(Skrivena) filozofija (izvadak iz knjige Maurice Merleau-Ponty, Pohvala filozofiji i drugi ogledi)

Napisati … delo o čuvenim filozofima može da izgleda kao bezazleni poduhvat. Pa ipak, treba mu prići obazrivo, jer se tiče ideje koju treba imati o istoriji filozofije, štaviše i o samoj filozofiji. Napokon, čitalac će se sresti ovde sa ličnostima, anegdotama, vidljivim životom filozofa, skicom, na nekoliko strana i iz pera različitih autora, onoga što su potonji pokušali da kažu kroz mnoštvo knjiga. Čak i kada bi život, delo – tačnije: celina jednog života i dela – bili svaki put do kraja odgonetnuti, imali bismo istoriju filozofa ili filozofija, a ne istoriju filozofije i to delo o filozofima, stoga, ne bi bilo verno onome što im je najviše ležalo na srcu: istini koja prevazilazi ovo ili ono mišljenje o njima.

… [F]ilozofiji … preti opasnost da postane samo puki popis raznih »stanovišta« ili »teorija«. Niz intelektualnih portreta stvoriće kod čitaoca osećaj uzaludnog pokušaja, gde svako za istinu uzima hirove koje izaziva raspoloženje ili životne okolnosti, ponovo postavlja pitanja od početka i svojim naslednicima ih ostavlja nerešenim, bez mogućnosti poređenja jednog duhovnog svemira s drugim. Pošto iste reči – ideja, sloboda, znanje – nemaju, od jednog do drugog, isti smisao, i u odsustvu jedinstvenog svedoka koji bi ih sveo na zajednički imenitelj, kako bismo mogli da uočimo razvoj jedne jedine filozofije preko više filozofâ?

Da bismo ukazali poštovanje onome što su oni istraživali i da bismo o njima dostojno govorili, zar ne bi, naprotiv, njihova učenja trebalo da shvatimo kao korake jednog te istog učenja u kretanju, i da ih sačuvamo, na hegelovski način, određujući im mesto u jedinstvu jednog sistema?

Istinu govoreći, sistem je, na svoj način, neusiljen: budući da ih unosi u jednu celovitu filozofiju, znači da pretenduje da vodi bolje i dalje od njih filozofski poduhvat. Za filozofiju koja je želela da izrazi Bivstvo, preživeti kao moment istinitog ili kao prva skica konačnog sistema koji nije ona sama, ne znači biti sačuvana. Kada se „prevazilazi“ neka filozofija »iznutra«, krade joj se duša, nanosi joj se uvreda da bude očuvana bez njenih »ograničenja«, kojima se sudi, to jest bez njenih reči, bez njenih pojmova, kao da se meanderi Parmenida ili tok Meditacija mogu bez gubitaka svesti na jedan pasus Sistema.

Sistem ustvari pretpostavlja da su oni poznati, i da zato može da ide dalje… Čak i ako ih zaključuje, on ih ne uključuje. Tek u školi drugih učimo čitav smisao hegelovske filozofije koja bi htela da ih prevaziđe. Kretanje protivrečnosti koje prelaze jedna u drugu, pozitivno koje se pretače u negaciju i negativno koje se pokazuje pozitivnom, sve to počinje kod Zenona, u Sofistu, u Dekartovoj sumnji. Sistem počinje u njima. To je središte u kojem se sustiču zraci mnogih ogledala: on bi pao na nulti stepen kada bi oni samo na tren prestali da zrače, prema njemu, svoju svetlost. Postoji presezanje, prerašćivanje prošlosti u sadašnjost, Istina je imaginarni sistem koji nastaje u isto vreme kad i sve filozofije, koji bi u potpunosti mogao da sačuva njihovu značenjsku moć, i svaka postojeća filozofija je, naravno, samo jedan njen magloviti obris.

To je znao i Hegel. »Istorija filozofije, kaže on, sva je u sadašnjosti«. Što znači da Platon, Dekart i Kant nisu samo istiniti u onome što su videli, izuzev onoga što nisu videli. Nisu dovršeni putevi kojima je pripremljena hegelovska filozofija; oni ostaju dopušteni, štaviše: nužni; oni su put, a Istina je samo pamćenje svega što se pronašlo na putu. Hegel zatvara svoj sistem na istoriji, ali prošle filozofije nastavljaju, u njemu, da dišu i da se kreću; zatvorio je s njima nemir, kretanje, rad slučajnosti. Reći da je Sistem istina onoga što mu je prethodilo, znači takođe reći i da su veliki filozofi »neuništvi« , ne stoga što su videli delimično ono što će Sistem otkriti u celini, već pre zato što su postavili međe – Platonova reminiscencija i »ideje«, Aristotelova φύσις, Dekartov zloduh – kojima će naredne generacije uvek iznova prolaziti. (…)

Maurice-Merleau-Ponty

Maurice Merleau-Ponty (1908.-1961.)

U Panteon filozofâ se ne ulazi zato što se tragalo samo za dolaženjem do nekih večnih misli, a naglasak istine nikada ne titra toliko dugo kao kada autor ispituje vlastiti život. Filozofije prošlosti ne opstaju samo u njihovom duhu, kao sastavni delovi nekog konačnog sistema. Njihov pristup bezvremenom nije ulaz u muzej. One traju sa svojim istinama i bezumljima, kao celoviti poduhvati, ili uopšte ne traju. Sam Hegel, ta glava koja je htela da obuhvati Bivstvo, živi i danas i podstiče nas na razmišljanje ne samo svojom dubinom, već i svojim manijama i tikovima. Ne postoji jedna filozofija koja bi sadržavala sve filozofije; cela filozofija je, u nekim trenucima, u svakoj od njih. Da ponovimo čuvenu izreku, njeno središte je svuda, a opseg nigde.

Dakle istina, celina, su tu od samog početka – ali kao zadatak koji treba obaviti, te dakle još nisu tu. Taj poseban odnos filozofije sa njenom prošlošću u načelu osvetljava njene odnose sa spoljašnošću, na primer sa ličnom i društvenom istorijom. (…) Mi ne moramo da biramo između onih koji misle da istorija pojedinca ili društva sadrži istinu filozofovih simboličkih konstrukcija, i onih koji naprotiv misle da filozofska svest načelno poseduje ključeve društvene i lične istorije. Alternativa je prividna, a dokaz je to što oni koji zastupaju jednu od tih teza potajno pribegavaju drugoj.

Možemo da pomišljamo da unutrašnje pročavanje filozofija zamenimo društveno istorijskim objašnjenjem samo ako se pozivamo na istoriju čiji smisao i tok verujemo da neosporno poznajemo. Tako, na primer, pretpostavljamo ideju »celovitog čoveka« ili »prirodne« ravnoteže čoveka s drugim čovekom i čoveka s prirodom. Ako se prihvati taj istorijski τελος, svaka filozofija se može predstaviti kao skretanje, otuđenje, otpor prema toj nužnoj budućnosti, ili, naprotiv, kao etapa i napredovanje prema njemu. Ali odakle dolazi i koliko vredi ideja vodilja? (…) To je naprosto tajna filozofija, prerušena u Proces. (…) [N]e držimo se, dakle, područja činjenica dok je istorijsko »objašnjenje« način da se filozofira a da to ne izgleda tako, da se ideje prerušavaju u stvari i da se nedovoljno precizno misli. Jedno shvatanje istorije objašnjava filozofije samo pod uslovom da i samo postane filozofija, i to implicitna filozofija. (…)

Filozofija je svuda, čak i u »činjenicama« – i ona nema nigde nijednu oblast u kojoj bi bila zaštićena od zaraze životom.

Pred nama je veliki posao da uklonimo blizanačke mitove čiste filozofije i čiste istorije i da utvrdimo njihove stvarne odnose. Potrebna bi nam najpre bila jedna teorija pojma ili značenja koja bi filozofsku ideju uzela kakvom jeste: nikada rasterećenu istorijskih natruha i nikada svodivu na vlastito poreklo. (…) Istorijski pristup, više no što »objašnjava« neku filozofiju, služi da ukaže na suvišak njenog značenja u odnosu na okolnosti i na to kako, kao istorijska činjenica, ona preobražava svoju početnu situaciju u sredstvo njenog razumevanja, i razumevanja drugih. Filozofsko univerzalno počiva u tom momentu i u toj tački gde se ograničenja jednog filozofa ulažu u neku drugu istoriju koja nije paralelna sa istorijom psiholoških ili društvenih činjenica, već se čas ukršta sa njima a čas se od njih udaljuje, ili, bolje rečeno, ne pripada istoj dimenziji.

Da bismo razumeli taj odnos, treba da preinačimo naše shvatanje psihološke ili istorijske geneze. Trebalo bi preispitati psihoanalizu i marksizam kao iskustva u kojima su načela, kao i mere, uvek sporni u odnosu na ono što se meri. (…)

Kada posmatramo makar samo jednog filozofa, on vrvi od unutarnjih razlika, a preko tih nesaglasnosti treba pronaći njegov „celokupni“ smisao. Meni je možda teško da otkrijem »temeljni izbor« onog apsolutnog Dekarta o kojem je govorio Sartr, Dekarta koji je živeo i pisao jednom zauvek pre tri stotine godina, možda stoga jer se sam Dekart, ni u jednom času, nije podudarao s Dekartom: ono što je on u našim očima, na osnovu njegovih tekstova, postajao je postepeno, sopstvenom reakcijom na sebe samog i naum da se on shvati na samom njegovom izvoru možda je uzaludan ako Dekart nije nekakva »središnja intuicija«, večni karakter, apsolutni pojedinac, već govor koji u početku okleva, koji se potvrđuje iskustvom i delovanjem, koji sam sebe postupno saznaje, i koji nikada ne prestaje sasvim da razmatra upravo ono što je odlučno isključio. Filozofija se ne bira kao neki predmet. Izbor ne ukida ono što nije izabrano, već ga održava na margini. Isti Dekart, koji tako uspešno razlikuje ono što pripada čistom razumu i ono što pripada samom životu, istovremeno stvara program filozofije kojoj bi glavna tema bila kohezija oblasti koje razlikuje. Filozofski izbor (kao, bez sumnje, i drugi izbori) nikada nije jednostavan. I upravo onim što je u njima dvosmisleno, filozofija i istorija dodiruju jedna drugu.

Dovoljno je rečeno, naravno ne da se definiše filozofija, već da se opravda delo poput ovog, mešavina filozofije, istorije i anegdote. Taj nered je deo filozofije; ona nalazi načina da u njemu stvori svoje jedinstvo, preko digresije i povratka u središte. To je vrsta jedinstva osobena za neki predeo ili govor, gde je sve posredno povezano tajnim upućivanjem na jedno središte interesa ili perspektive na koje nijedan znak, isprva, ne ukazuje. Poput Evrope ili Afrike, istorija filozofije je jedna celina, iako ima svoje zalive, rtove, svoj reljef, svoja ušća i rukavce. I iako je smeštena u širi svet, u njoj se mogu čitati znakovi svega što se zbiva. Kako bi dakle ijedna vrsta pristupa bila zabranjena filozofima i nedostojna njih? Niz portreta nije sam po sebi napad na filozofiju.

A što se tiče pluralizma gledišta i komentatora, on bi razbio jedinstvo filozofije samo kad bi to bilo jedinstvo slaganja ili gomilanja. Ali pošto su filozofije jezici koji nisu neposredno prevodivi jedan na drugi niti se mogu preklapati u svakom izrazu, jer je svaki svojom osobenošću neophodan za ostale, različitost komentara jedva da uvećava različitost filozofija. Štaviše, ako od svakoga zatražimo, kao što smo i učinili, ne »objektivan« izveštaj, već radije njegovu reakciju pred nekim filozofom, možda ćemo, na tom vrhuncu subjektivnosti ponovo pronaći neku vrstu usklađenosti i srodnost između pitanja koja svaki od ovih savremenika postavlja svom slavnom filozofu, licem u lice.

Maurice Merleau-Ponty

Izvadak iz knjige: Pohvala filozofiji i drugi ogledi, prevod: Dušan Janić, IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 2009.

 

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s