obrazovanost za politiku? (ulomak iz Platon, Alkibijad)

Sokrat: Naumio si … za kratko vrijeme stupiti pred Atenjane da bi im dao savjet. Kad bih te zaustavio dok se spremaš uspeti na govornicu i upitao: ‘Alkibijade, o čemu su to Atenjani naumili raspravljati kad si ustao da im daš savjet? Zacijelo o nečemu što znaš bolje od njih?’ Što bi odgovorio?

Alkibijad: Rekao bih, dakako, o nečemu što znam bolje nego oni. …

S: Znaš samo to što si od drugih naučio ili si sam otkrio, zar ne?

A: A što drugo? …

S: Dakle, nekoć nisi držao da znaš ono što sada razumiješ?

A: Nužno.

S: Međutim, ono što si naučio i ja prilično dobro znam; ukoliko mi je pak nešto promaklo, reci mi. Ti si naime, koliko se sjećam, naučio pisati, svirati kitaru i hrvati se… To su znanja koja si usvojio, osim ako možda nisi nešto učio, a da mi je promaklo…

A: Ne, nisam imao druge poduke osim tih. …

S: Dakle, o kakvim to ‘svojim poslovima’ misliš da će raspravljati [Atenjani u skupštini]?

A: O ratu, Sokrate, ili o miru, ili o nekom drugom od gradskih poslova. …

S: Kad bi dakle Atenjani raspravljali s kim se treba hrvati a s kim uvježbavati hrvanje i na koji način, bi li ti bio bolji savjetnik ili učitelj hrvanja?

A: Učitelj hrvanja, rekao bih. …

S: Razmisli i pokušaj mi reći čemu teži ono bolje u održavanju mira i u ratovanju s dostojnim protivnicima?

A: Dakle razmišljam, no ne mogu shvatiti.

S: Zar ne znaš, kad započinjemo rat, kakve postupke predbacujemo jedni drugima, a zbog njih i idemo u rat, i kako ih imenujemo idući onamo?

A: To znam: tvrdimo da smo žrtve prevare ili nasilja, ili pljačke. …

S: Pa onda? Protiv koga ćeš ti savjetovati Atenjane da ratuju, protiv onih koji nam nanose nepravdu ili onih koji postupaju pravedno?

A: Kakvo neobično pitanje! Ta sve da netko i pomisli da treba ratovati protiv onih koji postupaju pravedno, taj to ne bi priznao. …

S: Dakle, prema tome ćeš i ti sastavljati govore?

A: Nužno.

S: Dakle, ono bolje o kojem sam te upravo pitao – u odnosu na ratovati ili ne, protiv koga treba, a protiv koga ne, i kada, a kada ne – ono zapravo nije ništa drugo, nego ono pravednije. Zar ne?

A: Očito, to je to.

S: Kako dakle, dragi Alkibijade? Zar nisi primijetio da to ne razumiješ, ili je meni promaklo da si to učio i da si pohodio učitelja koji te poučavao razlikovati ono pravednije i ono nepravednije? Pa tko je taj? Kaži i meni, da mu možeš i mene predstaviti kao učenik.

A: Rugaš se, Sokrate.

S: Ne, tako mi moga i tvoga boga prijateljstva kojim se ja ne bih nikad lažno zaklinjao. Nego, ako možeš, reci mi tko je on.

A: A što ako ne mogu? Ne misliš li da bih na drugi način mogao znati o onom pravednom i nepravednom?

S: Da, kad bi to sam otkrio.

A: Pa ne smatraš li da bih mogao otkriti?

S: Da, naravno, kad bi tražio.

A: A ne misliš li da bih mogao tražiti?

S: Da, ali samo kad bi mislio da to ne znaš.

A: Pa nisam li nekad bio u takvom stanju? …

S: Još sam te kao dječaka često slušao u školi i drugdje, i dok bi se igrao kockama ili neku drugu igru, kako govoriš – i to ne kao  netko tko je nesiguran u pogledu onog pravednog i nepravednog, nego vrlo glasno i s pouzdanjem – o ovom ili onom od svojih drugova u igri da je lupež i prevarant, i da vara. Ne govorim li istinu?

A: A što sam trebao činiti, Sokrate, kad me netko varao?

S: Misliš, što si tada trebao činiti ako zapravo nisi znao varaju li te ili ne?

A: Zeusa mi, ta nije da ja nisam znao, već sam jasno prepoznao da trpim nepravdu.

S: Dakle, već kao dijete mislio si, čini se, da razumiješ ono pravedno i ono nepravedno?

A: Jesam, i doista sam razumio.

S: A kad si to otkrio? … Kad si dakle smatrao da ne znaš? Razmisli samo. To vrijeme pak nećeš otkriti.

A: Zeusa mi, Sokrate, zbilja ne mogu reći. …

S: Ali upravo si rekao da to ne znaš ni tako što si naučio; pa ako nisi ni otkrio, ni naučio, kako to znaš, i odakle?

A: Dobro, to ti možda nisam točno odgovorio, tvrdeći da to znam tako što sam to sam otkrio.

S: A kako je to bilo?

A: Ja sam naučio, mislim, kao i ostali.

S: Opet smo došli na istu točku. Od koga? Kaži i meni.

A: Od ljudi [oi polloi, mnoštvo].

S: Nisi baš kod posebnih učitelja našao utočište ako se pozivaš na ljude [mnoštvo].

A: A zašto? Zar oni nisu sposobni podučiti?

S: Ne, pa ni to kako bacati kocke a kako ne; a opet mislim da je to beznačajnije od onog pravednog. A ti? Ti ne misliš tako?

A: … U svakom slučaju sposobni su podučavati mnogo toga što je ozbiljnije od kockanja.

S: Što bi to bilo?

A: Evo, ja sam na primjer od njih naučio govoriti grčki, i ne bih mogao navesti svog učitelja, nego se pozivam na one iste za koje ti tvrdiš da nisu posebni učitelji.

S: Ali, plemeniti moj, u tome su ljudi [mnoštvo] vjerojatno dobri učitelji, i s pravom se pozivaš na njih.

A: A zašto?

S: … Oni koji znaju, međusobno su složni i ne razilaze se, zar ne?

A: Da.

S: Ako se ljudi [mnoštvo] u nečemu razilaze, hoćeš li reći da oni to znaju?

A: Zacijelo ne. …

S: Pa onda, čini li ti se da se ljudi razilaze u tome koja je stvar kamen ili štap? I ako ih pitaš, nisu li potpuno složni? … I tako u svim takvim slučajevima: pretpostavljam naime da otprilike na to misliš kad kažeš ‘znati govoriti grčki’, zar ne?

A: Da.

S: Nisu li u tom, kako smo rekli, složni i međusobno i sami sa sobom, kao pojedinci? I kao zajednice, gradovi se uzajamno ne prepiru nazivajući istom riječju jedni ovo, a drugi ono, zar ne?

A: Dakako ne.

S: Dakle vjerojatno bi bili dobri učitelji toga.

A: Da. …

S: Što dakle? Čini li ti se sad da su ljudi [mnoštvo] složni sami sa sobom ili s drugima oko pravednih i nepravednih ljudi i postupaka?

A: Ni najmanje, Zeusa mi, Sokrate! …

S: Možemo li onda reći da ti ljudi nešto razumiju, ako se razilaze do te mjere, da si u uzajamnim svađama nanose krajnju patnju?

A: Očito, ne.

S: A pozivaš se na takve učitelje, za koje i sam priznaješ da nemaju znanja.

A: Da, čini se.

S: Koliko je onda vjerojatno da se ti razumiješ u ono pravedno i ono nepravedno, u čemu tako lutaš, i što očito niti si od koga naučio niti si sam otkrio?

A: Po onome što ti govoriš, nije vjerojatno. …

S: Nisam li dosad ja neprestano bio ispitivač?

A: Da.

S: A ti odgovarač?

A: Svakako.

S: Pa onda, tko je od nas rekao ono što je rečeno? … Dakle, tu je prikladna ona Euripidova riječ, Alkibijade; ‘to si čuo, izgleda, od sebe, ne od mene’. Nisam ja onaj koji to govori, nego ti, a mene krivo optužuješ. Pa ipak, potpuno si u pravu. Naime lud je pothvat u koji se kaniš upustiti, najbolji moj – podučavati ono što ne znaš nakon što si to propustio naučiti.


ulomak iz Platon, Alikibijad, Zagreb 2016., str. 15.-31., preveo: Ninoslav Zubović, izvornik:  Πλάτων: Ἀλκιβιάδης αʹ (106b-113c)

Oglasi

Jedna misao o “obrazovanost za politiku? (ulomak iz Platon, Alkibijad)

  1. Još je relativno dobra varijanta kada su političari ili oni koji se žele baviti politikom samo neznalice, pa si to osvijeste, ali ipak teže općem dobru. Kada su nepošteni, a na umu su im samo vlastite ambicije i neki partikularni interesi, onda niti obrazovanje za politiku ne pomaže.

    Sviđa mi se

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s