Dečko, zovi Harmida i reci da hoću da ga upoznam s jednim lekarom radi slabosti o kojoj mi je onomad govorio. Okrenuvši se meni Kritija reče: Zbilja mi je nedavno rekao da ga nešto muči glava kad izjutra ustane. No, šta te sprečava da se pretvaraš kako znaš neki lek za glavu?
Ništa, rekoh ja, samo neka dođe. … Ipak kad me je upitao da li znam lek za glavu, jedva nekako odgovorih da znam.
Pa koji je?, reče.
Ja rekoh da je to neki list, ali da postoji i neka basma uz lek. Ako se baja ova basma i istovremeno koristi lek, ovaj tada potpuno pomaže. No, bez basme ne može biti nikakve koristi od leka.
A on reče: Zaista ću prepisati tu basmu od tebe.
Da li ako me ubediš, ili i ako me ne ubediš?
On se nasmeja: Ako te ubedim, Sokrate.
Neka bude, rekoh. Ti mi znaš i ime?
Ako te to ne vređa…, reče, jer ne govori se malo o tebi među mojim vršnjacima, a i sećam se da si se s Kritijom družio kad sam bio dete.
Baš lepo od tebe, rekoh ja, jer ću ti slobodnije govoriti o tome kakva je to basma. Taman sam bio u neprilici na koji način bih ti pokazao njenu moć. Jer, Harmide, to nije takva basma koja samo glavu može da leči. Sigurno si već i ti čuo da dobri lekari kadgod im dođe neko koga bole oči, govore da se ne mogu prihvatiti samo lečenja očiju, već da je nužno negovati i glavu, ako treba da bude sve dobro s očima i, takođe, da je velika ludost misliti da se glava može izlečiti sama za sebe, bez celog tela. S tog razloga oni se obraćaju celom telu i pokušavaju da deo neguju i leče zajedno sa celinom. Zar nisi primetio da tako o tome govore i da je to tako?
Jesam, reče.
Zar ti se ne čini da se dobro govori i prihvataš li obrazloženje?
Svakako, reče.
Njegovo odobravanje me ohrabrilo, malo po malo sam prikupio smelost i oživeo. Pa rekoh: Tako nekako stoji stvar i s ovom basmom, Harmide. Ja sam je naučio tamo, na vojnom pohodu, od nekog Tračanina, Zalmoksidovog lekara, za koje se (lekare) govori da iz mrtvih podižu. Ovaj Tračanin tvrdi da Heleni to što sam ti ja sada rekao, dobro govore. Ali naš kralj, reče mi, Zalmoksid koji je bog, tvrdi da kao što ne treba pokušavati lečiti oči bez glave niti glavu bez tela, tako ne treba pokušavali lečiti ni telo bez duše. Upravo to je uzrok što helenski lekari ne mogu da izleče mnoge bolesti. Jer ne brinu se za celinu za koju bi se trebalo brinuti, pošto nije moguće da delu bude dobro ako nije celini. Sve, reče, i zlo i dobro za telo i za čitavog čoveka potiče iz duše i ističe odande kao iz glave u oči. Dakle, najpre i ponajviše treba dušu negovati, ako se hoće da i glavi i čitavom, telu bude dobro. A za dušu reče, dragi moj, da se neguje nekakvim basmama i da su te basme lepi razgovori/govori. Na osnovu ovakvih govora nastaje u dušama razboritost (sophrosyne), a kad ona nastane i kad je tu, tada je već lako obezbediti zdravlje i glavi i svom ostalom telu. Neka te niko, reče, ne ubedi da mu ovim lekom neguješ glavu, dok ti pre ne dopusti da mu dušu odneguješ ovom basmom. Jer to je, reče, ono u čemu ljudi greše: pokušavaju da budu neki lekari za razboritost i zdravlje odvojeno. I strogo mi je zapovedio da me niko, ma kako bio bogat, plemenit ili lep, ne ubedi da činim drugačije. Ja ću ga, dakle, slušati — jer zakleo sam mu se, i moram ga slušati — i tebi ću staviti lek na glavu, ako dopuštaš da ti se po naredbi stranca najpre duša baja basmama ovog Tračanina. Ako pak, ne dopuštaš, tada ne znam šta bismo mogli učiniti za tebe, dragi Harmide.
Čuvši me, Kritija reče: Za mladića bi glavobolja bila sreća, ako bi ga primorala da zbog glave postane pametniji.
ulomak iz Platon, Harmid (155b-157d), u Dijalozi, Beograd 1987., str. 25.-29., preveo: Slobodan U. Blagojević
Očita svrha ovog razgovora jest odrediti Sokratov karakter, … njegovu ulogu liječnika psyche… U pripovijesti o tračkome mudracu Sokrat povlači svoju omiljenu paralelu između liječništva i moralnog odgoja, što je ostavština sofista koju je Platon zadržao počevši od vremena Obrane. Vrhunac velike rasprave o naravi pravednosti u Državi dolazi s tvrdnjom da se činjenje ispravnoga i činjenje krivoga ”ne razlikuju od zdravlja i bolesti: jedno se javlja u tijelu a drugo u duši”. Zapravo je Sokrat još prije nego je rasprava otpočela iskazao svoje gledište o naravi sophrosyne (razboritosti)…: ona nije ništa drugo nego zdravlje duše.
W. K. C. Guthrie, Povijest grčke filozofije 4, Zagreb 2007., str. 153.-154., preveo: Dražen Pehar, izvornik: W. K. C. Guthrie, A History of Greek Philosophy (1975.)
I dijalog Harmid … pored niza drugih primjera, pokazuju koliko malo bi “Sokratu”, kao književnoj figuri idealnog filozofa, pristajalo da svoje znanje prenese na sve ljude bez razlike. Tako se u široko izvedenoj okvirnoj radnji dijalog Harmid, uz pomoć lako razumljive metaforike, govori o lijeku donesenom iz Trakije koji bi Sokrat mogao dati mladom Harmidu da izliječi glavobolju – međutim, on mu ga ne daje, jer, kako dodaje Sokrat, lijek koristi samo nekome tko je prethodno dao “obajati” svoju dušu (Harm. 155e). Dakle, ljekovito sredstvo je i ovdje već na raspolaganju, ali se namjerno ne primjenjuje, jer primatelj još nije dospio filozofski tako daleko da bi ga primio s korišću. …
Da metaforika pharmakona sadrži iskaz o ispravnom načinu posredovanja filozofskog znanja, o tome ne može biti nikakve sumnje. Platon daje na znanje da Sokrat kao dijalektičar raspolaže uvidima koji bi se bez daljnjeg mogli izravno priopćiti, ali koje on posve namjerno još uvijek ne iznosi, jer bi za Harmida bili bez koristi sve dok ne dobije pravu pripremu za razumijevanje “sredstava” u obliku propedeutičkog “bajanja” duše. Dakle, pharmakon stoji zapravo za središnje stavove dijalektičke znanosti o Dobrom i Zlom koji se mogu izraziti – tu ni u kom slučaju nije riječ o neiskazivom u filozofiji – i koji bi se, dosljedno tome, mogli izraziti i prenositi pismeno. Ono što priječi Sokrata da preda pharmakon jest “prisega” koju je dao svome tračkom učitelju – za dijalektičara postoji dakle obaveza, koju smatra jednako strogom kao religijsku obavezu prisege, da će svoje “vrednije stvari” predati samo ako su ispunjeni spoznajni i etički uvjeti za primjeren prihvat. No, pismo, kao što znamo, nikada ne može stvoriti takve uvjete.
Thomas A. Szlezak, Čitati Platona, Zagreb 2000., str. 59., preveo: Borislav Mikulić, izvornik: Thomas A. Szlezak, Platon Lesen (1993.)
nagovor na filosofiju 