RAZUM I LJUDSKO SRCE. DEKART I PASKAL (iz uvoda knjige „Egzistencija, realnost i sloboda“ Miladina Životića)

Temelje modernoj filozofiji položili su Dekart i Paskal. Oni su već naznačili glavne struje savremene filozofije, preko Dekarta i Paskala filozofija se račva u dva oprečna pravca. Rene Dekart je jedan od glavnih začetnika filozofskog racionalizma, filozofije koja priprema epohu prosvetiteljstva. Sa prosvetiteljstvom započinje razvitak „moći razuma“ – nauke i naučno-tehničkog ovladavanja prirodom. Već u Dekartovo vreme drugi jedan Francuz poriče razumu moć da čoveka učini slobodnim i srećnim bićem i vidi novovekovlje kao razdoblje tragičnog i paradoksalnog ljudskog bivstvovanja. Bio je to Blez Paskal.

[U] to vreme glorifikacije razuma Blez Paskal izražava prvu bojazan za sudbinu čoveka koji stoji pred beskrajnim prostorima svemira koje razum otkriva. Paskal se pita šta će biti sa čovekom zalutalim u te beskrajne prostore, neće li čovek otkrivajući ih izgubiti vlastitu zemlju, izgubiti svoj vlastiti zavičaj. Paskal je vesnik snažnih otpora racionalističkom shvatanju sveta i čoveka.

U osvitu prosvetiteljske epohe koja nagoveštava burni razvoj nauke i naučno-tehničkog osvajanja prirode Paskal izražava strepnju i brigu za čoveka i njegovu ličnost pred tom pustolovinom naučnog osvajanja sveta. Nije li čovek, pita se Paskal, krenuo neizvesnim putevima opasne avanture.

Mi plovimo po jednom srednjem prostoru, uvek neizvesni i uzburkani, bacani s jednog kraja na drugi. Ma kakav stub za koji bismo se hteli privezati i utvrditi, klati se i udaljava od nas; a ako pođemo za njim on nam izmiče, klizi nam iz ruku i beži, večito beži.

Osnovni smisao ljudskog postojanja nije za Paskala u racionalnom ovladavanju svetom, već u tome da čovek pronađe lične vrednosti života, da se okrene sebi samom i osmisli vlastiti život. „Neka čovek“, uzvikuje Paskal,

vrativši se u sebe samog, proceni šta je on u sravnjenju sa onim što postoji: neka se smatra kao zalutao u ovaj bačeni kut prirodin; i neka po toj maloj tamnici u kojoj je – mislim na vasionu – nauči da ceni zemlju, kraljevstva, gradove i sebe samog po pravoj vrednosti.

Najbitniji problem čovekovog postojanja jeste – konačnost njegovog života. Taj život u kome polako nestaje sve što nam pripadne ne možemo osmisliti osvajanjem prostora, naučnim saznanjem prirode, logikom računajućeg razuma, kojom se služi nauka, taj problem ne rešava filozofija kao mathesis universalis. To pitanje smisla našeg vlastitog postojanja rešava se drugom jednom logikom – logikom srca. Jedino tom logikom srca čovek može u neizvesnom svetu i prolaznom životu da pronađe uporišne tačke svoga bivstvovanja. Razum svojom sumnjom razara veru i okreće čoveka ka ovladavanju prirode, ali ga ostavlja bez oslonca u vlastitom životu. Jedino verom možemo se vratiti sebi samima, jedino njom možemo da nađemo smisao ličnog bitisanja u svetu. „Ne mogu da oprostim Dekartu“, piše Paskal.

Njemu bi bilo veoma milo u celoj njegovoj filozofiji da se mogao proći Boga; ali se nije mogao uzdržati da mu ne pripiše da je on dao (prvu) zvrčku da bi se stavio svet u pokret; posle toga njemu Bog više ne treba.

Racionalističkoj filozofiji bog nije potreban, jer je ona pred čoveka postavila zadatak da postane gospodar prirode. Ali Paskal sumnja da će ostvarenjem ovog čina čovek osmisliti vlastito postojanje. Što je racionalno saznanje veće to je, za Paskala, čovek kao ličnost izgubljeniji. … [P]askalov bog nije panteistički sveprisutna objektivna supstancija, niti je deistički prvi pokretač. Paskalov bog je – skriveni bog. A suština „skrivenog boga“ je da se on otkriva samo pojedincu u aktu njegove lične vere. Samo kad saznaje svoju bedu čovek može da sazna skrivenog boga. Čovek je za Dekarta duhovna supstancija, njegova suština je ono „što je na svetu najbolje podeljeno“ – zdrav razum, ono što je zajedničko i opšte svim ljudima, ono što je rodovna oznaka čoveka. Za Paskala suština čovekova nije u onome što je karakteristika vrste, već u onome što je lično u čoveku. Paskal se ne pita šta je čovek, već šta sam ja. A to su dva radikalno suprotna načina postavljanja pitanja o suštini čoveka. Odgovor na Dekartovo pitanje daje nauka, na Paskalovo pitanje se ne odgovara racionalnim istraživanjima osnovnih karakteristika roda ljudskog. U čoveku je, po Paskalu, najsuštinskije ono što je najmanje opšte i zajedničko ljudima, ono što je izraz neponovljivo ličnog doživljaja sveta. Odgovor na pitanje ko sam ja daje se sa stanovišta osmišljavanja ličnog života. …

Miladin Životić (1930.-1997.)

[Č]ovek je, po Paskalu, tragično biće. Njegov odnos prema svetu je odnos logike srca prema skrivenom bogu, bogu koji je neizvestan, odsutan i rizičan; on mora ličnim naporima stalno da traži izvesnost, nadu i smisao svog postojanja. Lični bog, bog Paskalove filozofije, nije supstancija koja se jednom zauvek otkrije i sazna. Taj Paskalov bog, taj oslonac smisla ličnog života, se neprestano povlači i skriva.

Čovek je, po Paskalu, „samo trska, najslabašnije stvorenje u prirodi“. On je „trska koja misli“ i po tome je uzvišeniji od celog svemira.

Ali kad bi svemir i satro čoveka, opet bi čovek bio uzvišeniji od onoga što ga je ubilo, jer on zna da umire, on poznaje nadmoć što je svemir nad njim ima. Svemir o tome ništa ne zna.

[U]  doba koje je nastupilo posle Dekarta i Paskala čovek je sticao sve veću premoć nad prirodom. Razvoj naučnih znanja davao je čoveku sve više samouverenja. Paskal je bio gotovo zaboravljen. Ali, krajem prošlog i početkom našeg stoleća Paskalova misao je privlačila sve veću pažnju onih duhova koji su se mučili pitanjima: nije li naukom čovek sebe podredio silama koje je stvorio; nije li sam čovek ovladavajući prirodom sebe podredio svetu oruđa, svetu tehnike; nije li on svojim računajućim razumom uticao na pojavu novih vidova racionalno-organizovanog varvarstva.

Dok je prosvetiteljstvo sve merilo razumom, epoha u kojoj živimo sam razum stavlja pod pitanje. Prosvetiteljstvo počinje Bekonovim uverenjem „znanje je moć“, uverenjem da je čovekova moć nad prirodom ono što čoveka čini čovekom, što ga čini slobodnim bićem. – A čovek gospodar prirode postao je ugroženi čovek. Ugroženost njegova ne dolazi samo zbog toga što je on stvorio i što i dalje stvara razarajuća sredstva sposobna da za tren unište život na ovoj planeti, nego pre svega zbog toga što je izgubio sposobnost da bude „mera svih stvari“, da samosvešću svojom, da svešću o vlastitim mogućnostima smislenog i humanog života meri sva posebna dostignuća u oblasti naučno-tehničke i društvene prakse.

Paskalova pobuna protiv racionalističke glorifikacije razuma i matematičkog, računajućeg odnosa prema svetu nagovestila je, još u zoru prosvetiteljstva, vreme tragičnih saznanja čovekovih o vlastitoj izgubljenosti među silama koje je sam stvorio, saznanje o nesaglasnosti između moći i slobode, razvitka znanja i ljudske sreće.

iz uvoda knjige „Egzistencija, realnost i sloboda“ Miladina Životića, Beograd 1973.