Krämer i Platonov nepisani nauk o dva počela? (ulomak iz Slobodan Žunjić, Nova slika Platonove metafizike)

U svojoj disertaciji Kremer [Hans Krämer] je istorijski povezao Platonovo i Aristotelovo shvatanje vrline (arete) kao mere i sredine, uočivši da ta dva shvatanja proizlaze iz određenja pojma Jednog razvijenog unutar Platonove Akademije. U Akademiji se, naime, Jedno javlja kao vrhunska mera (bivstvovanja), koja se na transcendentalnom nivou izjednačava sa dobrim, lepim i tsl. entitetima. Ovakvo shvatanje Jednog delimično se reflektuje u Platonovim dijalozima Država Gozba, a kod Aristotela u pojedinim glavama prve knjige Metafizike (knjiga A). Svoju punu razradu ono je doživelo samo u okviru Platonove usmene aktivnosti o kojoj antički autori izveštavaju najčešće u vezi sa anegdotskim Platonovim predavanjem „O dobru“. Tragovi te aktivnosti naziru se i u dijalozima, naročito na onim mestima na kojima Platon zauzima stav prema mogućnostima sticanja i prenošenja znanja o najvišoj stvarnosti. Kremer smatra da se ovakva mesta mogu protumačiti samo uz pomoć indirektnih svedočanstava, koja uprkos svojoj fragmentarnosti i povremenoj nesaglasnosti, daju opšti okvir za razumevanje čitave Platonove ontologije. … Učenje o polaznim načelima izloženo u tzv. „nenapisanom učenju“ predstavlja sistematski okvir teorije ideja i stoga se ono u razmatranju može prenebregnuti samo po cenu sužavanja izvorne Platonove pozicije; plan ideja, koji u dijalozima oličava istinsku i vrhovnu realnost, nalazi se u  Platonovoj celovitoj ontološkoj zamisli na sredokraći između nivoa načela i područja čulnih stvari…

Kremer polazi od uverenja da uz učenja izložena u pisanim dijalozima postoji i paralelno usmeno Platonovo učenje. Pitanje jedinstva Platonove filosofije može se, prema Kremeru, postavljati samo istorijski s obzirom na obe grane platonovske tradicije. Indirektna tradicija ne odslikava nikakav mistički „ezoterizam“, nego korpus „unutarakademijskih“ učenja koja nisu zapisivana iz čisto teorijskih razloga. O tim razlozima govori poznati ekskurs iz VII pisma koji u malom donosi Platonovu teoriju komunikacije. Prava komunikacija se prema ovom ekskursu ostvaruje samo mukotrpnim i dugotrajnim duhovnim uzdizanjem u ambijentu usmene dijalektike. Krajnji osnovi bivstvovanja i saznanja (ta peri physeos akra kai prota) ne mogu se prenositi i saopštavati kao obični predmeti svakodnevnog iskustva; njihovi osnovi stvarnosti nisu nesaopštivi, ali za prenošenje zahtevaju svoj osobeni komunikacijski medijum, ono što se zove usmenost.

Vrednost pisanih dijaloga relativizuje se s obzirom na načelnost njihovog sadržaja, tj. blizinu „pravom saznanju“. Prema Kremeru, tu važi sledeći stav:

Pisani Platonov dijalog prvenstveno je pisano delo, a tek drugostepeno podražavanje istinskog dijaloga.

U skladu sa tim, Platon ne izuzima ni svoje vlastite dijaloge od kritike pismene komunikacije izložene u VII pismu. Upravo obrnuto, o svom noetskom razumevanju osnova stvarnosti, Platon daje samo posredne naznake u dijalozima tako da nam o tom razumevanju danas više govore izveštaji njegovih učenika nego njegovi vlastiti spisi. Prema Kremeru, nenapisano učenje, koje je izlagano neposredno učenicima, seže još u srednji period Platonove aktivnosti (sve do 366. godine stare ere), pa je, dakle, starije od VII pisma. Tezom o paralelnosti dvaju tokova u Platonovoj intelektualnoj aktivnosti, Kremer na nov način osvetljava status dijaloga i relevanciju indirektne tradicije za razumevanje Platonove filosofije. On pri tom upozorava da se pisana i usmena tradicija ne isključuju, već dopunjavaju; dve tradicije nisu protivrečne, nego heterogene. Izolovane protivrečnosti tiču se kvaliteta izveštaja indirektne tradicije, odnosno prozirnosti dijaloga, a ne egzistencije nenapisanog učenja. I sami dijalozi nisu jednoznačni, nego aluzivni pa i protivrečni.

Posle ovih metodsko-istorijskih napomena Kremer … prelazi na sadržinsku rekonstrukciju osnovnih postavki nenapisanog Platonovog učenja. Minucioznom analizom sekundarnih izvora i relevantnih mesta u dijalozima, onpokazuje da je nenapisano učenje u odnosu na celinu Platonove filosofije imalo status neke vrste opšteg i transcendentalnog utemeljenja čitavog sistema. U tom „zasnivanju“ se pluralizam ideja, koji poznajemo iz dijaloga, prevazilazio izvornijim nivoom refleksije počev od dva osnovna načela. Kao što su ideje uzroci svih ostalih stvari, tako „načela“ (archai) jesu uzroci (aitiai) i elementi (stoicheia) istih tih ideja. Teorija načela uključuje, dakle, teoriju ideja, ali kao svoju izvedenu instancu. Ontološki status ideja rasvetljava se tek u kontekstu učenja o fundamentalnim načelima kao krajnjim uzrocima i elementima stvarnosti.

U svom nenapisanom učenju Platon polazi od dvojstva načela jedinice neograničene dvojine (monas kai aoristos dyas), zato što smatra da bi izvođenje celine stvarnosti iz jednog jedinog načela vodilo paradoksima samoumnožavanja prvobitnog Jednog (ti paradoksi se prikazuju u prvim hipotezama dijaloga Parmenid). Dva osnovna načela se ne mogu dalje svoditi i određivati mimo onoga što je određeno u ovom dijalogu. Njihov međusobni odnos može se samo ontološki i uslovno shvatiti kao odnos protivnosti jednog i mnoštva unutar koje se smeštaju ostale opreke. Mnoštvo je pri tom ne-jedno, neodređena i neograničena množina (apeiron plethos), koja je kao neograničenost opet dvostruka, neograničenost veličine (mega) i neograničenost malenosti (mikron). Uslovno se može reći da ove dve neograničenosti stoje u odnosu opreke (kontrarnosti), onako kako to čine načela. Svako bivstvujuće za Platona u suštini jeste „jedinstvo u mnoštvenosti“, jer sve nastaje podjednako iz oba načela. Ovo nastajanje se odvija određivanjem, odnosno „ograničavanjem“ materijalnog načela mnoštvenosti formalnim načelom jedinstva (hen).

Generativni proces obuhvata četiri osnovna nivoa stvarnosti: 1) nivo čulnih predmeta u kretanju, 2) nivo matematičkih entiteta, nepromenljivih i inteligibilnih, ali individualnih, 3) nivoi opštosti i ideja datih ne u mnoštvenosti pojedinačnog nego u idealnoj stvarnosti, i 4) krajnji i vrhovni nivo načela iznad koga ne postoji ništa. Stepenovanja nivoa se izvodi prema kriterijumima nepromenljivosti, opštosti i jednostavnosti. Od prvog do četvrtog nivoa stiže se procesom apstrahovanja (aphairesis) dok se obrnutim smerom ide procesom adicije (prosthesis). Svodljivi proces apstrahovanja više je istaknut u dijalozima (ali samo do trećeg nivoa), jer dijalozi polaze od onoga što je u saznanju ranije. Stoga se jedinstvena i krajnja osnova Platonove ontologije ne vidi iz dijaloga koji stižu najviše do meta-ideje dobra kao „funkcionalnog aspekta Jednog“. Nasuprot tome, u nenapisanom učenju se polazi od onoga što je ontološki ranije, pa je tu u prvom planu zapravo proces generacije stvarnosti. …

Kremer iz novootvorene perspektive iznova preispituje položaj Platonove misli u okviru celine grčke filosofije. Prema njegovom tumačenju, Platon sada istorijski posreduje između presokratovske misli, na jednoj strani, i aristotelovstva i novoplatonizma, na drugoj. … U kontinuitetu sa presokratovcima, Platon se, prema Kremeru, bavi pitanjem odnosa Jednog i mnoštva, s tim što se ovo središno pitanje rane grčke filosofije kod Platona postavlja i rešava na drugačiji način nego kod presokratovaca. Za presokratovce Platona vezuje i teorija suprotnosti, posebno razrađivana u Akademiji posle njegove smrti; suprotnosti stoje u odnosu oprečnosti prema načinima (vrstama) Jednog: jednakosti, sličnosti, mirovanju…

Nasuprot modernom literarizirajućem tumačenju Kremer se ozbiljno suočio sa pitanjem funkcije i statusa pisanog dijaloga u celini Platonove filosofije. Uz kritiku svođenja Platonove filosofije na pisani dijalog, istorijski je naročito vredna Kremerova rekonstrukcija Platonove implicitne teorije komunikacije. Prema ovoj rekonstrukciji implicitna Platonova teorija komunikacije ima četiri stupnja: 1) pisana direktna komunikacija (dialogos); 2) pisani podsetnik (hypomnemata); 3) usmeni razgovor (logos); i 4) „unutrašnji razgovor duše sa samom sobom“ (upor. Theaitet). Kremer smatra da dijalozi nastali posle Države uglavnom imaju hipomnematičku funkciju dok u ranijima preovlađuje protreptička namera. Bez obzira na ovu razliku između pojedinih dijaloga, pisani tekst u svakom slučaju zauzima niže mesto u Platonovoj hijerarhiji načina komunikacije, jer se on uzdiže u odnosu na usmenu reč. Usmenost, a ne pisana reč ima prvenstvo kod Platona, a to izričito potvrđuje ekskurs VII pisma i završni deo Fedra.

Nova slika Platona ne cilja, međutim, na neku isključivu afirmaciju usmenosti koja bi sada trebalo da potpuno zameni fazu dominacije pismenosti. Šlajermaheru [Friedrich Scheleiermacher] se u izvesnom pogledu mora dati za pravo…; forma izlaganja se ne može sasvim odvojiti od sadržaja tog izlaganja, a to važi i za Platonove dijaloge. Međutim, treba uvideti da je dijaloška forma višeslojna i da pojedini slojevi odslikavaju raznorodne sadržaje. U tom smislu, Kremerova knjiga istovremeno osvetljava slepe tačke ranije interpretacije i sadržinski obogaćuje postojeće područje proučavanja. S pravom se može zaključiti da se do čitave problematike, koja je toliko zanimala Platona, može doći samo uključivanjem i usmene tradicije o kojoj svedoče stari pisci od Aristotela do Simplikija. Bez ove tradicije ne mogu se potpuno razumeti mnoga mesta u Državi, Filebu, Parmenidu, Fedru, Sofistu i Timaju; to će reći: isključivanjem usmenog sloja Platonovog učenja ostaju potcenjeni u svom višestrukom značenju glavni i „najfilosofičniji“ Platonovi dijalozi.

I još nešto što se ovde mora imati u vidu: teorija načelateorija komunikacije unose daleko više jedinstva i sistematičnosti u Platonovu filosofiju nego nastojanje da se spisi posmatraju kao zatvoren značenjski krug iz koga se nikako ne može izaći. … U svetlu Kremerove rekonstrukcije Platonove teorije komunikacije, metodološko-istorijski spor oko nenapisanog (tj. usmenog) učenja dobija načelnu važnost koja se ne može preskočiti… Poznata Deridina kritika navodne dominacije govora u zapadnoj civilizaciji (on tu prevlast govora naziva logocentrizmom) može se upravo s obzirom na istorijsku sudbinu Platonovog nenapisanog učenja preokrenuti u kritiku dominacije pisma (gramatizma).

U tom smislu bi se Kremerov rad načelno-filosofski mogao shvatiti i kao više posredna i, nažalost, manje razvijena rehabilitacija filosofske usmenosti kao takve, koja nalazi načina da se odupre pismenosti. Vladavina pisma, osvećena modernom gutemberško-protestantskom tradicijom, sprečava nas da unapred usmenost uzmemo ozbiljno u njenoj specifičnoj komunikativnosti. Napustivši civilizaciju usmenog govora zarad civilizacije pisma mi smo se i neopaženo prepustili tobožnjoj samorazumljivoj transparentnosti i intersubjektivnosti pisma, tako da više nismo uopšte svesni njegovih inherentnih okova i zavodljivosti. Zamenom usmenosti i ezoteričnosti tekstom i publicitetom, filosofija je u doslovnom i ne uvek pozitivnom smislu utvrdila i ograničila domen i medijum svog delovanja.

ulomak iz Slobodan Žunjić, Nova slika Platonove metafizike, recenzija knjige Hans Krämer, Platone e i fondamenti della metafisica (1982), u časopisu Theoria (1983.), ovdje preuzeto iz knjige Slobodan Žunjić, Temida filozofije, 2013., str. 24.-35., link

 

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s