nadilaženje razuma: dijalektika ili ono dionisko? (ulomak iz Mihailo Đurić, Niče i metafizika)

Već letimično čitanje odgovarajućih tekstova otkriva da je ne samo Ničeova kritika formalne logike na izgled veoma bliska Hegelovoj kritici apstraktnog razuma nego da čak i Ničeov pozitivan pokušaj novog određenja uma na neki način takođe veoma mnogo podseća na Hegelovu ideju dijalektičke logike. …

Ničeova kritika logike nije nikakav sporedan ili tek usputan sastojak njegove kritike metafizike, već njen kamen temeljac. … Niče žigoše logiku kao prepreku saznanju da bi uputio mišljenje u novom pravcu, da bi otvorio put mišljenju “iz perspektive tela kao rukovodnog načela“.

Osnovni prigovor koji je Niče istakao protiv logike sastoji se u tome da je ona nesposobna da shvati i izrazi haotičnu, protivrečnu prirodu stvarnosti. Njoj ne samo što ne polazi za rukom da tu stvarnost sazna nego joj čak uopšte nije stalo do toga. Ova je stvarnost bitno nepostojana, svojstveno joj je neprekidno kretanje i promena, ona se iznutra otkriva kao beskrajna i besciljna “igra sila i talasa sile”. Niče smatra da logika odvaja mišljenje od njegovog pravog zadatka, da ga sputava, obogaljuje i umrtvljuje time što ga prisiljava da umesto “postajanja” svuda vidi samo “biće” ili “bivstvujuće”. Osnovni logički aksiomi obične su “fikcije”, predstavljaju svesno “krivotvorenje” stvarnosti. Oni nas zavaravaju da je svet sastavljen od samih čvrstih, postojanih, nepromenljivih stvari. Po Ničeovim rečima, logika je “Prokrustova postelja” u kojoj ima mesta samo za “izjednačavanje nejednakog”, ona “nužno navodi na zabludu”, jer se osniva na uobraženju da diskurzivni pojam može zajaziti beskonačno bogatstvo iskustva, odnosno da pojedinačan sud može biti istinit, da je mogućno saznanje odvojeno od celine zbivanja.

Ali iako je osporio logici svaku saznajnu vrednost, Niče nije prevideo njenu instrumentalnu funkciju. Čak je smatrao da treba posebno da naglasi kako je logika životno važan ljudski pronalazak, kako predstavlja bitan uslov svega organskog života. Logičke fikcije su korisne za život upravo zato što protivreče životu, što projektuju u život ono čega u njemu uopšte nema. Niče smatra da je potreba za čvrstim uporištem najpreča ljudska potreba, te da je čovek “izmislio” svoj um kako bi zadovoljio tu potrebu. Time što uspostavlja privid bivstvujućeg nasuprot haotičnoj realnosti postajanja, što prikazuje reku događaja kao niz čvrstih i odvojenih stanja, logika smanjuje strah od slučajnog i iznenadnog, otklanja neizvesnost, daje osećanje sigurnosti. Ne postoji nikakva objektivna prinuda na logiku, ništa nas spolja ne prisiljava da mislimo logički. To što haosu pripisujemo red i pravilnost, čisto je subjektivna prinuda. Njen je stvarni osnov praktičke, a ne teorijske naravi.

Nema nikakve sumnje da između Ničeove kritike formalne logike i Hegelovog ukazivanja na teškoće i granice “izolovane refleksije” ima dosta dodirnih tačaka. … Hegel oštro kritikuje apstraktni shematizam razuma, krutost njegovih podela i razlikovanja, njegovu potrebu za tačno određenim i omeđenim pojmovima. Vrhovni je postulat razuma da je svaka stvar ono što jeste, a ne nešto drugo, odnosno da je identitet bitno unutrašnje određenje svekolikog bivstvujućeg. Zato razum ne trpi zbrku među pojmovima, te je otud njegova glavna briga da zaustavi njihovo kretanje. Da bi otklonio svaku dvosmislenost, svaku neizvesnost u pogledu svog predmeta razum podseca krajeve ili ivice naših zamisli, odstranjuje sva ona tanana značenja pomoću kojih jedne predstave dodiruju druge ili ih samo podrazumevaju, ne obuhvatajući ih izričito. Na taj način naš razum obuzdava ili suzbija prirodnu sklonost naših misli da se pomere i preobraze u druge misli onda kad se susretnu s neobičnim slučajevima ili pitanjima. Hegel nalazi da je ovaj analitički rad razuma u najneposrednijoj vezi s njegovom sintetičkom funkcijom i, štaviše, da je sinteza razuma mogućna samo posredstvom ovog prethodnog razdvajanja: tek pošto tačno odredi svoje pojmove, razum može da sudi o stvarima, to jest može da poveže subjekt i predikat u sudu, što je bitan logički uslov istine. Pri tom, naravno, pojmovi moraju ostati različiti i odvojeni jedni od drugih kako bi u sintezi mogli da izraze jedan identičan sadržaj.

Hegel je shvatao razum prvenstveno kao sposobnost rastavljanja, kao veštinu razdvajanja apstraktnih aspekata stvari, kao delatnost razlaganja misli na sastavne delove. Uprkos svim zamerkama koje je stavio “razumskoj filosofiji”, visoko je cenio tu ljudsku sposobnost. Doduše, ne toliko zbog njene biološke koristi koliko zbog njenog kulturnog značaja. Video je u njoj “najčudesniju i najveću, ili čak apsolutnu moć”. Bio je čvrsto uveren da je to najljudskija od svih ljudskih sposobnosti i da bez nje ne bi bilo prave ljudske kulture. Tvrdio je da se razlika između obrazovanog i neobrazovanog čoveka sastoji u tome što prvi shvata predmete u njihovoj određenosti, jer se ne zadovoljava ničim nebuloznim i neodređenim, dok je drugi kolebljiv i nepostojan u svakom pogledu, tako da je često vrlo teško sporazumeti se s njim o nekoj određenoj stvari. Zato se Hegel nije zanosio nikakvim mističkim, iracionalističkim planovima u filosofiji. Bio je načisto s tim da filosofija ne može naprosto okrenuti leđa razumu, da mora imati oslonac u njemu, da se mora moći poslužiti njegovim radom, iako nikako ne sme dopustiti da razum potpuno zagospodari njome. U tom je pogledu Hegel, očigledno, bio sasvim drukčijeg mišljenja od svojih romantičarski nastrojenih savremenika, naročito od Šelinga (Schelling), koji su intuitivnom opažanju otvoreno davali prednost nad razumom. …

Duboko uveren da protivrečnost vlada svetom, da se sve kreće i menja, i čak prelazi u svoju suprotnost, Hegel je pokrenuo pojmove iz njihove ukočenosti i podvojenosti, pustio ih da prelaze jedni u druge, pokazao da se oni uistinu međusobno traže i dopunjuju. Ne samo što nije opravdano nego nije ni mogućno zaustaviti mišljenje. Pojmovi imaju svoju unutrašnju dinamiku, bitno su nepostojani i dvosmisleni, razvijaju se u suprotnim pravcima, što sve zavisi isključivo od njihovog sadržaja. Naravno, to kretanje pojmova nije proizvoljno, već izražava “hod same stvari”. U pitanju je reflekisvno kretanje bića ili njegovo misaono samotumačenje. Zadatak filosofije nije u tome da očisti pojmove od njihovih protivrečnih tendencija, da ih tačno odredi i razgraniči i tako učvrsti njihovu jedinstvenu upotrebu u okviru jednog strogo deduktivnog sistema, nego da jasno pokaže kako sve konačne odredbe razuma nužno negiraju sebe, kako nužno upućuju iznad sebe, kako je svaka konačna odredba razuma samo prolazan stadijum istine, a ne istina sama. Jedino ako preuzme taj zadatak, filosofija može slomiti prinudu logike i tako unaprediti stvar mišljenja. …

Niče nije samo pokušao nešto više od Hegela, nego je pokušao nešto sasvim drugo nego Hegel. Nije hteo samo da “dinamizuje” logiku, da nadmaši “logički atomizam” jednom novom teorijom logike, da pokaže kako se u logičkom okviru može misliti bolje i primerenije stvari samog mišljenja, nego je s nečuvenom smelošću ustao protiv razuma kao takvog, uveren da istinsko mišljenje počinje tek s one strane logičkih kriterijuma istine i laži. … Hegelovo čvrsto prianjanje uz logičku tradiciju, njegovo uporno nastojanje da nekako sačuva “višemilenijski rad uma i njegovog razuma” morali su mu se činiti smešno naivnim, a ne samo tragično uzaludnim. Niče je naprosto napustio područje razuma i umetničku intuiciju uzeo kao model filosofskog saznanja. Tu novu instanciju mišljenja koje se upravlja prema iskustvu tela (kao organskog jedinstva u kome su čula i um nerazdvojno udruženi kao njegove “oči” i “uši”), a ne više prema zahtevima duha (kao “čistog” uma odvojenog od tela), Niče je nazvao “veliki um”, suprotstavljajući je tako nasleđenom “malom umu”. Tom novom odredbom ljudske moći saznanja, tim okretanjem prema dionizijskoj ekstazi života kao novoj perspektivi filosofskog mišljenja, Niče se stvarno oprostio od tradicije. … Mnogima se i dan-danas čini da je Niče na taj način izneverio mišljenje, da je odustao od svakog daljeg bavljenja filosofijom. … U stvari, Niče je hteo da podstakne, razvije i unapredi mišljenje, a ne da ga uguši i ućutka. Njegov zahtev za odbacivanjem diskurzivnog pojma nema nikakve veze s agnosticizmom i iracionalizmom. Niče je samo našao da je logika neupotrebljiva kao sredstvo saznanja. Stvarnost je tako promenljiva, sve je u njoj tako krhko i nepostojano da mišljenje bukvalno nigde ne može naći oslonca: svaki pokušaj učvršćivanja umnih sadržaja u pojmu neizbežno “otuđuje” tu stvarnost od onoga ko saznaje, prikazuje mu je u iskrivljenom ogledalu. Po Ničeovom mišljenju, logika je perspektivistički privid, njeno je uspostavljanje zamišljeno kao “olakšica”, ona označava pobedu “lakšeg” načina mišljenja nad “težim”. Bez nje se, možda, ne može živeti, ali se bez nje i te kako može misliti. Gledano iz Ničeove perspektive, reklo bi se da ne pomaže nikakva logika, pa makar to bila i dijalektička. Pojam se ne može nadmašiti pomoću pojma, čak i ako to ne bi bio više isti, već neki drugi, izmenjen pojam. Da tako kažemo: ono što čini “prvobitni greh” saznanja nikako ne može biti i sredstvo njegovog iskupljenja. I to zato što pojam nužno ostaje zarobljen u identitetu, što se pojam uvek, na kraju krajeva, svodi na uspostavljanje identiteta, makar to bio i identitet posredovan razlikom (kao u Hegelovom slučaju). Stoga je Niče u prvi plan odlučno istakao sliku i metaforu. Strasno se odao eksperimentisanju s jezikom, neumorno je tragao za novim plastično-opažajnim i simboličkim sredstvima pomoću kojih se, kako je verovao, jedino mogu izraziti “teške misli”, zahvaljujući kojima jedino može progovoriti divlja, haotična bujica individualnih životnih oblika, za koju je analitički aritmetičko-geometijski jezik sasvim nepodesan. …

Koliko god bilo tačno da je sličnost između Hegelove kritike “razumske filosofije” i Ničeove kritike logike očigledna i nesumnjiva, tako da čak izgleda kao da je Niče samo na uprošćen način ponovio ono što je Hegel pre njega upečatljivo formulisao, izvesno je, dakle, da su dijalektička spekulacija i dionizijski način mišljenja dve bitno različite stvari… Tome treba samo dodati, ostavljajući pri tom potpuno otvorenim pitanje opredeljenja između predloženih rešenja, da je put kojim je krenuo Hegel neuporedivo manje riskantan, ako već ne i kudikamo lakše prohodan od onog na koji je ukazao Niče…

ulomak iz Mihailo Đurić, Niče i metafizika, Beograd 1984.,str. 103.-111.

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s