vjera i ateizam nakon kartezijanske tjeskobe? (ulomak iz Hannah Arendt, Religija i politika)

Interpretacija novih političkih ideologija kao političkih ili sekularnih religija paradoksalno, iako ne i slučajno, sledi Marksovu dobro poznatu denuncijaciju svih religija kao pukih ideologija. Ali njeno poreklo je još starije. Nije komunizam nego je ateizam prvi izam koji je bio denunciran ili hvaljen kao nova religija. Ovo zvuči, a tako je bilo i zamišljeno, kao ništa više do duhovit paradoks, sve dok ga Dostojevski i mnogi drugi nisu snabdeli određenim sadržajem. Jer je ateizam bio nešto više od prilično glupave tvrdnje da se može dokazati nepostojanje boga; on je korišćen da označi aktuelnu pobunu modernog čoveka protiv samog boga. Ničeovim rečima:

Ako postoje bogovi, kako bih mogao podneti da ja nisam jedan od njih.

Opravdanost nazivanja ateizma religijom je blisko povezana sa prirodom religioznih verovanja u eri sekularnosti. Još od uspona prirodnih nauka u sedamnaestom veku verovanje, ništa manje od neverovanja, ima svoj izvor u sumnji; Kjerkegorova famozna teorija skoka u veri ima svog prethodnika u Paskalu i poput njega pokušava da odgovori na Dekartovo De omnibus dubitandum est, u sve treba sumnjati. Oni drže da je univerzalna sumnja nemoguća, samoprotivrečna i samouništavajuća, da nije u skladu sa ljudskim razumom jer je sama sumnja predmet sumnje. Sumnja se, prema Kjerkegoru,

ne može poraziti znanjem već verom, na isti način na koji je vera unela sumnju u svet

Modernoj veri koja iz sumnje uskače u verovanje i modernom ateizmu koji iz sumnje uskače u neverovanje zajedničko je sledeće: oboje su zasnovani na modernoj duhovnoj sekularnosti i nasilnim razrešenjem jednom i zauvek su uzmakli pred njoj inherentnim teškoćama. Zaista, može biti da je skok u verovanje učinio više na podrivanju autentične vere od obično otrcanih argumenata profesionalnih prosvetitelja ili vulgarnih argumenata profesionalnih ateista. Skok iz sumnje u veru nije mogao ništa drugo do da unese sumnju u verovanje, tako da je ona čudna tenzija između ateističke blasfemične sumnje i vere iz velikih psiholoških remek dela Dostojevskog postala pretpostavka religioznog života.

Naš svet je duhovno sekularni svet upravo zato što je svet sumnje. Ako bismo želeli da stvarno eliminišemo sekularnost, morali bismo eliminisati modernu nauku i njenu transformaciju sveta. Moderna nauka je zasnovana na filozofiji sumnje, za razliku od stare nauke koja je bila zasnovana na filozofiji thaumazeina, ili čuđenja pred onim što je onakvo kakvo jeste. Umesto divljenja pred čudom univerzuma koje se pojavljuje ljudskim čulima i razumu, mi smo počeli da sumnjamo da stvari nisu onakve kakve nam se čine. Tek kad smo uskratili poverenje našoj čulnoj percepciji otkrili smo da se nasuprot čitavom svakodnevnom iskustvu zemlja okreće oko sunca. Iz ovog temeljnog nepoverenja prema pojavama, iz ove sumnje da pojave ne objavljuju istinu, izvedena su dva radikalno različita zaključka: Paskalov očaj da “les sens abusent la raison par de fausses apparences” iz kojeg dolazi “priznanje ljudske bede bez boga” ili moderno-naučna pragmatična tvrdnja da sama istina nije nipošto objava nego proces neprestano promenljivih sklopova radnih hipoteza.

Nasuprot naučnom optimizmu koji se zasniva na pretpostavci da je pitanje egzistencije boga irelevantno za (po opštem priznanju ograničene) mogućnosti ljudskog znanja, stoji moderni religiozni uvid da nijedan proces sumnje i nijedna radna hipoteza nikad neće dati zadovoljavajući odgovor na zagonetku prirode i na još više uznemirujuću zagonetku samog čoveka. Međutim, ovaj uvid samo još jednom otkriva istu žeđ za znanjem i isti fundamentalni gubitak vere u moć pojava da objave istinu, bilo u formi božanske ili prirodne objave, koji leže u osnovi modernog sveta. Religiozni karakter moderne sumnje je još uvek prisutan u kartezijanskoj sumnji da neki zao duh, a ne božansko proviđenje, postavlja granice ljudskoj žeđi za znanjem, da nas više biće možda namerno obmanjuje. Ovo podozrenje može da potiče samo iz tako strasne žudnje za sigurnošću da su ljudi zaboravili da je ljudska sloboda moguća jedino pod uslovima neizvesnosti i ograničenog znanja, što je Kant demonstrirao filozofski.

Moderno religiozno verovanje se razlikuje od čiste vere zato što je ono “vera da se zna” onih koji sumnjaju da je znanje uopšte moguće. Vredno je pažnje da je veliki pisac koji nam je predstavio toliko mnogo likova zasnovanih na modernoj religioznoj tenziji između vere i sumnje, istinsku veru predstavio kao Idiota. Moderni religiozni čovek pripada istom sekularnom svetu kao i njegov ateistički oponent upravo zato što u njemu nije “idiot”. Moderni vernik koji ne može podneti tenziju između sumnje i verovanja odmah gubi integritet i dubinu svoje vere. Ukratko, opravdanje za očigledan paradoks nazivanja ateizma religijom izvedeno je iz duhovne prisnosti velikih modernih religioznih mislilaca – Paskala, Kjerkegora, Dostojevskog – sa ateističkim iskustvom.

ulomak iz Hannah Arendt, Religija i politika, preveo: Branislav Dujmić, govor na konferenciji “Da li je borba između slobodnog sveta i komunizma u osnovi religiozna?”. Tekst je objavljen u časopisu Confluence, II/3, 1953., preneseno s peščanika