kako je moguća kritika ideologije? (ulomak iz Davor Lazić, Hermeneutičko-fenomenološki angažman kao kritika ideologije)

Pokušao bih da ukažem na jednu mogućnost kako da se misli hermeneutičko-fenomenološki angažman kao kritika ideologije.  (…) Ideologija se ovde razume u jednom širem polazištu. Neka prvobitno određenje kritike ideologije bude da se ona bavi

govornojezičkim objektivacijama u kojima subjekt koji iznosi iskaze o životu ne prepoznaje više sopstvene intencije [1].

Razumevanju ideologije ćemo prići iz dva smera. Prvi smer je razumevanje ovog neologizma, vraćajući ga u izvorni kontekst u osnovnom smislu, dok je drugi hermeneutičko-fenomenološki smer.

(…) Prvo biramo etimologiju ovog neologizma koja nam se čini ključnom za prvi uvid u razumevanje ideologije. U pitanju su, naravno, grčke reči, „ideja” i „logos”. Na stranu ovaj logos, koji je sa specijalizacijom nauka postao kao jedan privezak za različite nauke, ono što se smatra bitnim ovde jeste ideja, odnosno εΐδος, ἰδέα. Εΐδος nalazimo u antičkoj tradiciji, prevashodno u Platonovim dijalozima. Εΐδος je ono što je svrha dijaloga, ono do čega se dolazi kroz razgovor, dijalog. Variranjem različitih značenja dolazi se do jedne zajedničke osobine. Εΐδος bi bio zajednička osobina onoga što se traži u dijalogu. Sa druge strane, da bi bolje razumeli u čemu je u ideologiji reč, u onome smislu u kome se ona ovde razume, pored εΐδος-a, potrebno je razumeti strategiju, odnosno smisao izvršenja samog εΐδος-a. Način na koji se izvršava εΐδος jeste άνάμνησις, odnosno podsećanje. Podsećanje je termin, pojam koji odgovara na pitanje kako ja uopšte mogu spoznati nešto – kako dolazim do ideje – kako je moguće da od neznanja prokrčim put ka znanju. To je na način άνάμνησις-a, odnosno podsećanja. Principijelno su ovde bitne dve stvari za razumeti, a to je εΐδος kao određeni sadržaj, zajednička osobina, i sa druge strane άνάμνησις kao način izvršenja, kao jedno svojevrsno transportno sredstvo ideologije.

Polazeći od faktičkog života dobićemo jedan dalji uvid, a u priključku na poreklo ovog neologizma. Faktički život kao takav ima sebe na način jedne temeljne nesigurnosti (nepouzdanosti) [eine fundamentale Unsicherheit]. Ova temeljna nesigurnost, neosiguranost jeste nešto što generiše njegov aporetički, sporni, pitajući karakter [Fraglichkeitscharakter]. Samom faktičkom životu njegov pitajući karakter se može uskraćivati ili dopuštati. Čak je snažna tendencija samog faktičkog života da on samome sebi uskraćuje pitajući karakter, tj. da on samom sebi samog sebe uskraćuje. Faktičko životno iskustvo ima sebe na način imanja posla sa… Slušam muziku, pišem, pevam, cepam drva, uvek sam unutar nekog izvršenja značenjskosti [Bedeutsamkeit]. Tako faktički život vođen značenjskošću ima sebe u zaokupljenosti. Unutar ovakve zaokupljenosti faktički život upućen je na značenjske sklopove [Bedeutsamkeitszusammenhänge] – od tamo ka ovamo, ovo i ono, od ovog ka onom. Značenjski sklop kao takav nije objektivni sklop, nije teorija i njega faktičko iskustvo nema na taj način jer ono sebe izvršava u samoj ovoj zaokupljenosti, zaboravljenosti usred sadržaja. Sa druge strane ipak značenjski sklopovi tendiraju ka osamostaljenju, ka stabilizaciji, odnosno koncem od značenjskih sklopova [Bedeutsamkeitszusammenhänge] ka objektivnom sklopu [Objektszusammenhang]. Ako je potrebna ilustracija onda se može reći da je reč o razlici između pisanja knjige i napisane knjige, između nečijeg herojskog dela i spomenika istom, između jedne osobite individualnosti i table sa imenom koja upućuje na istu. U ovom drugom slučaju može se reći da je reč o objektivnim sklopovima sećanja.

Ono što su na povesnoj ili javnoj ravni objektivni sklopovi sećanja to je na faktičkoj, egzistencijalnoj ravni rasterećenje. Rasterećenje je način na koji se faktički život odnosi spram samoga sebe, života i sopstvenog spornog karaktera. Faktički život  traži lako rešenje. U srpskom jeziku svakodnevice kaže se: „ići linijom manjeg otpora“. Objektivni sklopovi sećanja i rasterećenje su rivali zapitanosti faktičkog života. Tako su oni, ako se uzmu u ovom smislu, generatori zaborava. Objektivni sklopovi sećanja su tako, pomalo apsurdno, deo zaborava. Upravo je to ono što je uslov mogućnosti, ili faktor koji generiše da se u „govornojezičkim objektivacijama“ „ne prepoznaju više sopstvene intencije“. Ovime je postavljen osnovni okvir u kome bi trebalo misliti ideologiju u njenoj transpoziciji u hermeneutičko-fenomenološki kontekst.

(…) Ideologiju tako treba razumeti u smislu da uvek postoji način na koji pristupamo svetu, odnosno ne da mu pristupamo, nego je on uvek već otvoren. Svet smo uvek već razumeli. Upravo na način sećanja o kome je bilo reč. Sećanje nam omogućava da bukvalno možemo ući na vrata a da ne udarimo u zid, odnosno da znamo da su vrata za prolaženje. Sa druge strane, to se može razumeti kroz sam način na koji se izvodi predavanje. Ja izlažem, vi sedite, slušate me ili se dosađujete. Svako je razumeo taj koncept, niko ga ne dovodi u pitanje. Sa druge strane i jezik kojim se služim, reči koje upravo izgovaram su upućene na ono ranije. Nužnost je da postoji neki jezik koji smo uvek već razumeli, da bih mogao da govorim i da bi me vi, sa druge strane, mogli razumeti, da bih bio razumljen. Na osnovu sećanja, odnosno jedne konzervativne mogućnosti jezika, ali i uslova komunikacije, može da se desi nešto poput razgovora, izlaganja, interakcije, razumevanja. (…) Jezik se ovde uzima da bi se razumelo na ravni jezika ono što se pokušava. Sam jezik je u tom smislu ideološki.

Postavlja se pitanje kako uopšte prevazići sećanje, ideologiju? Ono se pokazuje u određenom smislu kao nužno zato što mi ne možemo izmisliti novi jezik ili ga u bitnom smislu ne možemo izmisliti, odnosno mi putem jezika moramo da ostvarujemo nešto, a jezik je uvek već ideološki. Pitanje je kako treba da postupa kritika ideologije u ovom smislu ako ona treba da iz samog tog ideološkog uvekveć razumevanja, sećanja, jezika koji je uvekveć razumljen, dođe do onoga što bi bila jedna kritika, što bi bio jedan prolaz ka razumevanju ovoga ideološkog, tj. sećanja, tj. jezika.

Na fenomenu sveta moguće je videti kako se dešava nešto poput ovoga traženog. Način na koji nas susreće nešto unutar sveta nije na način stvari, jer ne susreće stvar nego pribor [Zeug]. Karakter susreta nečega poput pribora jeste na način priručnosti [Zuhandenheit]. Priručnost je kao neka stvar uvek neki pribor, no taj pribor je uvek upućen na neki drugi pribor. Tako da pribor nikada nije nešto singularno, nije neki ‘pribor po sebi’. Recimo, zimske rukavice uvek su deo neke celine zimske opreme i onoga što otvara zimsko doba. Mi uvek u konkretnim situacijama imamo posla sa priborom, no taj pribor smo uvek razumeli u odnosu na neko ranije, u odnosu na celinu, ako je imati posla sa priborom – deo. Tako pribor uvek upućuje na drugi pribor, ali i na celinu pribora, odnosno na okolni svet. Način na koji susreće svet je stoga upućivanje [Verweisung] što je u krajnjem smislu značenjskost [Bedeutsamkeit].

Ono traženo se dešava kao slom upućivanja. Slom upućivanja treba da pokaže kako sećanje izneverava, u određenom smislu. Uvek smo unutar nekog sadržaja. Orijentisani smo na to. Uvek smo u sklopu izvršenja upućeni na neku značenjskost. Izvršavamo tu značenjskost. Jedan poznati primer je sa čekićem i sa čekićanjem. Bitno je to ovde razumeti u nekom osnovnom smislu da bismo to mogli naknadno razumeti u radikalizaciji smisla sloma upućivanja. Time što neki pribor izneverava, drška čekića se slomi, dolazi do sloma upućivanja i tu sine svet. Sine upravo značenjskost. Reč je o tome da se samo sećanje ne izvršava. Kada se slomi čekić onda se pitamo šta treba da uradimo da bi se taj čekić vratio u ono stanje u kome je bio i da bi izvršavao funkciju koju ima unutar upućivanja. Odnosno da bismo se vratili sećanju, odnosno da bismo se vratili izvršavanju unutar nekog određenog značenjskog sklopa. Fenomen sloma upućivanja naznačuje gde bi trebalo tražiti otklon od sećanja, odnosno gde se pokazuje razlika od sećanja, gde sećanje kreće da frustrira.

… Pitanje je kako se dešava ovo kritičko-ideološko izvršenje u onome bitnom smislu? Kako se izvršava svojevrsna radikalizacija ovoga što je ranije razumljeno kao jedan sporadični fenomen (na primeru čekića i čekićanja)?

Radikalizacija ovoga sloma upućivanja jeste Angst, odnosno strepnja, teskoba. Strepnja je upravo fenomen koji ima reduktivnu ulogu. Ulogu koju u tradiciji filozofije imaju različite reduktivne tehnike. Na primer, fenomenološki ili skeptički epohe, kartezijanska sumnja, grčko čuđenje, platonovsko-sokratovski ποιεῖν ἀπορεῖν. Ἀπορία bi bila jedan upravo kritički element antičke tradicije ako bi na suprotnoj strani bili konzervirajući elementi άνάμνησις-a i εΐδος-a, shodno ovde provedenoj raspravi. Ἀπορία predstavlja jedan od nosivih elemenata Platonovih (ranih) dijaloga, njihov πὰθος. Ona je jedan zahtev platonovskog dijaloga – ποιεῖν ἀπορεῖν. Ἀπορία se da razumeti na različite načine. Osnovna značenja su: 1. bespomoćnost [Ratlosigkeit], pometenost [Verlegenheit], teškoća [Schwierigkeit]; 2. oskudica [Mangel]; 3. podozrivost [Bedenklichkeit], dvojba ili dilema [Zweifel]. Ἀπορία  je stanje nečega ili onoga šta je, ko je ἄπορος. On je kao takav, kao ἄπορος, neprohodan, besputan [unwegsam]. On je samom sebi, u sopstvenoj teškoj situaciji, stanju, neproziran. Sa druge strane εὔπορος je onaj koji je na dobrom, ali i lakšem putu [εὐπορία]. Stoga je onda ta lakoća i neko obilje. Tako je razumljivo i da πόρος označava put [Weg], prolaz [Durchgang], prelaz (preko reke) ili gaz [Furt (der Weg durch einen Fluß)], izlaz [Ausgang], pomoćno sredstvo [Hilfsmittel]. Stoga se put, imanje puta, shodno navedenom, da razumeti kao neka pogodnost, neki izlaz iz bespuća, jedno razrešenje ili izvršenje bespuća.

Ovaj πὰθος, štimung, jeste ono koje treba da inicira redukciju koja otvara jedan filozofski prostor, odnosno kritičko-ideološki prostor. Strepnja je upravo takvo iskustvo, ono koje redukuje. Strepnju treba razumeti u razlici spram straha. Strah je uvek strah od nečeg iz sveta. U Angst-u nas pogađa sam svet, a ne nešto iz sveta. Ono što se dešava u jednom ovakvom iskustvu jeste da sam svet kao sećanje, kao to da smo uvek-već razumeli i u onom jezičkom smislu i u onom instrumentalnom smislu izvršenja različitih operacija koje treba da izvršimo, pada u vodu. Putevi ka stvarima su uvek već otvoreni. Ono što se u strepnji radikalno odvija jeste da mi putevi ne govore. Putevi mi se ne obraćaju. Iz puteva iščezava njihovo uvek već pružanje. Dešava se iskustvo koje onemogućava izvršenje sećanja, odnosno izvršenje ideologije.

Strepnja je „metafizički operater“ ili „principium individuationis, prema klasičnom žargonu. Određenje strepnje terminom ”metafizički operater” ima svoje razloge u tome da se upravo dešava da samo ono prisutno postaje sporno, te vodi ka pitanju da li ima istine u njemu, da li ono ima smisla, da li me čula varaju, ko sam ja, ko su mi prijatelji, šta su mi moji roditelji, da li je život bezvredan, u kakvom sam odnosu sa zajednicom i kako joj pripadam, i drugo. Dok u svakodnevici uvek već imamo spremne ‘odgovore’, odnosno beg u objektivne sklopove sećanja, na sva pitanja, u strepnji ovi odgovori više ne zadovoljavaju i tako onda strepnja i može da vodi, da inicira ka iskustvu individuacije.

ulomak iz Davor Lazić, Hermeneutičko fenomenološki angažman kao kritika ideologije, 2013., cijeli članak ovdje

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s