da li je filosofija luksuz? (ulomak iz Pjer Ado, Duhovne vežbe i antička filozofija)

Sve što je luksuzno, skupo je i nepotrebno. Moramo, dakle, da se nakratko osvrnemo na ono što bi se moglo nazvati ekonomskim aspektom tog pitanja, to jest na finansijske uslove neophodne za filosofiranje u našem modernom svetu. Ali produbljivanje tog aspekta odvuklo bi nas ka opštem, sociološkom problemu nejednakih mogućnosti za građenje uspešne karijere. Zadržaćemo se, svakako, na problemu korisnosti filosofije, što nas vraća na postavljeno pitanje i neprimetno navodi da se zapitamo o samoj definiciji filosofije. Naposletku, čak i izvan same prirode filosofije, naše će nas razmišljanje dovesti do tragičnosti čovekovog stanja.

Nefilosofi uglavnom posmatraju filosofiju kao zamršen jezik, apstraktan diskurs koji mala grupa stručnjaka (jedini koji su u stanju da ga razumeju) razvija u nedogled povodom nejasnih i nevažnih pitanja, kao zanimanje rezervisano za nekolicinu povlašćenih koji zahvaljujući svom novcu ili povoljnim okolnostima raspolažu slobodnim vremenom, te mogu da mu se posvete. Rečju, filosofija je luksuz. Valja priznati da roditelji i poreski obveznici moraju da izdvoje znatna finansijska sredstva već i za samo jednog učenika, kako bi mogao da polaže maturski ispit, uopšte, kako bi stekao povlasticu da napiše zadati filosofski esej. A kakve će stvarne koristi imati ,,u životu” od te stilske vežbe? U našem modernom svetu u kom vlada naučna i industrijska tehnologija, gde se sve procenjuje u zavisnosti od isplativosti i komercijalne dobiti? Čemu mogu da posluže rasprave o odnosima između istine i subjektivnosti, posrednog i neposrednog, slučajnosti i nužde, ili o metodičkoj sumnji kod Dekarta? Doduše, daleko od toga da je filosofija potpuno odsutna u savremenom svetu, tačnije na televizijskim ekranima, pošto današnji čovek uglavnom ima osećaj da istinski opaža spoljni svet tek kad vidi njegove odraze u tim malim kutijama. Naime, filosofi se s vremena na vreme pojavljuju u nekim televizijskim emisijama: obično očaravaju publiku svojom veštinom govorenja, sutradan mnogi pohrle da kupe njihovu knjigu, prelistavaju prve stranice i, obeshrabreni nerazumljivim filosofskim žargonom, zauvek je odlažu na policu. Ali upravo se sve to doživljava kao luksuz šačice privilegovanih, kao posao „uskog kruga ljudi”, bez uticaja na važna životna pitanja.

Slava filosofije, odgovoriće neki filosofi, upravo je u tome da bude luksuz i beskorisni govor. Jer, da na svetu postoji samo ono što je korisno, svet bi bio nepodnošljiv. Poezija, muzika i slikarstvo pojednako su nepotrebni. Oni ne poboljšavaju produktivnost, ali su ipak neophodni za život, jer nas oslobađaju od utilitarnih nameta. To se odnosi i na filosofiju. U Platonovim dijalozima, Sokrat skreće pažnju svojim sagovornicima da imaju sve vreme za raspravljanje, da ih ništa ne požuruje. Ne može se poreći da je za filosofiju potrebna dokolica, kao stoje potrebna i za slikanje, komponovanje i poeziju.

A upravo je uloga filosofije da ljudima otkriva korist beskorisnog, ili bar da ih nauči da razlikuju dva smisla reci korisno. Postoji ono što je korisno za neku posebnu svrhu: grejanje ili osvetljenje ili prevoz, a postoji i ono stoje čoveku korisno kao čoveku, kao mislećem biću. Filosofski govor je “koristan” u ovom potonjem smislu, ali je luksuz ako korisnim smatramo samo ono što služi posebnim i materijalnim ciljevima.

Da li je moguće izložiti opštu definiciju ove filosofije shvaćene kao teorijski govor? Prilično je teško pronaći zajednički imenitelj u mnoštvu različitih filosofskih pravaca. Možda bismo mogli reći da je strukturalistima i analitičarima, ako uzmemo za primer ove dve značajne skupine, zajedničko to što dijalektički rasuđuju o svim oblicima ljudskog govora, bilo da je on naučni, tehnički, politički, umetnički, poetski, filosofski ili svakodnevni. U tom slučaju, filosofija bi bila neka vrsta metadiskursa koji se, ipak, ne bi zadovoljavao time da naprosto opisuje ljudske govore, nego bi ih kritikovao u ime onoga što valja nazvati zahtevima uma, čak ako i sâm taj pojam “uma” većina ovih refleksivnih govora dovodi u pitanje. Mora se priznati da je već od Sokrata ovaj govor o govorima bio jedan vid filosofije.

Međutim, ovakvo rešenje nije nimalo zadovoljavajuće. Razlog što većina ljudi smatra filosofiju za luksuz jeste to što im se ona čini beskrajno udaljenom od suštine njihovog života, a to su brige, patnje i zebnje, perspektiva smrti koja vreba kako njih same tako i one koje vole. Naspram ove tmurne stvarnosti, filosofski govor može da im se ukaže samo kao prazno naklapanje i bedni luksuz… “Reči, reči, reči”, govorio je Hamlet. Konačno, šta je najkorisnije za čoveka kao čoveka? Da li je to govor o jeziku, ili o biću i ne-biću? Nije li to pre svega učenje ljudskog življenja?

Malopre smo pomenuli Sokratove govore, govore o govoru drugih. Oni, međutim, nisu imali cilj da izgrade neko konceptualno zdanje, neki isključivo teorijski govor, već su bili živa i neposredna rasprava koja nije bila odsečena od svakodnevnog života. Sokrat je bio čovek ulice. On je razgovarao sa svima i obilazio tržnice, vežbališta, umetničke radionice i radnje trgovaca. Posmatrao je i raspravljao, poričući da nešto zna. Samo je ispitivao svoje sabesednike, a oni bi zatim preispitivali sebe, podvrgavajući tako sumnji i sebe i svoje ponašanje.

U toj perspektivi, filosofski diskurs prestaje da bude cilj po sebi i stavlja se u službu filosofskog života. Suština filosofije nije više govor, već život i delanje. Cela je antika priznavala da je Sokrat filosof zbog svog života i smrti, a ne zbog svojih govora. Sama antička filosofija uvek je ostajala sokratovska u onoj meri u kojoj se predstavljala više kao način života, a manje kao teorijski govor. Filosof ne mora da bude profesor ili pisac, već to može biti svako ko bira ili usvaja određeni životni stil, epikurovski ili stoički, na primer. Govor nesumnjivo igra važnu ulogu u tom filosofskom životu; izbor života izražava se u “dogmama”, u opisu izvesnog viđenja sveta, i taj životni izbor ostaje živ zahvaljujući unutrašnjem govoru filosofa koji se priseća osnovnih dogmi. Ali taj je govor neodvojiv od života i delanja.

Ovde naslućujemo jedan tip filosofije koja se na neki način poistovećuje sa životom samosvesnog čoveka, onog ko neprestano poboljšava svoju misao i delanje, svestan svoje pripadnosti čovečanstvu i svetu. U tom  smislu, čuvena formulacija “filosofirati, to znači naučiti kako umreti”, jedna je od najtačnijih definicija filosofije. Iz perspektive smrti, svaki trenutak pojaviće se kao čudesna i nenadana prilika, a svaki pogled upravljen na svet stvoriće u nama utisak da ga vidimo prvi, a možda i poslednji put. U tom trenutku saznaćemo nedokučivu tajnu iskrsavanja sveta. Zahvaljujući prepoznavanju ovog, u izvesnom smislu, svetog karaktera života i postojanja, shvatićemo našu odgovornost prema drugima i prema sebi samima. Stari su u takvoj svesti i takvom životnom stavu pronalazili vedrinu i duhovni spokoj, unutrašnju slobodu, ljubav prema drugome i pouzdanost delanja. Kod nekih filosofa iz XX veka, kao što su Bergson, Lavel ili Fuko, možemo zapaziti određenu težnju povratka na antičku koncepciju filosofije.

Jasno je da takva filosofija ne može biti luksuz, jer je povezana sa samim životom. Zapravo, za čoveka je ona suštinska potreba. Stoga su filosofije, poput epikurizma i stoicizma, želele da budu univerzalne. Predlažući ljudima umeće ljudskog življenja, one su se obraćale svim ljudima: robovima, ženama i strancima. Bile su propovedničke, nastojale su da preobraćaju mase.

Ali uzalud. Jer ne treba gajiti iluzije – čak i filosofija zamišljena kao način života zauvek ostaje luksuz. Tragika ljudske sudbine ogleda se u tome što je nemoguće ne filosofirati, a istovremeno i nemoguće filosofirati. Zahvaljujući filosofskoj svesti čoveku se pružaju različite mogućnosti – otvoreno obilje kosmičkih i zemaljskih čuda, oštrije opažanje, neiscrpno bogatstvo razmena sa drugim ljudima i dušama, podsticaji na dobronamerno i pravično delovanje. Ali brige, potrebe i banalnosti svakodnevnog života sprečavaju čoveka da pristupi tom svesnijem životu. Kako da skladno objedinimo svakodnevni život i filosofsku svest? To može biti samo krhko i uvek krnje dostignuće. “Ali sve što je uzvišeno”, kaže Spinoza na kraju svoje Etike, “teško je koliko i retko”. I kako bi milijarde ljudi skrhanih bedom i patnjom mogle da postignu ovu svest? Zar zvanje filosofa ne podrazumeva patnju zbog te usamljenosti, privilegije i luksuza, ali i stalno prisutnu svest o drami ljudske sudbine?

Iz: Pjer Ado, Duhovne vežbe i antička filozofija, prevela s francuskog Suzana Bojović, Fedon, Beograd, 2015, str.405-411

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s