slika kočije? (ulomak iz G. I. Gurdjieff, Pogled iz stvarnog sveta)

Zamislite čoveka kao stan sa 4 sobe. Prva soba je naše fizičko telo i odgovara vozilu u drugom primeru koji sam dao. Druga soba je emocionalni centar, ili konj; treća soba, intelektualni centar, ili vozač; i četvrta soba, gospodar. Svaka religija razume da je gospodar odsutan i traži ga. Ali gospodar tu može biti samo ako je ceo stan namešten. Pre prijema posetilaca, sve sobe treba da budu nameštene.

Svako to radi na svoj način. Ako čovek nije bogat, namešta svaku sobu posebno, malo-po-malo. Da bi namestio četvrtu sobu, pojedinac prvo mora namestiti ostale 3 sobe. …

Moramo razumeti razliku između slučajnog putnika i gospodara vozila. „Ja” je gospodar, ako imamo jedno „Ja”. Ako nemamo, uvek postoji neko ko sedi u vozilu i izdaje naredbe vozaču. …

Mi smo 3, ne jedan, svaki sa različitim željama. Čak i ako um zna koliko je važan cilj, konj ne brine ni za šta drugo nego za hranu; pa ponekad moramo da ga zavaramo i nahranimo. …

g2-big

Georgij Ivanovič Gurdijev (1866.-1949.)

Možda se sećate da je rečeno da je čovek sličan zaprezi sastavljenoj od putnika, vozača, konja i vozila. Pošto ne može biti reči o putniku, jer nije tu, možemo govoriti samo o vozaču. Naš um je vozač.

Taj naš um želi da uradi nešto, postavlja sebi zadatak da radi na drugačiji način nego do tada, u pogledu sećanja sebe. Sva interesovanja koja imamo prema menjanju sebe, popravljanju sebe pripadaju samo vozaču, to jest, samo su mentalna. Što se tiče osećanja i tela – ovi delovi ni najmanje nisu zainteresovani za primenu samosećanja u praksi. A ipak glavna stvar je promena ne u umu, nego u delovima koji nisu zainteresovani.

Um se može vrlo lako promeniti. Cilj nije dostignut kroz um; ako je dosegnut kroz um potpuno je beskoristan. Zato čovek treba da podučava i da bude učen ne putem uma nego preko osećanja i tela. Istovremeno, osećanja i telo nemaju jezik; niti imaju jezik niti razumevanje koje mi posedujemo. Ne razumeju ni ruski ni engleski; konj ne razume jezik vozača, niti vozilo konja. Ako vozač na engleskom kaže, ,,Skreni desno”, ništa se neće dogoditi. Konj razume jedino jezik uzdi i skrenuće desno pokoravajući se uzdama. Ili će drugi konj skrenuti bez uzdi ako ga dodirnete na odgovarajuće mesto – kao što su na primer izvežbani magarci u Persiji.

Isto je sa vozilom – ono poseduje sopstvenu strukturu. Ako ruda krene desno, zadnji točkovi idu levo. Onda drugi pokret i točkovi idu desno. To je zato što vozilo jedino razume taj pokret i reaguje na njega na svoj način. Zato vozač treba da zna slabe strane, ili karakteristike vozila. Samo tada može ih voziti u željenom pravcu. Ali ako prosto sedi u svojoj kutiji i govori na svom jeziku „idi desno” ili „idi levo”, zaprega se neće preokrenuti čak i da viče godinu dana.

Mi smo jedna verna kopija takve zaprege. Sam um ne može biti nazvan čovekom, isto kao što vozač koji sedi u krčmi ne može biti nazvan vozačem koji ispunjava svoju funkciju. Naš um je kao profesionalni vozač koji sedi kod kuće ili u krčmi i prevozi putnike na različita mesta, u svojim snovima. Baš kao što njegova vožnja nije stvarna, tako i pokušavanje rada samo umom neće nikud odvesti. Čovek će samo postati profesionalac, ludak. Snaga promene samog sebe ne leži u umu, nego u telu i osećanjima. Nažalost, međutim, naše telo i naša osećanja tako su sačinjeni da se nimalo ni za šta ne brinu sve dok su srećni. Oni žive za trenutak i njihovo je pamćenje kratko. Jedino um živi za sutra. Svako ima sopstvene vrednosti. Vrednost uma je da gleda unapred. Ali samo drugo dvoje mogu da „čine”.

Do sada, do danas, veći deo želje i nastojanja bio je slučajan, samo u umu. To znači da želja postoji samo u umu. Do sada, u umovima ovde prisutnih slučajno bi nastala želja da postignu nešto, da promene nešto. Ali samo u umu. Ali ništa se u njima nije još promenilo. Postoji samo ta prazna ideja u glavi, ali je svako ostao kakav je bio. Čak i da radi 10 godina svojim umom, izučava dan i noć, pamti svojim umom i stremi, neće postići ništa korisno ili stvarno, pošto u umu ne postoji ništa da se promeni; ono što mora da se promeni je karakter konja. Želja mora biti u konju, a sposobnost u vozilu.

Ali, kao što smo već rekli, teškoća je u tome što je, zahvaljujući pogrešnom modernom vaspitanju i činjenici da se za odsustvo veze između tela, osećanja i uma ne zna počevši od detinjstva, većina ljudi tako deformisana da ne postoji zajednički jezik između jednog i drugog dela. To je razlog zašto nam je tako teško da učvrstimo vezu između njih i zašto je još teže da nateramo naše delove da promene način života. …

Lako je doneti odluku o promeni sedeći mirno u svojoj sobi. Ali čim sretnete nekog konj se ritne. U nama je konj. Konj mora biti promenjen.

Ako bilo ko misli da će samoproučavanje pomoći i da će postati sposoban da se promeni, veoma greši. Čak ako pročita sve knjige, proučava stotine godina, gospodari svim znanjem, svim tajnama, ništa se neće dogoditi.

Jer sve će ovo znanje pripasti vozaču. A on, čak i ako zna kako, ne može zaustaviti kola bez konja – to je previše teško. Pre svega ostalog morate shvatili da vi niste vi. Budite sigurni u to, verujte mi. Vi ste konj i ako želite početi sa radom, konj mora biti naučen jeziku kojim vi možete da mu govorite, kažete šta znate i dokažete mu neophodnost promene, recimo njegovog karaktera. Ako uspete u tome onda će, uz vašu pomoć i konj početi da uči. Ali promena je moguća samo iznutra.

Što se tiče vozila, njegovo postojanje je potpuno zaboravljeno. Mada je ono takođe deo, i to važan deo zaprege. Ono ima vlastiti život koji je osnova našeg života. Ono ima sopstvenu psihologiju. Takođe misli, gladno je, želi, uzima udeo u zajedničkom radu. Takođe je trebalo da bude obrazovano, slano u školu, ali o tome se nisu brinuli ni roditelji ni bilo ko drugi. Samo je vozač podučavan. On zna jezike, zna gde se koja ulica nalazi. Ali ne može tamo sam da vozi. …

Nažalost, čovek ne može sa njima odmah da govori razumno pošto, zahvaljujući nebrižljivom vaspitanju, konj i vozilo ne znaju nijedan jezik poznat dobro vaspitanom čoveku. Njihov život i njihovo mišljenje su instinktivni, kao kod životinje, pa je tako nemoguće logički im dokazati gde leži njihova buduća dobrobit ili da im se objasne sve njihove mogućnosti. Zasad je jedino moguće učiniti da započnu da rade posrednim, „lupeškim” metodama. Ako to bude učinjeno oni možda mogu da razviju zdrav razum. Logika i zdrav razum nisu im strani, ali su bez ikakvog obrazovanja, slični su čoveku kome se desilo da živi daleko od svojih zemljaka, bez komunikacije sa njima. Takav čovek ne može misliti logično kao mi. Mi imamo tu sposobnost pošto smo od detinjstva živeli među njima i delili sve sa njima. Kao taj čovek, izolovan od ostalih, naši delovi žive životinjskim instinktima, bez misli i logike. Zahvaljujući tome, te su sposobnosti degenerisane, kvaliteti koje im je dala priroda otupeli su i atrofirali. Ali u pogledu njihove izvorne prirode, atrofija nema nepopravljive posledice i moguće ih je povratiti u život i izvorni oblik.

Prirodno, velik deo posla je potreban da se uništi naslaga poroka – posledica – već oblikovanih. Tako je umesto započinjanja novog rada, neophodno ispraviti stare grehove. …

Vozilo, naše telo, ima atmosferu sa vlastitim posebnim osobinama. Moja osećanja takođe proizvode atmosferu, čije emanacije mogu daleko da dopru. Kad mislim kao rezultat mojih asocijacija, rezultat su emanacije treće vrste.

Kad je prisutan putnik umesto praznog mesta u vozilu, emanacije su takođe drugačije, razdvojene od emanacija vozača. Putnik nije seoski neotesanac; on misli o filozofiji ne o viskiju.

Tako svaki čovek, ali ne nužno, može imati 4 vrste emanacija. Nekih emanacija može imati više, drugih manje. U tom pogledu ljudi su različiti; i jedan isti čovek može biti drugačiji u jednom trenutku i nekom drugom.

ulomak iz G. I. Gurdjieff,  Pogled iz stvarnog sveta (pdf)

Oglasi

Jedna misao o “slika kočije? (ulomak iz G. I. Gurdjieff, Pogled iz stvarnog sveta)

  1. Hvala na tako sadržajnom tekstu. Komentirao bih početni dio:

    Da bi namjestio četvrtu sobu pojedinac mora najprije namjestiti ostale tri sobe. No, to je samo dio istine. To stoji u svim religijama. Tako se u kršćanstvu ističe da se ove preostale sobe ne mogu namjestiti ako ne dozvolimo onome tko prebiva u četvrtoj da uđe u naše. On sam želi ući ali najčešće to uopće ne znamo jer ga ne čujemo, a ako ga čujemo onda ga ne razumijemo. O, da ga barem razumijemo, pa makar ga i ne poslušali.

    “O, kad bi bio studen ili vruć! Ali, jer si mlak, ni vruć ni studen – izbacit ću te iz svojih usta.” Otkr.15b-16

    No, nije dovoljno čuti i razumjeti, treba nam hrabrost da ga poslušamo. Bojimo ga se primiti u svoje sobe zbog nereda u kojem će nas zateći. Ne vjerujemo da smo zaslužili da uđe, da primimo ono što obećaje:

    “Eto, stojim na vratima i kucam. Ako tko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i večerati s njim, i on sa mnom” (Otkr. 3,19b-20)

    Hrabrost je jedna od četiriju vrlina (veže se uz srčani dio duše (tymos)). Duhovna borba čovjekova je prije svega borbe protiv gore spomenutog straha. On koči svu našu djelatnost, guši nadu, sprečava mogućnost uzvraćanja ljubavi, jer je, dok on vlada ne možemo primiti. Pobjednik je onaj tko povjeruje gospodaru kočije, tko dozvoljava stanovniku četvrte sobe, da upravlja našim umom, voljom i požudom, da napravi reda u našim sobama. Tada ulazimo u njegovu sobu:

    “Pobjedniku ću dati da sjedne sa mnom na mome prijestolju, kao što i ja pobijedih i sjedoh sa svojim Ocem na njeovu prijestolju.” (Otkr. 3,21)

    Sviđa mi se

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s