vremenitost i ponavljanje? (ulomak iz Mihailo Đurić, Niče i Hajdeger)

Sastavni momenti vremenitosti su budućnost, ”bilost” i sadašnjost. … Budućnost je ”primaran fenomen” vremenitosti. Iz nje dolaze sve mogućnosti bića, ona daje osnovni podsticaj samorazumevanju kao razumevanju bića. Dolaženje je posredovano bilošću, to jest onim što je bilo i što još uvek jeste. Sadašnjost je tačka u kojoj se sudaraju budućnost i bilost. Odnos između budućnosti i bilosti je uzajaman: suštinski čovek dolazi sebi kao onaj koji je već bio, odnosno taj čovek je ono što je već bio samo ukoliko budućnost stalno iznova dolazi.

Hajdeger smatra da … vremenovanje obuhvata sve tri ekstaze. Nijedna od njih nije odvojena nepremostivim zidom od drugih dveju, već su sve tri uvek nekako ”u igri”. To je sasvim suprotno uobičajenom i nasleđenom razumevanju vremena koje u ovom vidi jednosmeran tok, tačnije samo ono ”sad” između ”pre” i ”posle”. …

Ponavljanje je autentičan način vremenovanja bilosti. To je vremenovanje onog što je bilo iz budućnosti, s pogledom upravljenim prema onom što dolazi. Nasuprot ponavljanju nalazi se ”zaborav” kao neautentičan način vremenovanja bilosti. Tu je bilost svedena na prošlost, pokidana je veza s nekadašnjim životom. Ponavljanje se osniva na ”odlučnosti” egzistencijalno-ontološki shvaćenog čoveka, pretpostavlja njegovu spremnost da preuzme sopstvenu ”bačenost” u svet, da slobodno ”zamisli” ili ”skicira” sopstveni život prema nekoj svojoj ranijoj ”egzistencijalnoj mogućnosti”. Samo je čovek koji se već odlučio da bude ono što može biti, koji je već postao ono što oduvek jeste doista kadar da zakorači u novi život. Pri tom nije važno da li taj čovek stvarno zna za ”poreklo” egzistencijalnih mogućnosti pomoću kojih ”bira” sebe u svom ”moći-biti”. Izvesno je da se on uvek već nalazi u situaciji u kojoj zatiče mnoštvo takvih mogućnosti, da je mogućnost njegove egzistencije uvek već nekako istorijski uslovljena. Time što može da se odluči za neku od njih, suštinski čovek potvrđuje svoju konačnu slobodu. Egzistencijalne mogućnosti krepe i jačaju ”snagu mogućnog” u sadašnjosti. Pomoću njih čovek osmišljava vlastitu egzistenciju, prema njima se on odnosi da bi se vratio samom sebi. Iz te sudbinske vezanosti čoveka za ono što je jednom već bilo i nije prošlo, što je još živo, što još traje, što još nadahnjuje budući život, izvire stvaralački karakter samog ponavljanja.

U tom smislu Hajdeger tvrdi da ponavljanje nije ni podražavanje prošlog (u smislu slepog priklanjanja nekadašnjem stanju), ni vraćanje tradiciji (u smislu pukog poistovećenja s onim što je nekad bilo). Ono prvo nije utoliko što budućnost uvek na neki način prethodi bilosti, a nije tek samo njena posledica, ovo drugo nije zato što egzistencijalne mogućnosti nisu ništa gotovo i završeno da bi u bilo kome pogledu mogle poslužiti kao pribežište. Ponavljanje nije nikakvo pasivno odslikavanje, nikakav čisto mehanički proces, ništa što čovek mora samo da ”pretrpi”. Ono što je bilo ne može se naprosto vratiti u sadašnjost, niti se sadašnjost može okovati onim što je preživelo. Ništa što je nekad bilo nije tako snažno i duboko ukorenjeno u životu da bi se moglo ponovo nametnuti u nepromenjenom obliku, da bi moglo zahtevati da još jednom bude stvarno. Pogled na nekadašnju mogućnost može samo da ohrabri čoveka da pribere vlastite snage, može samo da mu pomogne da odgovori vlastitim zahtevima, ali nijedna bivša mogućnost ne može da ”nagovori” čoveka da joj omogući povratak, da je pusti da se jednostavno vrati ”kao pređašnje stvarno”.

U stvari, ponavljanje ”uzvraća” mogućnost nekadašnje egzistencije, prilagođava i preobražava nasleđeno, daje novu boju i nov pečat onome što je bilo. Nema nikakve krutosti i rutinske izvežbanosti u njegovom sprovođenju. Ne samo što ponavljanje menja smisao nekadašnje egzistencijalne mogućnosti, utoliko što osnažuje ono što je tu živo, nego ono i ”opoziva” ono što je tu prevaziđeno, ono ”što u sadašnjosti deluje kao ‘prošlost’ ”. A to znači da je ponavljanje stvaralački proces koji vodi daleko preko i iznad zatečenog okvira, da u tom procesu uvek nastaje nešto novo, neviđeno, nepredviđeno. Zato što obogaćuje životno iskustvo, ponavljanje ne izaziva dosadu, već pričinjava radost, baš kao i sećanje. Doduše, Hajdeger ne govori o radosti kao popratnoj pojavi, niti uopšte izričito povezuje ponavljanje i sećanje, ali čini se da bi to bilo sasvim u skladu s njegovim osnovnim uviđanjem. Jer ni pri sećanju, uzetom u suštinskom smislu, čovek ne saznaje samo ono što je već znao, već uvek nešto više od toga. Hajdeger posebno naglašava da je egzistencijalno-ontološki shvaćen čovek obdaren ogromnim stvaralačkim potencijalom, da raspolaže ogromnom snagom preobražavanja, mada tu snagu može da upotrebi samo u odnosu prema faktičnosti ”zajednice” kojoj pripada. Otud njegov stvaralački zahvat nikad nije sasvim slobodan, nikad nije potpuno lišen nasleđenih crta i obzira. … U pitanju je preinačavanje ili preobražavanje nekadašnje egzistencijalne mogućnosti pomoću nekog odlučno nabačenog projekta vlastite egzistencije u datoj sudbinski određenoj povesnoj situaciji. O tome gde je tu granica između uvažavanja nasleđenog i nasilja nad njim, ne odlučuje puka samovolja, nego  potreba sadašnjeg trenutka.

ulomak iz Mihailo Đurić, Niče i Hajdeger, Fil. Istraživanja 17., 1986., str. 351.-354.

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s