najstariji program sistema [njemačkog idealizma] (1796/97)

etika. Pošto cela metafizika ubuduće spada u moral – za šta je Kant s obadva svoja praktična postulata dao samo primer, a ništa nije iscrpio – ta etika neće biti ništa drugo već potpun sistem svih ideja ili, što je isto, svih praktičnih postulata. Naravno, prva ideja je predstava o sebi samoj, kao o apsolutno slobodnom biću. Zajedno sa slobodnim samosvesnim bićem nastaje ceo jedan svet – iz ničega – jedina istinska i zamisliva tvorevina od ničega. – Ovde ću sići na polja fizike; pitanje je: kakav mora biti svet za jedno moralno biće? Hteo bih malo da podstaknem našu sporu fiziku, koja eksperimentima mukotrpno korača.

Tako – ako filosofija daje ideje, a iskustvo podatke – na kraju možemo dobiti fiziku u velikom, koju očekujem od poznijih doba. Nema izgleda za sadašnju fiziku da može da zadovolji stvaralački duh, kakav je naš, ili kakav treba da bude.

Od prirode dolazim do ljudskog dela. Sa idejom o čovečanstvu kao prvom – pokazaću da nema ideje o državi, jer je država nešto mehaničko, kao što nema ni ideje o mašini. Samo ono što je predmet slobode naziva se ideja. Dakle, moramo preći i okvire države! – Jer svaka država mora sa slobodnim ljudima da postupa kao sa mehaničkim napravama: a ne treba; dakle, treba da prestane. I sami vidite da su ovde sve ideje o večnom miru itd. samo ideje podređene jednoj višoj ideji. Ujedno, ovde hoću da iznesem principe za istoriju čovečanstva i do gole kože da razotkrijem celo to bedno ljudsko delo, sazdano od države, ustava, vlade, zakonodavstva. Na kraju dolaze ideje o jednom moralnom svetu, božanstvu, besmrtnosti – rušenju svekolike vajne vere, progonu sveštenstva, koje se u novije vreme pritvorno izdaje za um, posredstvom samog uma.  – Apsolutna sloboda svih duhova koji u sebi nose intelektualni svet i ni boga ni besmrtnost ne smeju da traže izvan sebe.

Konačno, ideja koja sve sjedinjava, ideja o lepoti – ova reč uzeta u višem, platonskom smislu. Ubeđen sam da je najviši akt uma, onaj kojim on obuhvata sve ideje, estetski akt, i da su istina i dobrota samo u lepoti združene kao sestre – filosof mora da poseduje isto toliko estetske snage koliko i pesnik. Ljudi bez estetskog smisla su naši filosofi formalisti. Filosofija duha je estetska filosofija. Ni u čemu se ne može biti duhom bogat, čak se ni o istoriji ne može rezonovati s bogatstvom duha – bez estetskog smisla. Ovde valja očito pokazati šta to, zapravo, nedostaje ljudima koji ne razumeju nikakve ideje – i prostodušno preciziraju da ih je sve nejasno čim se iziđe iz tabela i registara.

Poezija stiče time jedno uzvišenije dostojanstvo, na kraju ponovo postaje ono što je bila na početku – učiteljica čovečanstva; jer više nema filosofije, nema istorije, jedino će pesništvo nadživeti sve ostale nauke i umetnosti.

U isto vreme, toliko puta čujemo kako gomila mora da ima neku čulnu religiju. Ova je potrebna ne samo toj gomili nego i filosofu. Monoteizam uma i srca, politeizam uobrazilje i umetnosti, to je ono što nam treba.

Ovde ću najprije govoriti o jednoj ideji koja, koliko znam, još nijednom čoveku nije pala na um – moramo imati jednu novu mitologiju, ali ta mitologija mora biti u službi ideja, mora postati mitologija uma.

Pre nego što ideje učinimo estetskim tj. mitološkim, one nisu interesantne za narod, i obrnuto, pre nego što mitologija postane umna, filosof se nje mora stideti. Tako, najzad, prosvećeni i neprosvećeni moraju jedni drugima pružiti ruku, mitologija mora postati filosofska a narod uman, i filosofija mora postati mitološka da bi filosofe učinila čulnim. Tada će vladati večno jedinstvo među nama. Nikad više prezriv pogled, nikad više slepo drhtanje naroda pred svojim mudracima i sveštenicima. Tek tada nas očekuje jednako izgrađivanje svih snaga, kako pojedinca tako i svih individua. Nijedna snaga više neće biti potlačena, vladaće opšta sloboda i jednakost duhova! – Jedan viši duh, poslat iz neba, mora da osnuje ovu novu religiju među nama, ona će biti poslednje, najveće delo čovečanstva.

iz F. V. J. Šeling, Filozofija umetnosti, Beograd 1989., str. 433.-435., prevela: Olga Kostrešević

Tekst je pronađen na listu papira u Hegelovim bilježnicama skoro sto godina nakon što je napisan (1796/97). Rukopis je Hegelov, a nije sigurno je li autor Hegel ili Schelling, možda čak i Hölderlin (njih trojica su, kao što je poznato, bili cimeri na faksu).

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s