ljudski život kao igra? (ulomak iz Mihailo Đurić, Niče i metafizika)

Čini se da je … upravo povezivanje stvaralačkog čina s igrom … najpouzdaniji put da se bliže osvetli, ako ne i potpuno razjasni, stvarni smisao i domašaj Ničeovog zaokreta na polju praktičke filosofije. … Ne kaže Niče uzalud u svom autobiografskom spisu Ecce homo:

Ne poznajem drugi način opštenja s velikim zadacima sem igre: ona je, kao znamenje veličine, bitna pretpostavka,

budući da pri tom, očigledno, pre svega misli na vlastito bavljenje filosofijom. … Niti je Niče slučajno našao na motiv igre, niti je taj motiv ovde proizvoljno istaknut u prvi plan. Upravo samo stoga što razmatranje o igri izvorno pripada Ničeovoj filosofiji, što je u igri Niče video konkretan primer jedne mogućne ljudske delatnosti koja se ne rukovodi umnim svrhama i ciljevima, već je u osnovi besciljna i beskorisna, moglo nam je pasti na pamet da tom motivu pridamo revolucionarni značaj u praktičkom pogledu, da za njega vežemo Ničeov pokušaj radikalne izmene praktičkog područja kao takvog. Neće se nimalo pogrešiti ako se kaže da okretanje prema igri tačno pogađa, a možda čak i na najprikladniji mogući način obelodanjuje Ničeovu osnovnu nameru u vezi s praktičkim ljudskim nastrojenjem prema svetu i životu. U pitanju je, naime, Ničeova spremnost da u kritici praktičke filosofije ide do kraja – da moral rastvori u estetici, da umetnički preobrazi i uobliči čitav ljudski život, da u ime individualne umetničke slobode razbije i odbaci sve apstraktne univerzalne sheme kao najveću smetnju i prepreku razbuktavanju životne snage i moći.

… Zadatak je – stvoriti mnoštvo ravnopravnih estetičkih procena: svaku kao poslednju činjenicu i merilo stvari za jednog pojedinca. – Redukcija morala na estetiku!!! …

Da tako kažemo: misao o igri daje izrazito prevratnički zamah svem Ničeovom nastojanju oko praktičkog područja, jer nasuprot svim postojećim oblicima mehaničke, rutinske delatnosti (kod kojih svrhe i ciljevi važe kao tobožnji pokretački osnov), slavi i uznosi takav oblik delatnosti koji znači slobodno ispoljavanje čovekovih stvaralačkih snaga i moći. …

Najčešće je reč o igri deteta, kojoj se na ključnim mestima priključuje samo još igra umetnika. Da li je tome doprinela Heraklitova slika deteta u igri s kamičcima, kojom je Niče bio opčinjen još od rane mladosti, ili izuzetna privlačnost same te igre, kojoj su se odvajkada svi toliko divili, teško je utvrditi. … Niče se postojano interesovao za dečju igru samo zbog toga što je mislio da se u njoj na najčistiji i najpotpuniji mogućan način ispoljava fenomen ljudske igre kao takve.

O tome da je Niče čvrsto verovao u univerzalan ljudski smisao dečje igre postoji jedno njegovo značajno izjašnjenje…:

Večito dete. – Mislimo da bajka i igra pripadaju detinjstvu: mi kratkovidi! Kao da bismo u bilo kom životnom dobu mogli živeti bez bajke i igre! Doduše, mi to zovemo i osećamo drukčije, ali upravo to govori da je po sredi isto – jer i dete oseća svoju igru kao rad, a bajku kao svoju istinu. …

Ovde se, očigledno, računa s tim da dečja igra privlači i nadahnjuje čoveka dok god u njemu ima životnog poleta, da je dete koje se igra neprikosnoven uzor odraslom čoveku, da se čovek igra kao dete celog svog života…: da je igra najdublja ljudska potreba, a ne samo uzgredna pojava kraćeg dela ljudskog života. Na takav zaključak upućuje i jedan pozni aforizam:

Zrelost muškarca: to znači ponovo steći ozbiljnost koju je čovek imao kao dete, u igri. …

Dve su osnovne stvari na koje je Niče posebno skrenuo pažnju u vezi s igrom deteta – jedno je ”nevinost”, drugo je ”ozbiljnost”. Na njih je odlučno upro prstom i pri pominjanju igre umetnika. U tom pogledu nije pravio skoro nikakvu razliku između ponašanja na jednoj i drugoj strani: onako kako se dete igra, tako se igra i umetnik koji stvara. … Smatrao je da je dečja igra nešto najčednije, najnevinije na svetu: ne samo što dete ne oseća nikakvu krivicu nego ono i ne snosi nikakvu odgovornost za ono što čini, njegovo igranje ne podleže nikakvoj moralnoj proceni, već predstavlja čisto prirodni događaj. … Dete koje se igra samo je naizgled ćudljivo, samo se naizgled povodi za svojim prohtevom. Na izgled zato što dete, doista, može da počne da se igra kad god hoće, kao što može i da prekine igru kad god hoće. Ali, kad se igra, i dok se igra, dete ne iživljava nikakvu svoju samovolju, već tako reći nesvesno sledi unutrašnje zahteve igre, povinuje se njenim unutrašnjim pravilnostima. Ono, dakle, više služi igri nego što raspolaže njome.

Po sebi se razume da ova svesrdna predanost igrača igranju – u čemu je Niče video osobenost ljudske igre uopšte, a ne samo dečje igre – nema nikakve veze s uzvišenom ozbiljnošću s kojom se moralni čovek zalaže za ostvarenje metafizičkih svrha i ciljeva. … U stvari, pomenuta predanost nikad nije potpuna u smislu poistoveenja igrača s igrom, u smislu njegovog gubljenja u igri. Igrač uvek zadržava neku distanciju prema onome što čini, bar utoliko što uvek na neki način “zna” da je sve to samo privid, da svi njegovi igrački pokreti pripadaju svetu igre kao izmišljenoj, uobraženoj realnosti. Otud je ozbiljnost koju Niče pripisuje učesnicima u igri daleko od svake zaslepljenosti i zagriženosti. Nije posredi prevlast nekog objektivnog reda stvari niti je reč o nekom samozaboravu subjekta. Pomoću subjekt-objekt sheme teško bi se uopšte moglo shvatiti u čemu se sastoji ozbiljnost o kojoj govori Niče. Izvesno je tek toliko da je ta ozbiljnost više estetička nego etička odrednica. Niče, naime, ne ostavlja nimalo mesta sumnji da je igranje zbivanje bez subjekta, da učesnici u igri ne raspolažu njenim kretanjem. … Ozbiljnost ovde naprosto znači prepuštanje igračkom nagonu, uživanje u ritmu same igre. …

Niče nikako nije mogao da se složi s Aristotelom da se igra zbiva “radi odmora” (Pol. VIII 2), nikako mu nije mogla biti po volji Anaharsidova izreka (koju Aristotel navodi s odobravanjem) po kojoj

treba se igrati da bi se posle moglo ozbiljno raditi (Eth. Nic. X 6). …

Ispostavlja se da je Ničeovo shvatanje u osnovi upravljeno protiv Aristotela, da u velikoj meri predstavlja otvoreno ili prikriveno razračunavanje s njim. … Već samim tim što je oslobodio igru svakog odnosa prema nečemu izvan nje … morao je okrenuti leđa i Aristotelovoj oceni njenog značaja za ljudski život. Ništa nije toliko smetalo Ničeu kao Aristotelovo podređivanje igre nekim tobože višim životnim interesima, ništa ga nije toliko odbijalo kao Aristotelovo uveravanje da se sreća ne sastoji u igri te da igra nije i ne može biti krajnji cilj ljudskog života (Eth. Nic. X 6). … Neće se nimalo preterati ako se kaže da mnoga Ničeova izjašnjenja zvuče gotovo kao neposredno opovrgavanje ovih Aristotelovih reči. To pogotovo važi za Ničeovu programsku izjavu:

Najviša ljudska mogućnost je ovo – rastvoriti sve u igri iza koje se krije ozbiljnost.

koja potiče još iz najranijih dana njegova stvaranja. Nasuprot Aristotelu, ovde je igra premeštena s periferije u samo središte života, ovde je sav ljudski život usmeren prema igri kao prema svojoj najvišoj mogućnost, ovde je igra proglašena za glavnu stvar preobraženog života, života uzdignutog na viši stupanj.

ulomak iz Mihailo Đurić, Niče i metafizika, Beograd 1984., str. 67.-169., 181.-184., 194.-195.

Oglasi

4 misli o “ljudski život kao igra? (ulomak iz Mihailo Đurić, Niče i metafizika)

  1. Ovo sa početka me zanima, zanimalo bi me tvoje mišljenje a možda si – ako si čitao integralni tekst – ti to bolje razumeo. Đurić govori o “stvarnom smislu i domašaju Ničeovog zaokreta na polju praktičke filosofije”. Da li on Niče razumeva kao filozofa praktičkog? Da li je to neki “ključ razumevanja”, način čitanja (Lesart) ili on ima neke suštinske razloge kao osnove takvog izlaganja?

    Sviđa mi se

    • To ide nasuprot Eugenu Finku, koji je pisao o Nietzscheu i igri, ali je tu igru shvaćao ”kosmološki”, naime kao ”igru svijeta”. Onda Đurić hoće reći da taj aspekt nije najvažniji za tu temu, nego ovaj, koji odgovara na pitanje ”kako živjeti”, i u tom smislu je ”praktički”. Dakle da N. kad govori o igri ne govori prvenstveno o svijetu nego o uspjelom ljudskom životu.

      Sviđa mi se

  2. Nije li zapravo igra polje poietičkog ili estetičkog? Aha, vidim da dalje povezuje praktičko i estetičko. Veza sa temom estetizacije politike. 🙂 Fino.

    Sviđa mi se

  3. Zanimljiva je u ovom kontekstu kritika Hane Arent iz knjige Vita Activa (eng.The Human Condition) koju upućuje filozofima a tiče se baš odnosa politike i umetnosti, odnosno praxis / tehne, mada ona suprotno od Ničea staje na stranu politike nasuprot estretičkom, umetnosti.

    Sviđa mi se

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s