Marijan Cipra: Kao da nas samo još jedan Heidegger može spasiti?

Legendarni članak Marijana Cipre, Kao da nas samo još jedan Heidegger može spasiti? objavljen je 1986. u Filozofskim istraživanjima (broj 17, God. 6., Sv. 2.), a koliko znam, nije ga bilo na netu.

M Cipra – Kao da nas samo jos jedan Heidegger moze spasiti

Oglasi

Jedna misao o “Marijan Cipra: Kao da nas samo još jedan Heidegger može spasiti?

  1. Ne slažem se da se o ukusima ne raspravlja, no svakako ne moramo raspravljati. 🙂 Da li neko nešto voli ili ne voli meni je prilično nebitno na toj ravni. Ono što mene zanima jeste “razlog” zbog koga se nešto voli ili ne voli. A i ne mislim da su emocije, osećanja iskrenije od nekog diskursa ili razloga. Ne mislim da su emocije kao takve nešto naprosto vredno. One mogu biti i simptomi nečega a možemo se pitati čega? Ali dobro, može se o tome naširoko raspravljati.

    Nisam čitao Metamorfoze metafizike, no zanimljivo mi je ovo što stoji na vikipediji: “Ciprino djelo Metamorfoze metafizike (1978., drugo izdanje 1999.) mnogi smatraju jednim od najvažnijih djela hrvatske filozofije 20. stoljeća.” Da li je neko od vas čitao tu knjigu, Davore, Saša i kako vam se čini ova tvrdnja sa vikipedije?

    Sviđa mi se

    • U vezi Metamorfoza metafizike, da, svakako najbolja filosofska knjiga na hrvatskom, naravno po mome nestručnom i uvelike na simpatiji zasnovanome sudu. 😀 Drag mi je Heidegger, draži mi je Cipra. 🙂 Stručna javnost je, čini se, podijeljena. S jedne strane imaš ovakav simpozij u Ciprinu čast, i kasnije zbornik radova (neki od sudionika su ti poznati). S druge strane imaš ovaj sud Gaje Petrovića: ”Diskvalificirajući pak samu disertaciju [zapravo Metamorfoze metafizike], za koju drži da je puko »prepričavanje o grčkoj filozofiji«, Petrović se posebno okomljuje na Ciprinu temeljnu ideju duhovno-znanstvenog poimanja filozofije. Postavlja pitanje: »Kakav je to duhovno-znanstveni pojam filozofije?«. Sluteći da Cipra korijene svog duhovno-znanstvenog poimanja filozofije vuče od Troxlera, kojeg je u našim razgovorima Cipra mnogo puta spominjao, odnosno antropozofije Rudolfa Steinera, Petrović Ciprinu disertaciju diskvalificira upravo kao »antropozofiju«. Naime, u diskusiji za disertaciju kaže: »Cijela je knjiga posvećena antropozofiji«.”

      S obzirom na pitanje o parodiji, jasno je da su barem neki dijelovi članka parodični – npr. očito onaj u kome govori o mogućem strahu kad bi bio ”bačen” Heideggeru na ispit, ili kad bi ”su-bio” s njime na nekom domjenku u slavnoj kolibi.

      No, ta parodičnost ima i ozbiljnu pretenziju, čini mi se, u onom dijelu u kojem se C. poziva na antipatiju. Naime, da pokušam interpretirati: nije tako da bi on inače takav ”argument” iz antipatije smatrao razložnim. Ali, ako ga ja ispravno razumijem, on smatra da Heideggerovo odricanje od uma kao ”najtvrdokornijeg neprijatelja mišljenja” zapravo ne ostavlja prostor za bolje razloge. Svaki razlog bi mogao biti odbačen kao naprosto podlijeganje ”stoljećima slavljenom i veličanom” umu. Dakle, ako ne možemo umno-razložno govoriti o H.-u, kako možemo? Što Heidegger vidi kao arche mišljenja, ako ne um? Raspoloženje. I zato je, samo s obzirom na H.-a (ne i inače), primjeren postupak: naprosto iskazati jedno raspoloženje, budući da ”raspoloženje nadmašuje domet dokučivanja” dostupnog znanju-razlozima-argumentima. Odnosno, odustanemo li od uma, reći ”to mi je antipatično” bilo bi nešto kao (parodijski) dovoljan razlog.

      Dakle, čini mi se da početak članka, u kojem se ”kritika” (parodijski) svodi na ”antipatiju”, treba razumjeti s obzirom na temu odustajanja od uma u drugom dijelu članka.

      Sad, koliko je pogođeno to da H. odustaje od uma, ne znam. Imao bih možda nešto za reći/citirati o tome (zapravo, prije uz Gadamera i hermeneutiku), ali već je predug komentar.

      Sviđa mi se

    • Ja sam navikao davati važnost emocijama, jer me iskustvo podučilo da su one dobar i brz indikator unutrašnjeg stanja čovjekova ( ako ih znamo dobro vidjeti i adekvatno analizirati ). One su često, kako kažeš, simptomi nečega i uvijek je zanimljivo vidjeti čega zapravo ( zato je, naravno, potrebno imati i nešto psihoanalitičkih sklonosti ).
      S druge strane, emocije daju boju, puninu i ljepotu životu…ako čovjek kultivira svoje emocije ( kažu da su osjećaj ljubavi i ljepote najuzvišenije emocije ), tada će i obogatiti svoj izraz, dati će mu jednu dimenziju poetičnosti i ljepote, a čini mi se da upravo to nedostaje većini filozofa…

      Nisam ni ja čitao Metamorfoze, a nisam ni meritoran da dajem sud o Cipri u kontekstu hrvatske filozofije…ono što je meni zanimljivo kod Cipre jest njegov pokušaj ponovne aktualizacije metafizike ( dobro, malo mi je stran njegov „kristocentrizam“ ). Osobno to smatram važnim, s obzirom na još uvijek prevladavajući „skeptičko-nihilistički“ duh našeg vremena…

      Sviđa mi se

      • U redu je to sve. Ali da bi razumeo simptom, emociju – njeno značenje, smisao – nužan je neki diskurs, simbolički poredak ili po starinski logos unutar kojeg će ta emocija, simptom biti razumljena, pa bio to mit ili poezija ili psihoanalitički logos ili logos neuronauke. A što se tiče filozofa to je posebna sorta, nesumnjivo da im nedostaje koječega. 😀 Mada ima primera i onih koji su se oprobali u umetnosti, neki uspešno neki manje slavno. Hajdeger je među potonjim. Mada, danas u savremenoj filozofiji postoji tendencija povezivanja umetnosti i filozofije. Mada, filozofija i čini mi se da tradicionalno nosi različite maske, tako masku nauke, masku umetnosti itd. Što se tiče metafizike i mene to zanima kod Cipre. Tako sam i naručio Metamorfoze od jednog prijatelja iz Hrvatske, još ranije. Trebalo bi da to preuzmem nekom prilikom. Ali nije to samo karakteristično za Cipru, možemo to naći i kod Deleza koji je potpuno na suprotnoj strani od te naracije o kraju metafizike i koji nasuprot Cipri ne pokušava reakcionarno da rekreira metafiziku a takođe se da na netu naći knjiga pomenutog Grondena “Introduction to Metaphysics” i rekao bih da bi to moglo biti zanimljivo štivo. Malo sam to listao ali nisam imao vremena za sveobuhvatno čitanje.

        Sviđa mi se

        • *U redu je to sve. Ali da bi razumeo simptom, emociju – njeno značenje, smisao – nužan je neki diskurs, simbolički poredak ili po starinski logos unutar kojeg će ta emocija, simptom biti razumljena, pa bio to mit ili poezija ili psihoanalitički logos ili logos neuronauke.*

          Bravo!!! Potpuno se slažem s napisanim. Ne možemo tako radikalno lučiti osjećaje, svjedočenje, od uma, jer da bi uopće išta mogao reći o tom osjećaju, pa čak i to da je neprenosiv, on se već na ovaj ili onaj način mora transformirati u umu (neću valjda guzicom to priopćiti). Ili kako to često pučko ne-reflektirano mijenje voli reći “slušaj srce ili osjećaje a ne um”. Ali da bi uopće mogao slušati osjećaje, moram upotrijebiti um, nekom oštricom duha moram čuti (srce je samo pumpa u strogom smislu, organ). Smeta me to besmisleno, i načelno nemoguće, svođenje stvari ili samo na osjećaje ili samo na um. Shvatimo već jednom da postoji pluralnost dimenzija kad govorimo o čovjeku u kojoj je svaka dimenzija bitna te su međusobno povezane (cjelina – holizam). Zapravo, ljudi prave kategorijsku pogrešku a da ni sami nisu svjesni toga jer upravo ovakvim narativima poput “slušao sam srce a ne razum” ili “postupao sam u sklad s emocijama a ne racionalno” dokazuju da je logos nemoguće eliminirati, naime da bi uopće mogao prenjeti ovakve narative moraš već na onaj ili ovaj način upotrijebit logos. A sad koju vrstu logosa, nije toliko bitno, može bit poezija, književnost, neuroznanost etc., bitno je da je logos 😀

          *A što se tiče filozofa to je posebna sorta, nesumnjivo da im nedostaje koječega.* je feedback na komentar prije toga u kojem stoji kako eto “emocije nedostaju većini filozofa”. I jedan i drugi komentar prije svega vidim kao potpuno nejasne, pretenciozne i a priori izjavljenje, a priori u smislu da bi dublji uvid (a koji ovdje nedostaje), kako na povijest filozofije, tako i na svakog konkretnog filozofa od krvi i mesa s kojim je bilo kad netko imao direktan susret polučio totalno suprotni efekt. Kao da su filozofi neki smušeni bedaci koji ne vide pluralnost dimenzija unutar čovjeka, dakle pored spoznajnih i emotivne elemente, te ih itekako uzimaju u obzir. To je dobro izrazio Berdjajev kad u “Ja i svijet objekata” veli da i najveći filozofski sustav u sebi ima iracionalnih elemenata. Padaju mi na pamet još neki primjer. Recimo, Hegel je puno pisao o ljubavi, dapače jedan od tri najvažnija pojma mladog Hegela jest ljubav. Najteže je za Hegela pretočiti osjećaje u riječi, što samo pokazuje koliko je to bitan element i za filozofiju. Toma Akvinski govorio je kako velika spoznaja za sobom povlači određenu vrstu ljubavi prema onome što se spoznaje. Nije mi, dakle, nakana nikakva apologija filozofa u kontekstu tematike, nego jednostavno (budući da sam student filozofije) ne mogu vidjeti da tako stvari stoje kako to misle ova dvojica gospode, i potpuno mi je neintuitivno da netko tko treba imati širinu i dubinu ignorira takav jedan važan aspekt zbilje. Zapravo, filozof se upravo po tome razlikuje od pukog intelektualca. Za kraj jedna zanimljiva anegdota: jedan filozof jednom je bio javno rekao kako bi mu teško bilo kada bi morao birati između intelektualca i pedera, a onda su ga upitali “pa kako, niste li vi intelektualac?”. Odgovorio je: ne, dapače, ako me netko namjerno nazove intelektualcem to shvaćam kao uvredu. Filozof mora biti i jest stubokom više i dublje od pukog intelektualca.

          Ja bih prije rekao da su tih emocionalnih elemenata lišeni oni kvazi-prosvjetitelji kojih i danas ne nedostaje (u obliku agresivnog scientizma povezanog s ateizmom), i koji razum postavljaju na pijedestal.

          Sviđa mi se

  2. Jednostavno, mislim da postavljati stvari na polarizovanje uma i ne-uma deluje kao jedna krajnja simplifikacija kako Hajdegera tako i savremene filozofije uopšte jer on kao da se primiče nekoj dijagnozi savremenog trenutka. Sa druge strane neke izjave zastupnika filozofije uma deluju kranje iracionalno, čak bi mogli reći neurotično da ne kažem neumno. Recimo kod klasika filozofije uma Hegela, izjave poput takvih da um vlada svetom. Nešto je tu duboko iracionalno, da ne kažem ne-umno. Jednostavno to polarizovanje uma i ne-uma je možda način da se napiše tekst, možda i knjiga, možda i napravi neka akademska karijera ali meni deluje krajnje nesuvislo. Time naprosto ništa nije objašnjeno, niti dodirnuto, nekakva pusta kvazi-metafizika.

    Sviđa mi se

    • Dobro, glede ”akademske karijere” izgleda je Cipra tu bio doista minimalno sklon kompromisima. (O njegovom liku možeš steći dojam ovdje, a o djelu u punom smislu jedino iz Metamorfoza.)

      S obzirom na um i njegovo ”vladanje svijetom”, ne zaboravi da sam ja ipak iz fizičarskog backgrounda, gdje je kao najnormalnije rasprostranjeno uvjerenje o tome da svijetom vladaju ni manje ni više nego matematički prirodni zakoni. 😮 Eto, Einstein (koji bi teško mogao proći kao paradigma iracionalnosti) htjede ući u ”um Boga” i ”naknadno povlačiti Njegove poteze”. Dakle, um je doista ”tvrdokoran”, a je li ”neprijatelj mišljenja”, ostaje kao pitanje (recimo: ”što se zove mišljenje?”).

      Sviđa mi se

  3. Ne vidim zašto se Ajnštajnu ne bi pripisala iracionalnost. Poznata je ta njegova religiozna fanatičnost. Ne vidim zašto bi prirodne nauke bile pacifikovane kada je u pitanju iracionalnost. Sa druge strane ipak ne možeš izjednačiti neko induktivno dolaženje do prirodnih zakona ili već dokazivanje i opovrgavanje i jedan ontološki skok ka tome da postoje “prirodni zakoni ili um koji vlada svetom”. Ne vladaju prirodni zakoni svetom već su oni valjda način na koji se razume svet, odnosno prirodna stvarnost. Možemo govoriti o diskursu i nekom diskurzivnom disciplinovanju potom ali čini mi se je ovaj govor o vladanju prenaglašen a i daje jednu vidno optimističnu crtu svemu.

    Sviđa mi se

    • Slažem se da i racionalnost prirodnih znanosti treba dovesti u pitanje (a nisam siguran da je opravdano Einsteinu pripisati religioznu fanatičnost). Ali, pojam uma koji je meni blizak nije taj koji bi bio osiguran navodnom nepogrešivošću prirodoznanstvene metode, nego onaj hermeneutički, kako na Gadamerovom tragu obrazlaže Grondin na kraju svoga Uvoda u filosofsku hermeneutiku (a, možda vrijedi dodati, meni se barem čini da potpuno odgovara onome što je mislio npr. i jedan fizičar, David Bohm, sa svojim razlikovanjem eksplicitnog i implicitnog reda koje mi izgleda paralelno razlici između onoga što je izgovoreno i verbum interius-a):

      ”Istina također postoji i sa ove ili one strane onoga što čovek može da metodizuje. Naravno, s one strane metode postoji i mnogo toga besmislenog. Da li nam je tu potreban ‘kriterijum” da bismo razlikovali istinito od lažnog? … Možda neko formalno, nepogrešivo i neretoričko sredstvo koje bismo prikladno i bez razlike mogli da primenjujemo na sve situacije? … Metoda još uvek pritišće dušu. Previđa se da razgovor, koji mi nikada ne prestajemo da budemo, ne može sve da prihvati, i da u isti mah na samom sebi razabire istinu.

      Ta kritička i umska sposobnost je smeštena u verbum interiusu, u razgovoru sa samim sobom koji jeste svaki čovek za sebe. … Ono što čoveka razlikuje od životinje nije jezik ili spoljašnji logos, jer su i životinje u stanju da ispuštaju zvučne signale. Ono što nas od njih razlikuje jeste samo to što se iza našeg glasa vodi jedno unutrašnje promišljanje. Ono nam omogućava da međusobno uporedimo aspekte koji su nam ponuđeni i da u odnosu na njih uspostavimo kritičku distancu. Čovek nije beznadežno prepušten svojim instinktima ili glasovima koji ga okružuju. Ono što ga oslobađa za potencijalnu čovečnost, jeste prostor odigravanja slobode unutrašnjeg logosa – pratema hermeneutike – koji se od davnina naziva umom i obećava ga.” (Novi Sad, 2010.)

      Sviđa mi se

  4. Svakako je pitanje i šta se kritikuje kada se kritikuje “um” ili “neum”. Šta se misli pod tim? Ono što je meni blisko kao prevod logosa jeste poredak (uopšte) ili uređeni govor, shodno nekim predavanjima koje sam pratio ovde ali takođe i up. Rehfus, Wulff D.: Handwörterbuch Philosophie, UTB – Vandenhoeck & Ruprecht: Göttingen, 2003.
    http://www.philosophie-woerterbuch.de/online-woerterbuch/?tx_gbwbphilosophie_main%5Bentry%5D=532&tx_gbwbphilosophie_main%5Baction%5D=show&tx_gbwbphilosophie_main%5Bcontroller%5D=Lexicon&cHash=dcc777434957efdec0da9eb89ec7997e

    Sviđa mi se

    • Pa da, slažem se. Evo što sam mislio kad sam gore spomenuo Davida Bohma… Grondin (str. 9. i dalje): ” ‘Univerzalnost’, nastavio je on [Gadamer], ‘leži u unutrašnjem jeziku [verbum interius], u tome da se ne može sve iskazati.” Dakle, univerzalnost je u tome da se NE može sve iskazati! Ali, da to ne-iskazano, nije neko bez-umno naprosto neizrecivo, neki ne-red, nego nešto duboko srodno onome što biva izrečeno: ”Tada mi je sinulo da se pretenzija hermeneutike na univerzalnost zapravo adekvatno može razumeti samo iz učenja o verbum interiusu, iz onog uvida koji potiče iz Hajdegerovog čitanja Avgustina, naime iz uvida da ono što se izgovori uvek zaostaje za onim što se želi iskazati, za unutrašnjom rečju, te da se ono izgovoreno može razumeti samo kada se shvati unutarnji jezik koji vreba iza njega. To zvuči staromodno i veoma metafizički: pored jezika, postoji pozadinski ili unutrašnji svet verbum interiusa. No, kao što ćemo videti, jedino je taj uvid u stanju da uzdrma metafizički i logički primat iskaza. Prema klasičnoj logici, od koje živi metafizika supstancije, sve je u propozicionalnom iskazu. Ono iskazano je samodovoljno i proverava se na osnovu unutrašnje doslednosti.

      Za hermeneutiku je iskaz, nasuprot tome, da se poslužim jezikom preuzetim iz Bića i vremena, nešto sekundarno, izvedeno. Ostajanje pri iskazu i onome što on pruža prikriva borbu oko jezika koja sačinjava verbum interius, hermeneutičku reč. No, pod unutrašnjom rečju se, i to treba da bude jasno jednom zauvek, ne podrazumeva nikakav lični ili duševni pozadinski svet koji bi bio utvrđen još pre jezičkog izraza. Unutrašnja reč je ono što teži ospoljenju u izgovorenom jeziku. … Ne postoji nikakav ‘predjezički svet’, nego samo jedan, na jeziku sazdani svet, koji pokušava da kroz reč izrazi ono što želi izreći, ne uspevajući u tome potpuno.”

      Dakle, i ono što nije ”ospoljeno”-eksplicirano je ”riječ”, odnosno, na neki način istovjetno onome što jest izgovoreno (a ne npr. neizrecivost kaosa). David Bohm je na sličan način govorio o eksplicitnome redu koji nikad ne uspijeva u potpunosti eksplicirati implicitni red na kojemu počiva. Na taj način možda i dalje ima smisla govoriti o ”otkriću” u prirodnim znanostima, a da se pri tome ne upada ni u Scilu ajnštajnovskog govora o ”umu Boga”, niti u Haribdu koja se odriče od pojma ”otkrića” (ot-krivanje, a-letheia?) u korist pragmatike svođenja prirodne znanosti na instrumentalnu volju za ovladavanjem.

      Koliko je u starih, npr. u raznim platonizmima, bilo takvoga razlikovanja iskazanog i onog na čemu iskazivo počiva, a koliko je sve to bila ”metafizika supstancije zasnovana na iskazu”, ne znam. Meni se čini da bliskost hermeneutike i platonizma kod Gadamera (a valjda ne samo kod njega) ipak nije slučajna.

      Sviđa mi se

      • Ovako da vidimo kako to kod Hajdegera stoji pa onda možemo uporediti Ciprinu kritiku te videti zašto je to jedna parodija kritike. Kod Hajdegera logos je preveden sa govor, beseda (die Rede). Logos je „ upućujuće puštanje-da-se-vidi (aufweisende Sehenlassen)“(§7B). I kod njega je prisutna kritika prevođenja logosa sa um tamo gde se um označava sa nekim bićem jer logos nije biće. Tradicija metafizike je u određenom smislu prevodeći logos sa um, nasuprot polarizovala se spram onog što je aisthesis. Samim time je ta polarizacija deo jednog sklopa, odnosno aisthesis je osnova za nous. Odnosno um se zasniva na opažanju. Hajdeger nudi jednu drugu vrstu polarizacije a to je da gledanju (a to znači nous i aisthesis) on suprotstavlja slušanje. Tako da ovde imamo reč o jednom auditivnom logosu. Prema Hajdegeru logos nije samo govor nego njemu ujedno pripadaju i slušanje i ćutanje (§34). Koncem se logos zasniva u savesti i autentičnoj odluci da se prihvati na sebe sopstveni život, da tubitak jeste smisao. Ovde svakako vidimo jedno neklasično određenje logosa ali ja ne vidim šta je tu iracionalno. Čak i kada je u pitanju raspoloženje – pa nije reč o tome da nas raspoloženja tako bacaju kojekuda, nego je reč naprosto o tome da je ono uvek prisutno. Ali raspoloženje se ne može izjednačiti sa iracionalnim jer jednostavno nije reč o tome. Neka raspoloženja možda imaju racionalne posledice a neka iracionalne ili su u samima sebi makar naizgled iracionalna ali ne može se reći da je raspoloženje kao takvo iracionalno. Sem toga raspoloženje je neodvojivo od razumevanja i tu nije reč o odnosu suprotstavljanja nego jednakoizvornosti. Sa druge strane, i sam Hajdeger govori o tome da se može ovladati štimunzima (§29), tako da i tu imamo jedan argument protiv pripisivanja neke neumnosti.
        Mogli bismo reći da je ovde reč o tome da gledanje i umovanje o onom gledanom je naprosto nedovoljno i da ne može dati odgovor na samo pitanje smisla već se to dešava na jedan drugi način. Hajdeger je ponudio jedan način.
        Koncem, da vidimo šta ostaje od Ciprine kritike? Hajdeger ne tvrdi neku bezumnost odnosno bezlogosnost nego on daje jednu drugačiju logosnost od one tradicionalne. Greška koju čini Cipra jeste da jedan vid logosnosti, pre svega kao neko nasleđe metafizike, proglašava za apsolutnim. Odnosno za njega je umnost (logosnost) jedino moguća u horizontu neke metafizičke tradicije koju je on preuzeo od različitih autora i interpretirao. Ne vidim razlog za to.
        Eto, potrudio sam se oko ovoga mada sam Ciprin tekst to i ne zaslužuje ali verujem da oni koji sudeluju u raspravi itekako zaslužuju.

        Sviđa mi se

  5. Povratni ping: Poljski put, Martin Heidegger | Cahiers du Vertebrata

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s