tekst i kontekst: što računala ne mogu? (ulomak iz Hubert Dreyfus, Šta računari ne mogu)

Sada ćemo preći na jednu još fundamentalniju teškoću sa kojom se sukobljavaju oni koji se nadaju da ćе роmоću digitalnih računara proizvesti veštačku inteligenciju [AI]: podaci s kojima računar mora da operiše da bi mogao da opaža, govori i uopšte da se inteligentno ponaša, moraju da budu diskretni, eksplicitni i determinisani; inače, neće moći da se predaju računaru kako bi se obradili роmоću pravila. Ра ipak, ne postoji nikakav razlog za pretpostavku da računar može da dođe do takvih podataka о ljudskom svetu, ali postoji više razloga za sugestiju da ne postoje takvi podaci.

Ontološka pretpostavka, prema kojoj sve ono što је bitno za inteligentno ponašanje mora u principu da budе objašnjivo роmоću niza determinisanih, nezavisnih elemenata, dozvoljava istraživačima AI da previde problem. Uskoro ćеte videti da ova pretpostavka leži u osnovi sveg mišljenja u AI i da može da izgleda toliko očigledna da se nikad ne izražava eksplicitno niti se dovodi u pitanje. … [V]idećemo da ubeđenje u nesumnjivost onog što је u stvari samo hipoteza, odražava … filosofsku tradiciju ојаčаnu pogrešnom interpretacijom uspeha fizičkih nauka. Kada se jednom eksplicira ova hipoteza i dovede u pitanje, pokazuje se da nikakvi argumenti nisu izneti u njenu odbranu i da ontološka pretpostavka vodi ka velikim teškoćama kada se koristi kao osnova za teoriju о praksi, kao što је AI. …

0

Hubert Dreyfus (1929.-2017.)

[P]roblem se sastoji u ovome: kao što smo videli, da bi razumeo neku tvrdnju, struktuirao problem ili raspoznao strukturu, računar mora da izdvoji i interpretira svoje podatke pomoću nekog konteksta; ali kako da saopštimo računaru sam kontekst?

… kada (nеkа osoba) čita nečitko pisano pismo . . . ona može da ga rekonstruiše pomoću svog poznavanja gramatike jezika, značenja pročitanog teksta, karaktera same teme i, možda, raspoloženja onog koji piše. Ali za sada, ne postoji nikakav nagoveštaj kako ugraditi takvo znanje о svetu i njegovom ponašanju u računar. …

Kad neko pita, kakvo je to znanje о svetu, odgovor glasi da bi to morala biti velika masa diskretnih [odjelitih] činjenica. … Možda је problem sam ро sebi artefakt izazvan činjenicom da računar mora da operiše s diskretnim elementima. Izgleda da se ljudsko znanje ne može razložiti u jednostavne kategorije… Greška, sukob, nelagodna situacija, i tako dalje, na prvi pogled se ne čine kao da su predmeti ili činjenice о predmetima. Čak ni stolica ne može da se objasni pomoću bilo kog niza činjenica ili “elemenata znanja”. Prepoznati neki predmet kao stolicu, na primer, znači razumeti njegov odnos prema drugim predmetima i prema ljudskim bićima. Ovo obuhvata u sebi celokupan kontekst ljudske aktivnosti u okviru kojeg oblik našeg tela, pravljenje nameštaja, neizbežan zamor, čine samo mali deo. А ovi faktori, sa svoje strane, ne mogu se izolovati u većoj meri nego sama stolica. Svi oni mogu da dobiju svoj smisao u kontekstu ljudske aktivnosti čiji su oni deo.

Uopšte, posedujemo implicitno razumevanje ljudske situacije koja stvara kontekst u kome srećemo specifične činjenice i činimo ih eksplicitnim. Ne postoji nijedan razlog … da pretpostavljamo … da uopšte možemo našu situaciju da učinimo eksplicitnom, čak i kada bismo pokušali. (Nije tačno da znamo šta znači učiniti našu situaciju potpuno eksplicitnom а ne možemo to da učinimo. Mi jedino znamo šta znači učiniti situaciju dovoljno eksplicitnom za specifične svrhe.) …

Sa Leibnizom postaje eksplicitna veza između ideje о znanju i Minskyevog gledišta da mora da је moguće razložiti svet u diskretne elemente. Prema Leibnizu, u procesu razumevanja mi analiziramo pojmove u jednostavnije elemente. Da bismo izbegli regres sve prostijih i prostijih elemenata, oseća se potreba za krajnjim elementima pomoću kojih mogu da se objasne svi složeni pojmovi. Osim toga, da bi pojmovi mogli da se primenjuju na svet mora da postoje logički prosti entiteti na koje se primenjuju ovi elementi. Leibniz zamišlja “jednu vrstu azbuke ljudskih misli” čija

slova mora da роkаzuјu, kad se uроtrеbе u demonstracijama, neku vrstu veze, grupisanja i reda koji se, isto tako, nalaze u predmetima.

Na isti način је empirističkom tradicijom dominirala ideja о diskretnim elementima znanja. Za Humea је svekoliko iskustvo sačinjeno iz impresija; izdvojivih, determinisanih atoma iskustva. Intelektualističke i empirističke skole stapaju se u Russellov logički atomizam, а ideja dostiže svoj puni izrazu Wittgensteinovom Traktatu, gde se svet definiše nizom atomskih činjenica koje mogu da se izraze logički nezavisnim stavovima. Ovo је najčistija formulacija ontološke pretpostavke i nužni preduslov mogućnosti AI, polazeći od činjenice da digitalni računari … moraju, u krajnjoj liniji, da sadrže neki model sveta, predstavljen kao struktuirani niz činjenica ili stavova sa istinosnim vrednostima dvovalentne logike, istina i neistina. Dakle, i filosofija i tehnologija konačno predviđaju … jedan svet u kome је zagarantovana jasnost, izvesnost i kontrola; svet strukture podataka, teorije odlučivanja i automatizacije.

Međutim, jedva da је ova izvesnost konačno dobila svoj eksplicitni oblik, а filosofi su već počeli da је dovode u pitanje. Evropski fenomenolozi su је shvatili kao posledicu filosofske tradicije i pokušali da ukažu na njene granice. Pretpostavku da sve što egzistira može da se tretka kao niz atomskih činjenica, Merleau Ponty zove prejuge du monde, „predrasuda zdravog razuma“. Heidegger је zove rechnende Denken, “misao koja računa”, i posmatra је kao cilj filosofije koji neizbežno kulminira u tehnologiji. Tako је za Heideggera tehnologija sa пjenim insistiranjem na “potpunoj izračunljivosti predmeta”, neizbežna kulminacija metafizike, isključivo bavljenje bićima (objektima) i istovremeno isključenje bitka (veoma grubо govoreći, naš smisao za ljudsku situaciju koja određuje ono što se ubrаја u objekt). U Engleskoj, Wittgenstein је manje proročki, а više analitički shvatio nemogućnost sprovođenja ontološke analize predložene u njegovom Traktatu, i tako је postao svoj sopstveni najoštriji kritičar. …

Ali, аkо se ontološka pretpostavka ne podudara s našim iskustvom, zašto onda ima takvu mоć? Čak i da је zahtev, koji nalaže da stvari budu jasne i jednostavne kako bismo ih razumeli i kontrolisali, davao podstrek filosofskoj tradiciji, zašto biti uporan u ovom optimizmu ako stvari nisu tako jednostavne? Šta daje plauzibilnost ovom snu? Као što smo već videli u jednom drugom kontekstu, mit se hrani uspesima moderne fizike. Ovde, bar u prvoj aproksimaciji, deluje ontološka pretpostavka. Tek kad је Galilej biо u stanju da protumači kretanje роmоću izolovanih predmeta koji se kreću pod uticajem determinisanih sila koje se mogu izračunati, Hobbes је ohrabren objavio da је čitavo mišljenje sabiranje delića. Misliti о fizičkom univerzumu kao о skuрu nezavisnih, međusobno delujućih elemenata dokazalo se kao korisno. Ontološka pretpostavka da ljudski svet može, isto tako, da se tumači роmоću skupa elemenata, postaje verovatпija ako ne uspemo da razlikujemo svet od univerzuma, ili što izlazi na isto, ljudsku situaciju od stanja nekog fizičkog sistema. …

Pomoći ćе nam konkretan primer da objasnimo оvu konfuziju. McCarthy podrobno razmatra situaciju “Biti kod kućе”.

‘Kod (ја, kućа) (s)’ znači ја sam kod kućе u situaciji s.

Čini se da McCarthy pretpostavlja da је ovo ista stvar kao biti u svojoj kući, što znači, da је to fizičko stanje. А ја mogu da budem kod kućе, а da budem u dvorištu, što znači, da fizički uopšte nisam u svojoj kući. Isto tako, mogu fizički da budem u svojoj kući, а da ne budem kod kućе; na primer, ako sam sopstvenik kuće, ali još nisam unео svoj nameštaj. Biti kod kućе је ljudska situacija i nije ni u kakvoj prostoj korespondenciji sa fizičkim stanjem ljudskog tela u kući. Da i ne pominjemo činjenicu da је nužan, ako ne dovoljan uslov, da budеm kod kućе u pomenutom smislu ako posedujem ili zakupljujem kuću, а posedovanje ili zakupljivanje kućе komplikovani је institucionalni skup relacija koje se ne mogu svesti na bilo koji niz fizičkih stanja. Čak i fizički opis neke strukture nanete mastilom na komadiće papira ne bi, u specifičnoj vremenskoj sekvenci, sačinjavao nužan i dovoljan uslov za prenos vlasništva. Ispisivanje imena nije uvek i potpisivanje, а posmatranje nije uvek i svedočenje. …

Očigledno је da ćе širi kontekst morati da se upotrebi da bi se odredilo koje је od beskonačno mnogo svojstava relevantno, i kako svako svojstvo treba shvatiti. … Izgleda da, imajući u vidu shvatanje istraživača na području veštačke inteligencije о umu kao proračunavanju činjenica i njihovo prihvatanje da činjenice, koje su relevantne i značajne, nisu samo date već su određene i kontekstom, njihov pokušaj da proizvedu inteligentno ponašanje vodi do antinomije. S jedne strane, imamo tezu: uvek mora da postoji neki širi kontekst; inače, nećemo moći da razlikujemo relevantne od irelevantnih činjenica. S dгuge strane, imamo antitezu: mora da postoji neki krajnji kontekst koji ne zahteva nikakvu interpretaciju; inače, imaćemo beskonačni regres konteksta i nikad nećemo moći da otpočnemo s našom formalizacijom.

ulomak iz Hubert L. Dreyfus, Šta računari ne mogu, 1977., link, str. 191.-213., preveo: Nenad Nikolić, izvornik: Hubert L. Dreyfus, What Computers Can’t Do (1972)

Oglasi

Jedna misao o “tekst i kontekst: što računala ne mogu? (ulomak iz Hubert Dreyfus, Šta računari ne mogu)

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s