačije nego medijumom forme. Funkcija forme je u tome što čovek svoje postojanje preobraća u formu. Time, ukoliko sve što je u njemu doživljaj mora transformisati u neki objektivni oblik, u kome se on objektivira tako da se doduše ne oslobađa radikalno konačnosti svog polazišta (jer ovo je još u odnosu na njegovu vlastitu konačnost), ali da, ukoliko izrasta iz konačnosti, ono konačnost vodi ka nečem novom. I to je imanentna beskonačnost. Čovek ne može napraviti skok iz svoje vlastite konačnosti u jednu realnu beskonačnost, ali može i mora preći metabazu koja ga iz neposrednosti njegove egzistencije vodi u oblast čiste forme. A svoju beskonačnost on poseduje jednostavno u toj formi. “Iz pehara ovoga carstva duhova penuša se njemu njegova beskonačnost.” Carstvo duha nije metafizičko carstvo duhova; pravo carstvo duha je ovaj duhovni svet koji je on sam stvorio. To da ga je on mogao stvoriti znak je njegove beskonačnosti.

Ad 2. Beskonačnost nije samo privativno određenje, nego samostalna oblast, ali ne oblast koja je čisto negativno postala nešto konačno, u beskonačnosti nije konstituirana samo protivrečnost konačnosti; ona je u izvesnom smislu totalitet ispunjenja same konačnosti. Ova ispunjenost konačnosti upravo konstituira beskonačnost. Goethe: “Hoćeš li da zakoračiš u beskonačnost, idi samo u konačnom na sve strane.” Ukoliko se konačnost ispunjava, tj. ukoliko ide na sve strane, iskoračuje ona u beskonačnost. To je protivpol privacije, potpuno ispunjenje same konačnosti.

Ad 3. To je jedno radikalno pitanje na koje se može odgovoriti jedino nekom vrstom ispovesti. Filosofija ima čoveka da oslobodi samo toliko koliko on sam može biti slobodan. Ukoliko to čini, ona, u izvesnom smislu, oslobađa od strepnje kao raspoloženja. Verujem, pogotovo posle Heideggerovih jutrošnjih izlaganja, da sloboda može biti pronađena samo na putu postepenog oslobađanja, koji je, i za njega, jedan beskrajni proces. Verujem da se on može složiti sa ovim shvatanjem, iako vidim da je to ovde najteži problem. Želeo bih da je smisao i cilj oslobođenja uistinu u ovome: ”Odbacite strah zemaljski od vas.” To je pozicija idealizma na kojoj sam ja uvek bio. …

Martin Heidegger: … Cassireru je prvenstveno stalo do toga da pokaže različite forme oblikovanja, da bi zatim, s obzirom na ta oblikovanja, naknadno prikazao izvesne dimenzije samih oblikujućih moći. Moglo bi se reći da je ova dimenzija ipak u osnovi ono što ja nazivam tubitak (Dasein). Ali to bi bila zabluda. Razlika je najjasnija kod pojma slobode. Ja sam o oslobođenju govorio u smislu da je oslobođenje unutrašnje transcendencije osnovni karakter samog filosofiranja. Pri tom, pravi smisao oslobađanja nije u tome da se bude slobodan za oblikotvorne likove svesti i carstvo forme, nego u oslobađanju za konačnost tubitka. Naći se u bačenosti tubitka, naći se u protivrečnosti koja je u suštini slobode. Slobodu ja nisam sam sebi dao, mda tek ako sam sloboda mogu biti ja sam. Ali ne ja u smislu indiferentnog razloga za eksplikaciju, nego je tubitak onaj temeljni događaj u kome ono suštinsko postaje čovekovo egzistiranje, a time sama problematika egzistencije. …

Ne verujem da se ono što ja nazivam tubitkom može prevesti ijednim Cassirerovim pojmom. Ako bi se reklo svest, bilo bi to onda upravo ono što sam izbegavao. Ono što ja nazivam tubitkom određeno je suštinski, ne samo duhom ili onim što se zove život. Ono do čega je meni stalo je izvorno jedinstvo i imanentna struktura čovekove moći odnošenja, čoveka, koji je na neki način zarobljen svojim telom i u toj uhvaćenosti telom vezan za biće usred kojeg se nalazi, ne u smislu duha koji na njega baca milostive i sažaljive poglede, nego što tubitak, bačen usred bića, kao slobodan, vrši prodor u biće, prodor koji je uvek povestan i, u krajnjem smislu, slučajan. Toliko slučajan da s najviša forma egzistencije tubitka može konačno svesti na sasvim retke i usamljene trenutke trajanja tubitka između života i smrti, tako da čovek u retkim trenucima egzistira na špicu svojih vlastitih mogućnosti, a inače se kreće među bićima. …

[P]itanje šta je čovek uzeo [bih] kao centralno pitanje. To pitanje treba postaviti ne kao pitanje u nekom posebnom etičkom smislu…, nego da bi se pokazalo da pitanje i ideja filosofijske antropologije ima smisla jedino zato što je čovjek biće koje je transcendentno, tj. otvoreno prema biću u celini i prema samome sebi, što je čovek tim svojim ekscentričnim karakterom istovremeno postavljen usred celine bića uopšte. I to ne u smislu da se čovek istražuje empirijski kao dati objekt, takođe ne ni tako što bih ja sada samo nabacio neku antropologiju čoveka, nego pitanje čovjekove suštine ima smisao i pravo jedino ako je motivisano polazeći od centralne problematike same filosofije koja čovjeka vodi preko njega samog i dovodi ga u celinu bića da bi mu tu, i pored sve njegove slobode, pokazala ništavnost njegovog tubitka. Ta ništavnost nije povod za pesimizam i snuždenost. Ona goni da se razume da je pravo delovanje na delu samo onda kada ima otpora i da filosofija ima zadatak da čovjeka iz lenjog položaja u kome on samo koristi dela duha vrati tvrdoći njegove sudbine.

Ernst Cassirer: Takođe sam i ja protiv nivelisanja. Ono čemu treba da težimo i čemu moramo da težimo, a što možemo i postići, jeste da svako, ukoliko ostaje na svome stanovištu, u tome ipak nije sam, nego da sagledava takođe i drugoga. Da takva mogućnost mora postojati. čini mi se da je prisutno uopšte u ideji filosofskog saznanja, u ideji koju priznaje takođe i Heidegger. Ne želim da Heideggera lišavam njegove pozicije niti da ga prisiljavam da ide u nekom drugom pravcu; želim samo da je razumem. Verujem da je već jasnije u čemu se sastoji protivrečnost. A nije strašno ni uvek iznova ukazivati na nju. Nalazimo se u situaciji u kojoj se prostim logičkim argumentima malo može postići. Ne može se niko prisiliti da usvoji takvu poziciju, i nikakva čisto logička prisila ne može naterati nikoga da počne od stanovišta koje se samo meni samome čini suštinskim. To kakvu filosofiju “neko bira, zavisi od toga kakav je on čovek”. Ali sa relativitetom koji u središte stavlja empirijskog čoveka ne bismo smeli da se pomirimo. … Moramo upravo u suprotnostima tragati za zajedničkim središtem. A ja tvrdim da ne moramo ni za čim da tragamo. Jer, mi ovo središte imamo zato što postoji jedan zajednički objektivan ljudski svet u kojem, doduše, nije ukinuta razlika individuuma, ali pod uslovom da postoje mostovi od individue do individue. Meni se to uvek iznova pokazuje u prafenomenu jezika. Svako govori svoj jezik i ne može se zamisliti da se jezik jednog prenese u jezik drugoga. A mi se ipak razumemo kroz medijum jezika. Postoji nešto kao jezik. Postoji i tako nešto kao jedinstvo koje stoji iznad beskonačnosti različitih načina govora. Ovo je za mene odlučujuće mesto. … Mi tvrdimo da ovde stupamo na zajedničko tle. Mi to tvrdimo prvenstveno kao postulat. Uprkos svim obmanama, mi sa ovim zahtevom nismo u zabludi. To je ono što bih ja nazvao svetom objektivnog duha. Iz postojanja (Dasein) ispreda se nit koja nas kroz medijum jednog takvog objektivnog duha opet povezuje sa drugim postojanjem. Mislim da nema nekog drugog puta ka čoveku osim kroz ovaj svet formi. Postoji takva činjenica. Ako je ne bi bilo, onda ne znam kako može biti razumevanja. Saznavanje je isto tako primarni slučaj ove tvrdnje, tvrdnje da se o jednoj stvari može formulisati objektivan iskaz koji ima karakter nužnosti, koji se više ne osvrće na subjektivitet pojedinca.

izvornik: Davoska diskusija, u Martin Heidegger, Kant i problem metafizike, Beograd 1979., str. 169.-173., preveo: Milutin Stanisavac, diskusija održana 26.III.1929. u Davosu, Švicarska

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s