slučajnost u prirodi? (ulomak iz Dejvid Bom, Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici)

Korak ka pojmu uzročnosti predstavlja zapažanje da postoje konstantne relacije u raznovrsnim procesima, uz najrazličitije uslove i pri svoj složenosti promena i transformacija. Tako, npr., predmeti koji se ma na kakav način ispuste na izvesnoj visini uvek padaju na zemlju. Detaljnije izučavanje brzine padanja pokazuje da je ubrzanje tela konstantno, ako se može zanemariti otpor vazduha; moguće je naći i opštiju relaciju koja važi i onda kada se ovaj otpor mora uzeti u obzir. … Može se navesti bezbroj ovakvih primera. Iz opštosti te ove karakteristike procesa može se izvesti zaključak da konstantnost nekih relacija u mnoštvu različitih transformacija i promena nikako nije slučajna. U stvari, ova konstantnost se tumači kao nužnost takvih odnosa; time se misli da one ne mogu biti drugačije nego što jesu, jer su inherentni i bitni aspekti suštine stvari. Nužne relacije među predmetima, događajima, uslovima, itd. u datom trenutku i istim tim stvarima u nekom kasnijem trenutku označavaju se terminom kauzalni zakoni.

Ovde se, međutim, suočavamo sa novim problemom. Naime, nužnost kauzalnog zakona nikad nije apsolutna. Primera radi posmatrajmo zakon: ispušteno telo pada. To se stvarno obično i događa. No ako se radi o komadu papira, te ako ”slučajno” dune jači vetar, papir se može i dizati. Vidimo da se prirodni zakon može shvatiti kao nužan samo uz apstrahovanje slučajnih okolnosti; one su, u stvari, nezavisni faktori, izvan onoga što obuhvata dotični zakon, te stoga i ne slede nužno ni iz čega što je u kontekstu tog zakona. Takve slučajne okolnosti dovode nas do pojma slučaja. Vidimo da je nužnost prirodnog zakona uslovna, jer je zakon primjenljiv samo ukoliko se ovakve slučajnosti mogu zanemariti. Njih je zaista i moguće zanemariti u mnogim slučajevima. Na primer, u kretanju planeta slučajnosti su praktično beznačajne. U većini ostalih primena zakona mehanike slučajnost igra daleko važniju ulogu. Čak i onda kada su slučajnosti bitne, moguće je apstraktno promatrati kauzalni zakon kao nešto što bi važilo kad ne bi bilo slučajnosti. Često se može izolovati izučavani proces od slučajnosti primenom pogodnog eksperimentalnog uređaja, te tako proveriti ispravnost ovakvog apstraktnog pojma nužnosti kauzalne relacije.

258B035D00000578-2947967-image-m-7_1423590306547

David Bohm (1917.1992.)

Izloženom shvatanju bi se mogla učiniti sledeća zamerka: kada bi se u obzir uzelo sve što postoji, tj. sva tela u svemiru, kategorija slučajnosti bi iščezla, a sve što se dešava sledilo bi nužno i neizbežno. S druge pak strane, nema poznatog kauzalnog zakona koji ostvaruje ovaj ideal. Istina, u svakom datom problemu moguće je naći zakone kojima se pokoravaju neke od ranijih slučajnosti – potrebno je samo dovoljno proširiti kontekst posmatranih procesa. Vratimo se primeru komada papira nošenog vetrom: možemo istraživati zakone koji određuju kretanje vetra. No pri tome nailazimo na nove slučajnosti. Ponašanje vetra, naime, zavisi od položaja oblaka, temperature tela i vodenih masa, pa čak … i od snopova elektrona i ultraljubičastog zračenja emitovanih naročito intenzivno u vreme maksimuma sunčanih pega. Dakle, morali bismo se upustiti u izučavanje zakona formiranja oblaka, kopnenih i vodenih masa, kao i procesa nastanka sunčanih pega. Do danas nema indikacija da bi se takvim praćenjem kauzalnih relacija ikada došlo do kraja. Drugim rečima, budući da je svaka kauzalna relacija definisana u konačnom kontekstu, ona je uvek praćena slučajnostima nastalim usled onoga što je van toga konteksta. (…)

Slučajnost se ispoljava pre svega kao mogućnost koja leži van razmatranog konteksta. Bitna karakteristika slučajnosti je u tome što se njihova priroda ne može definisati ili izvesti samo na osnovu svojstava stvari unutar konteksta o kome se radi. Drugim rečima, ona ima izvesnu relativnu nezavisnost od onoga što je u tome kontekstu. … Iskustvo nas, međutim, uči da su sve stvari međusobno povezane na neki način i u izvesnom stepenu. Stoga ne možemo očekivati da pronađemo potpunu nezavisnost. No u meri u kojoj je uzajamna povezanost zanemarljiva, možemo iz realnog procesa i njegovih veza apstrahirati pojam slučajnosti, koje tada idealizovano shvatamo kao potpuno nezavisne od razmatranoga procesa. Slično pojmu nužne uzročne veze, pojam slučajnosti takođe je aproksimacija, koja daje parcijalni tretman izvesnih aspekata realnog procesa, ali se najzad mora dopuniti i korigovati razmatranjem uzajamnih kazualnih veza koje uvek postoje među procesima koji se zbivaju u raznim kontekstima.

Da bismo detaljnjije objasnili šta se podrazumeva pod slučajem, posmatraćemo tipičan slučajni događaj, naime, saobraćajnu nesreću. Gde se, kada i kako desila određena nesreća zavisi, očevidno, od ogromnog broja faktora; mala promena nekog od njih može uveliko promeniti karakter nesreće, ili čak učiniti da do nje uopšte ne dođe. Na primer, kod sudara dvaju kola: da je jedan od vozača krenuo deset sekundi ranije ili kasnije, ili da se zaustavio da kupi cigarete, ili pak da je usporio da ne zgazi mačku koja je prelazila ulicu, ili zbog bilo kog sličnog uzroka, ta nesreća se čak ne bi ni desila. Čak i neznatni okret volana mogao je sasvim sprečiti nesreću, ili je bar mogao potpuno izmeniti njen karakter, nabolje ili nagore. Vidimo da u okviru razmatranog konteksta, recimo u vezi sa postupcima i  predostrožnošću pojedinog vozača, svaka nesreća ima svoj slučajni aspekt. Time mislimo da događaj zavisi od faktora koji su, u visokom stupnju aproksimacije, nezavisni i postoje izvan razmatranog konteksta, te nemaju nikakve suštinske veze sa ličnošću vozača i njegovim tipičnim reakcijama u datoj situaciji. Zato kažemo da unutar toga konteksta dati sudar nije nužan ili neizbežan ishod, već da je slučajan; odatle sledi da nije moguće predvideti (unutar toga konteksta) gde će se, kada i kako dogoditi takav sudar, kao ni da li će se uopšte desiti.

Toliko o pojedinačnoj nesreći. Posmatrajmo sada niz sličnih udesa. Pre svega zapažamo da postoji nepredvidljiva raznolikost ili kolebanje u pogledu točnih detalja različitih nesreća. Poreklo ovih varijacija lako je shvatiti, jer mnoštvo nezavisnih faktora od kojih zavise detalji udesa fluktuiraju bez ikakve sistematske veze sa bilo čime što pojedini vozač može činiti.

Sa porastom broja razmatranih udesa pojavljuju se nove osobine: individualne varijacije uzajamno se poništavaju, a ispoljavaju se statističke pravilnosti. Tako se ukupan broj saobraćajnih nesreća u nekom kraju obično ne menja mnogo od godine do godine, a promene koje se ipak javljaju obično pokazuju sistematsku tendenciju. … Te pravilne tendencije predstavljaju tzv. statističke zakone, koji omogućuju približno predviđanje svojstava prosečnog ponašanja nizova ili velikih uzoraka pojedinačnih slučajeva, a da ne moramo zaći u širi kontekst da bismo u njemu otkrili nove kauzalne faktore koji određuju detalje fluktuacija pojedinih članova takvih nizova ili uzoraka. … Vidimo, dakle, da ima smisla govoriti o objektivno važećim zakonima slučaja, koji nam pružaju informaciju o jednom aspektu prirode koji nije u potpunosti opisan kauzalnim zakonima. Zaista, zakoni slučaja su isto toliko nužni koliko i uzročni zakoni.

ulomak iz Dejvid Bom, Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici, Beograd 1972., str. 35.-38. i 63.-67., preveo Đorđe Živanović, izvornik: David Bohm, Causality and chance in modern physics (1957)

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s