duševne moći? (ulomak iz Ivan Vuković, Platon i Kant: saveti za dobar život)

Prvu teoriju o duševnim mo­ćima, kao i tolike druge stvari, smislio je Platon. Obznanjujući lažljivim atinskim demokratama da ih je Sokrat u smrti pobedio, Platon je u Fedonu dokazivao da su oni, ubivši njegovo telo, oslobodili njegovu besmrtnu dušu i poslali je u bolji svet. Tom prilikom, on je za dušu tvrdio da je nematerijalna, nevidljiva, jedinstvena, nedeljiva, nepromenljiva, nepropadljiva i božanska, da telu daje život, da ima jednu moć – mišljenje, i da žudi za saznanjem prave istine. Sve čulne mentalne funkcije – opažanje, osećanja bola i za­dovoljstva, žudnje za fizičkim zadovoljstvima, materijalnim do­brima i društvenim počastima, kao i emocije poput mržnje i straha, on je pripisao telu koje je opisao kao „teško, zemaljsko i vidljivo“, i kao „smrtno, neumno, mnogovorsno, rastavljivo i nikad isto“.

Odnos duše i tela nije ni ma­lo jednostavan. Umna duša je u isti mah i odvojena od tela, i za njega vezana. Iako je predodređena da njime upravlja, ona je u njemu najčešće utamničena. Ako bi i uspela da ga ukroti, to bi bilo samo zato da bi ga posle njegove smrti napustila, i preselila se u svet večnih i nepromenljivih ideja kojem po svojoj prirodi pripada:

Sokrat: Kad je takva [duša], ne odlazi li [kad telo umre] onome što na nju liči, onome što je nevidljivo, pa božansko, i besmrtno, umno, gde može, po dolasku, da živi bla­ženim životom, oslobođena lutanja, i bezumlja, i straha, i divljih strasti, i ostaloga zla ljudskoga i gde doista može, kao što kažu oni koji su posvećeni u svete tajne, da ostalo vreme provodi sa bogovima? Hoćemo li tako reći, Kebete, ili drukčije?

Kebet: Tako, diva mi.

U društvo bogova, međutim, dospeće samo „čista” duša koja je bavljenje filozofijom pret­postavila čulnim nasladama i društvenim počastima, pa je sa telom sarađivala nevoljno, ono­liko koliko je to za njegov opstanak bilo neophodno. Sve ostale duše su osuđene da nastave materijalnu egzistenciju i da se, posle smrti jednog, presele u drugo telo. Duša čoveka koji je život proveo u prejedanju, opijanju ili bludničenju, rodiće se u telu magarca. Duša vlastoljubivog čoveka koji je činio nepravdu i otimao od drugih, iznova će se roditi kao kobac ili soko. Najbolje će proći duše onih koji su uspeli da umere i svoju požudu i svoju ambiciju zato što zajednica to smatra ispravnim. One će preći u vrstu koja voli red, poput pčela ili zolja, ili će se iznova rađati u ljudskom obliku i davati „valjane ljude“. Ipak, ni one neće napustiti zemaljski svet zato što ne poznaju prave razloge za umerenost. Neki od ovih ljudi će biti umereni jer se plaše za zdravlje, drugi, koji žude za materijalnim dobrima, zato što se plaše siromaštva, a oni ambiciozni i častoljubivi zato što se plaše gubitka društvenog ugleda. Iako su svi ovi razlozi ispravni, međ bogove će otići samo onaj ko shvati da glavni razlog za umerenost leži u tome što predavanje ovozemaljskim stvarima ometa saznanje onih idealnih, koje su od prvih same po sebi vrednije.

iv

Ivan Vuković (1970.-2017.)

Prava stvarnost, kaže Sokrat  svojim sagovornicima u časovima pred smrt, nije ova promenljiva, čulima dostupna, već je nepro­menljiva, nevidljiva i umna, a put ka njenom saznanju započinje uviđanjem saznajne irelevantnosti čulnog svedočanstva. Da bismo do tog uvida došli, mi ne treba da zapušimo svoja čula, već da obuzdamo svoje reakcije na ono što pomoću njih opažamo – naša zadovoljstva, bolove, žudnje, afe­kte i strasti, koji nas navode da predmetima opažanja pripišemo stvarnost koju oni nemaju:

Sokrat: duša svakog čoveka prinuđena je, čim je nešto raz­veseli i ražalosti, da u isti mah smatra da je ono što joj za to daje najviše povoda najočevidnije i najistinitije, što nikako nije slučaj. A to je u najviše slučajeva ono što je vidljivo. Ili nije?
Kebet: Svakako.
Sokrat: Ne baca li telo dušu u takvom stanju u najjače okove?
Kebet: Pa kako?
Sokrat: Jer svako zadovoljstvo i svaki bol nose sa sobom klin, kojim dušu pribijaju i pribadaju za telo i udešavaju je da liči na njega, pa ona misli da je istinito ono za šta telo kaže da je istinito.

Duša koja se povodi za čulima je zbunjena, pijana i dezorijentisana, pa ono što je samo privid uzima za stvarnost. Da bi se osposobila za kontemplaciju, ona mora naučiti da izbegava zadovoljstva, bolove i snažne emocije. Da bi na njoj mogle da se ocrtaju konture večnih oblika, ona treba da bude spokojna i glatka kao površina jezera u zoru. Spas je, dakle, u nauci. Dis­ciplinovanje tela iz pravih, in­telektualnih motiva, čisti dušu od njegovih uticaja i osposobljava je za večno blaženstvo. Kebet i Simija zato ne treba da žale Sokrata jer se on, kroz bavljenje filozofijom, za smrt unapred pripremio: za njegovu dušu, telesna smrt neće biti kraj, već početak pravog života.

Platonovi trijumfalistički argumenti, međutim, počivaju na jednoj nedorečenosti. On, naime, u Fedonu nije objasnio kako to čulnost može kontaminirati dušu ako je mišljenje njena jedina moć, kao što nije pokazao ni kako duša može žudeti za znanjem i nalaziti zadovoljstvo u njegovom sticanju ako i žudnje i zadovoljstva pripadaju telu. Rešenje je pronašao u Državi u kojoj je sve mentalne funkcije, izuzev čulnog opažanja, pripisao otelovljenoj duši, predstavivši ih kao funkcije koje ova dobija kad upadne u pojedinačno telo. U tom dijalogu, on je sukob između tela i duše premestio u samu dušu pretpostavivši da se međusobno sukobljavaju njeni različiti delovi. Razmišljajući o ljudima koji žele da piju, ali se uzdržavaju jer smatraju da je to za njih loše, Sokrat se zapitao:

– Šta bi se, onda, moglo reći ο njima?
– Zar ne možemo tvrditi da je u njihovim dušama i nešto što ih nagoni da piju, i nešto što ih odvraća od toga i što je jače od onoga prvog?
– Čini mi se da je tako – reče on.
– Ako se, dakle, pojavi nešto što ih od toga odvraća, zar to nije posledica promišljanja? A
ono što nagoni i ono što ga tome privlači, zar ne dolazi od strasti i mahnitosti?
– Čini se da je tako.
– Onda – rekoh – neće biti neosnovano tvrditi da je to dvoje i različito jedno od drugog, pa ćemo ono jedno čime duša promišlja nazivati razumnošću; a ono drugo, čime duša oseća ljubavnu slast, glad, žeđ i ostale nagone nazivaćemo nerazumnim i onim što je nagonsko, onim što je praćeno uživanjima i zasićenjima.
– Po svemu sudeći, tako treba postupiti – reče on.
– Tako smo, dakle, odredili te dve moći u duši. Preostaje pitanje da li je srčanost, ono čime se srdimo, neka treća sposobnost, ili je ona istorodna s jednom od prve dve.

Kada je Sokrat dao potvrdan odgovor na ovo poslednje pitanje, nastala je prva tročlana podela duše – podela na požudni, srčani i umni deo. Prema ovoj koncepciji, različiti delovi su odgovorni za različite mentalne funkcije koje su usmerene na različite vrste predmeta, stanja stvari i aktivnosti. Požudni deo je usmeren ka materijalnim stvarima koje mogu da zadovolje telesne potrebe, srčani ka društvenom priznanju, a umni ka saznanju istine. Delove pokreću želje a usmerava um, koji uvek utvrđuje sredstva za njihovo zadovoljenje, a u zdravoj duši postavlja i vlastiti cilj (saznanje istine i dobra), i vrši selekciju ciljeva koje predlažu požudne i srčane želje. Najzad, svaki deo duše nalazi nasladu u dosezanju svog cilja.

Iz Platonovih tekstova nije sasvim jasno kako treba shvatiti delove i njihove međusobne odnose. Da li svaki deo duše ima vlastitu racionalnost, ili racionalni deo opslužuje ostale? Da li su želje tri dela ontološki nezavisne jedna od druge, ili su samo različiti oblici iste želje? U citiranom argumentu iz kojeg je izveo podelu duše, Platon je govorio o jedinstvenoj ličnosti koja misli jednim, srdi se drugim, a žudi trećim delom. Objašnjavajući, međutim, da je umerenost u saglasnosti sva tri dela duše da umni treba da vlada, on je sugerisao da sva tri imaju sopstvenu racionalnost.

Kako je Platonov jezik neu­jednačen i metaforičan, komen­tatori koji su se odlučivali da mu pripišu jedno ili drugo stanovište uglavnom su se opredeljivali na osnovu načina na koji su shvatali mesto podele duše u širem sklopu njegove argumentacije. Prema jednom, ra­širenom shvatanju, Platon je u Državi podelio dušu na delove kako bi objasnio slučajeve gubitka samokontrole (akrasia) u kojima činimo ono za šta u trenutku delanja verujemo da nije najbolje, i koji dovode u pitanje moć uma da upravlja ljudskim životom ako se shvate kao slučajevi u kojima ga nadjačava slepi poriv za nasladom. […] Iako deluje logično, za ovo tumačenje u Platonovim tekstovima nema neposrednih dokaza, pa bi ga trebalo prihvatiti samo ako nema drugog koje u jednakoj meri može da objasni Platonove tvrdnje. Takvo tumačenje se, međutim, lako može formulisati – podela duševnih moći bi mogla biti posledica premeštanje žudnje u dušu koje bi za cilj imalo da objasni žudnju za znanjem. […]

Kad je o žudnji reč, posebnu pažnju privlači mesto na kojem ju je Platon uporedio sa rekom koja može poteći različitim rukavcima. Objašnjavajući zašto filozofe od malena najviše privlači nauka, dok ih telesne naslade i novac ne zanimaju, on je primetio:

…mi znamo da ako su kod nekog veoma razvijeni prohtevi za jednim, onda su oni slabiji za drugim stvarima, kao kad se reka [kanalom] odvede na drugu stranu.

Metafora reke sugeriše da različite delove duše pokreće ista energija koja se različitim kanalima usmerava na različite ciljeve, na šta ukazuje i činjenica da je Platon žudnju svakog dela duše nazvao istim imenom – erosom. Kako objasniti ovo kanalisanje? Ne mora li poriv da promeni karakter ako, posle telesnih, treba da nas usmeri na intelektualna uživanja?

Frojd, koji je u Platonovom erosu prepoznao psihoanalitički libido, shvatao je njegovo kana­lisanje na hidraulički način. Prema Frojdovom viđenju, želja za znanjem je seksualna želja koja je zbog pritiska Nad Ja morala da promeni predmet kako bi dospela u polje svesti. Tokom ovog kanalisanja dolazi do stvaranja kognitivne zablude u pogledu pravog predmeta želje, koja se jedino terapijom može ukloniti. U Platonovoj koncepciji, s druge strane, kanalisanje seksualne i svake druge telesne želje bi moralo da bude potpuno svestan proces koji ne bi vodio zabludi o sebi, već boljem znanju i o sebi i o svetu. Primer takvog procesa, podsetio je Džejms Kan, Platon je ponudio u Gozbi kada je opisao kako um našu pažnju, a potom i naše želje, sa pojedinačnih tela mladih momaka dijalektičkim tehnikama preusmerava na opšte ideje. Na taj način, Platon bi mogao da kaže i da um žudi za znanjem, i da željom upravlja um, a da postoji samo jedan požudni deo i samo jedan umni.

Pa ipak, i teza o mnoštvu li­čnosti, na čije smo mane pret­hodno ukazali, ima određeno pot­krepljenje u tekstu, jer Platon piše i na jedan i na drugi način, i nije lako ustanoviti kada ozbiljno misli to što kaže. Takođe, obe teze imaju i svoje teorijsko opravdanje: ako teza da svaki deo obavlja zasebnu funkciju omogućava da se objasne jedinstvo ličnosti i razvojni pro­cesi koji zahvataju čitavu dušu, teza da je svaki deo duše zasebna ličnost omogućava da se lakše objasne unutrašnji sukobi.

Izvor teškoća sa kojima se savremeni tumači suočavaju bi otud mogao biti u njihovoj sopstvenoj sklonosti ka pojednostavljivanju, koja ih nagoni da od Platona traže da se opredeli. Jer ako je činjenica da se čovek drugome obraća jednim glasom, isto je tako činjenica da se duša svakog čoveka često pretvori u uzavrelu agoru na kojoj svaki deo sa pravom građanstva ljutito izvikuje svoje zah­teve. Platona zato možda ne bi trebalo terati da bira između dve nepotpune teorije, već bi mu trebalo odati priznanje što je prepoznao dve fundamentalne činjenice, i potra­žiti teoriju koja bi mogla da obuhvati obe.

In Memorium Ivanu Vukovicu i deo iz njegove knjige Platon i Kant u casopisu Knjizevni List

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s