populizam ili oligarhija? (ulomak iz Marco d’Eramo, Populizam i nova oligarhija)

Odvratnost sa kojom se ovih dana izgovaraju reči „populizam“ i „populistički“ poznata je odlika političke scene. … Među epitetima kojima se opisuje populizam pronalazimo „agresivni“, „virulentni“, „necivilizovani“. … U ovom nervoznom jednoglasju, jedna se stvar izdvaja: koncept populizma smatra se očiglednim, kao da svi znamo o čemu se radi. Istina je, međutim, da politikolozi raspravljaju o značenju ovog termina najmanje pedeset godina. Na čuvenom skupu iz 1967. o ovom pitanju, na Londonskom ekonomskom fakultetu (LSE), naslov uvodnog predavanja istoričara Ričarda Hofštadera već tada je glasio: „Svi govore o populizmu, ali niko ne može da ga definiše“. Rasprava je na momente postajala nenamerno komična. Dok je Margaret Kanovan nabrojala sedam oblika populizma, Piter Vajls je naveo ni manje ni više nego dvadeset četiri karakteristike, ali je u drugom delu teksta prešao na izuzetke – populističke pokrete koji nisu pokazivali takve odlike. U najkraćem, kako se ova etiketa lepila najrazličitijim pokretima, sama pojava je postajala sve neuhvatljivija. Bilo bi lakše nabrojati šta sve nije bilo definisano kao populizam. Istovremeno … društvena kategorija iz koje je populizam istorijski izveden, „narod“, praktično je nestala iz političkog diskursa. …

[T]raganje za definicijom [populizma] … zaludan je posao. Još su osamdesetih godina prošlog veka Rafael Kintero i Ian Roksboro dali logičan predlog da se ovaj termin izbriše iz društvenih nauka. Ali to nije odluka koja se može doneti individualno: neko može da izbaci ovaj izraz, ali drugi će nastaviti da ga koriste i šire. Alternativa je u tome da se njegova maglovitost i samo-kontradiktornost shvate kao njegove osnovne odlike. Tim putem je krenuo Pjer-Andre Tagijef, za koga je populizam politički stil koji „može da oblikuje različite simboličke materijale i da se postavi u brojne ideološke pozicije, preuzimajući političku boju svog mesta recepcije“. … Populizam, piše Ernesto Laklau, „nije čvrsta konstelacija, već niz diskurzivnih resursa koji se mogu upotrebiti u sasvim različite svrhe, „pokretni označitelji“ koji prenose različita značenja u različitim istorijsko-političkim konjunkturama. Zamisao da populizam funkcioniše kada ga posmatramo kao određenu vrstu retorike, primenjene na različite načine u različitim situacijama, jeste primamljiva – ali zapravo, ona samo beleži svoju polisemiju i vraća je pošiljaocu. Međutim, postoji i treća moguća linija napada. To je sledeća: populizam nije autodefinicija. Niko ne definiše sebe kao populistu; to je epitet koji vam prišivaju vaši politički neprijatelji. U svom najbrutalnijem obliku, nazvati nešto „populističkim“ samo je uvreda; u kultivisanijoj formi, taj izraz je potcenjivački. Ali ako niko ne definiše sebe kao populistu, onda termin populizam definiše one koji ga upotrebljavaju više nego one koji su njime žigosani. Kao takav, on je pre svega korisno hermeneutičko oruđe za identifikovanje i karakterisanje onih političkih partija koje optužuju svoje protivnike za populizam.

Ovaj pristup ima još jednu prednost, koja nije beznačajna, utoliko što omogućava uvođenje vremenske dimenzije u raspravu. Jer populizam nije oduvek razvijan kao danas i nisu ga uvek definisali drugi. Do kraja Drugog svetskog rata, mnogi pojedinci i partije rado su sebe definisali kao populiste, što je za njih bilo isto što i biti popularan. Njihova stranka je bila „narodna partija“… Linije razgraničenja su bile jasne: oni koji su stajali uz narod i oni protiv naroda… Ovo je bilo na tragu zadate linije starog dvojstva, gde nisu samo populisti, nego i sam narod, bili predmet prezira i uvreda, što je tradicija koja se proteže bar do šestog veka pre nove ere, kada je, prema Herodotu, persijski Megabaz ovako odgovarao onima koji su hteli da „pozovu narod na vlast“:

Nema ničega glupljeg ni obesnijeg nego što je neprosvećena gomila. Ako smo se spasli vlade i nasilja tiranije samo zato da bismo pali u ralje neobuzdanoj i besnoj gomili, to bi tek bilo nepodnošljivo! Jer kad tiranin nešto radi, on bar razume šta radi, a beskrajna gomila nije u stanju da nešto zna. A kako bi i mogla da zna kad ništa nije ni naučila niti je išta od kuće donela? Zar se neće ustremiti na poslove bez ikakvog razumevanja, kao neka nabujala reka? (Herodot)

U ovih nekoliko redaka već pronalazimo sintezu svih stereotipa koji će činiti retoričku figuru naroda u predstojećim milenijumima: narod je bezvredan, neuk, raskalašan, neobuzdan, nerazborit i plahovit. … S druge strane, branitelji i zastupnici naroda vrlo su se kasno oglasili, možda zato što su oni umešni u baratanju perom obično bili deo optimata, samozvanih „najboljih ljudi“ svog vremena, bilo rođenjem ili kooptacijom. … Politički termini, kako je tvrdio Pjer Burdije, moraju se posmatrati ne samo kao oruđe, već i kao ulog u političkoj borbi. Kad su u osamnaestom veku Volter i Didro prisvojili svetlo i jasnoću – definišući sami sebe kao „prosvećene“ i bacajući svoje protivnike u „srednjovekovni“ mrak – oni su već dobili bitku. …

Danas, iako je njegova poruka vrlo slična idejama 19-ovekovnih populista, čak se ni pokret Occupy ne poziva na narod. Štaviše, zaprepašćujuće je koliko retko politički akteri koji su definisani kao populisti koriste ovaj izraz. … Tu dolazimo do srži problema: kako to da političke ličnosti koje nikad ne spominju narod mogu da budu definisane kao populisti? Naravno, iako je ovaj termin marginalizovan, kulturni stav koji je puštao korene milenijumima – preziranje plebsa i njegovih vulgarnih političkih opredeljenja – nije nestao. … Populizam je proglašen inherentno autoritarnim. Nije slučajno plebiscit, institucija koja je najbliže povezana sa populizmom – populisti se smatraju najstaknutijim pobornicima „plebiscitarne demokratije“ – jedini zadržao jasnu vezu sa svojim „plebejskim“ poreklom (plebs: običan narod; scitum: dekret). Populizam je navodno autoritaran jer je neimenovani entitet koji ga podržava – ponovo, nepomenjivi narod – autoritaran. …

Poslednjih godina, „nezavisne“ centralne banke i međunarodne finansijske institucije značajno su proširile vršenje „negativne vlasti“: MMF, Svetska banka, STO i Evropska centralna banka ocenjuju i zabranjuju nacionalne ekonomske propise u skladu sa svojim „stručnim“ merilima. Procene bonitetskih agencija, koji su pravno gledano privatne institucije, imaju odlučujući uticaj na život svih građana. … Obim demokratskog odlučivanja drastično je sužen. Većina državnih ekonomskih, fiskalnih, rashodnih i socijalnih odluka sada je izvan domašaja naroda; umesto toga, njih oblikuju i konačno nameću spoljni okviri „negativnih vlasti“. … U tom smislu je simptomatična izjava bivšeg guvernera nemačke Bundesbanke, Hansa Titmejer, koji je 1998. pohvalio vlade država jer više veruju „trajnom plebiscitu globalnih tržišta“ nego (implicitno manje kompetentnom) „plebiscitu glasačke kutije“.

Sve u svemu, … na zapadu je konsolidovan oligarhijski sistem, kako u društveno-ekonomskom tako i u političkom smislu. Ovaj prvi je privukao više pažnje, budući da je raspodela bogatstva postala još neravnopravnija, pa je i autentična bogataška oligarhija izašla na videlo. U Sjedinjenim Državama je 2007. godine 1 procenat stanovništva posedovao 35 procenata ukupnog bogatstva, dok je narednih 19 procenata posedovalo 51 odsto bogatstva, što znači da se u vlasništvu gornje petine stanovništva nalazilo 85 procenata bogatstva, dok je za preostale četiri petine ostajalo samo 15 procenata. Međutim, isto tako imamo posla sa oligarhijom u formalno političkom smislu, jer za elite sve češće ne važi isto pravno uređenje kao za ostatak stanovništva. Jedan od vodećih italijanskih pravnika je istakao da „iza bauka populizma vreba opasnost oligarhijske degeneracije ustavne demokratije“. Samo što ova degeneracija više nije opasnost, ona je realnost.

Za elite već sada važi mnogo labaviji poreski režim. Voren Bafet (čije se bogatstvo procenjuje na oko 50 milijardi dolara, plus ili minus deset, u zavisnosti od berzanskih fluktuacija) … koristi svoj imunitet da otkrije da se na njega primenjuje stopa poreza koja je više nego upola manja od stope koju moraju da plate njegove sekretarice. Ono što je za obične građane krivično delo kažnjivo zatvorom, za elite je postalo prekršaj za koji može da se plati novčana kazna. Tako je u decembru prošle godine HSBC pristao da plati kaznu od 1,92 milijarde dolara za pranje ogromne količine novca meksičkih trgovaca drogom – što je zločin za koji bi direktori ove banke morali da dobiju duge zatvorske kazne. Posle doktrine banaka prevelikih da propadnu, sada smo dobili doktrinu banke „prevelike da joj se sudi“. Režim je u tom smislu strogo oligarhijski, jer postoje dva zakona: jedan za obične građane, drugi za moćnu šačicu ljudi. …

Ograničenje se ogleda u delegitimisanju svake kritike kao „neodgovorne“ – ili „populističke“, što je postalo sinonimno. U najkraćem, jedina odgovorna kritika je ona koja ne kritikuje; jedina primedba je sporazumna primedba; jedina alternativa je prihvatanje. … U istorijskom trenutku kada razvijeni svet grabi u oligarhijski despotizam, i u trenutku obnove sukoba oligarha i plebsa; kada se antinarodne mere nameću istovremeno sa brisanjem reči „narod“ iz političkog rečnika, a svako ko je protiv takvih mera biva optužen za „populizam“, demoklastička pomama je takva da Umberto Eko sada optužuje čak i Perikla (495–25 p.n.e.) za populizam. Pa ipak, jedan od razloga zašto se sve više i više pokreta karakterišu kao „populistički“ jeste to što se antinarodne mere umnožavaju. Hoćete zdravstvenu zaštitu za sve? Vi ste populista. Hoćete da vam penzija bude vezana za inflaciju? Kakva populistička banda! Hoćete da vam deca studiraju, a da sebi ne natovare doživotni dug? Znao sam da ste potajni populisti! Tako oligarhijske dvorske lude osuđuju svaki zahtev naroda. Pa čak i dok lišavaju demokratiju svakog sadržaja, oni optužuju svakog ko se usprotivi ovom obesmišljavanju da ima „autoritarne instinkte“, kao što se nenaoružane žrtve oduzimanja kuća optužuju da su nacistički krvnici.

Porast upotrebe termina „populizam“ od strane optimata tako otkriva skrivenu anksioznost. Kao što je preljubnik uvek nepoverljiv prema svom partneru, tako su i oni koji ruše demokratiju uvek najspremniji da u svemu vide pretnju demokratiji. Na taj način silna halabuka o populizmu odaje nelagodu, zaudara na preteranost. I najtiši žamor nepristanka pretvara se u znak za uzbunu, najavljujući zloslutnu grmljavinu koja preti da prodre do mirnih salona moćnika koji veruju da su bezbedni, ali ipak nervozno proviruju iza zavese i traže neki znak da li se narod komeša.

preuzeto sa Peščanika

Jedna misao o “populizam ili oligarhija? (ulomak iz Marco d’Eramo, Populizam i nova oligarhija)

  1. Ovaj tekst, kao i tekst „jesu li USA oligarhija? (uz članak Page/Winters, Oligarchy in the United States)“, 11. rujna 2013. · by davor, s istog ovog sajta su sjajni tekstovi koji pokreću jednu temu, po mom shvatanju najbitniju za razjašnjavanje onoga što nam se danas dešava, a koja nam stalno izmiče iz fokusa, jer se ispred nje stalno i zlonamerno postavlja zavesa.

    Oligarhija u USA, ili u Rusiji, ili u Kini razlikuje se od iste te oligarhije u Velikoj Britaniji, Španiji, Holandiji jer tu treba dodati i monarhiju na čelu s Kraljem i Kraljicom, Prinčevima i Princesama, i ceo red plemića koji čine njen sastavni deo.kao što su tu Vojvodstva, Markizati, Kneževi, Konti, Vizkonti, Baroni, Baronije, Gospoda, Vitezovi, pa sve do malih i vojnih titula, Seniora i Serova.

    Upoređivati ih s demokratijom ili populizmom je samo bacanje prašine u oči.

    A ako se sva ta masa slegne preko bankara, berzanskih mutivoda, korporacijskih vlasnika do zlatara, kockarskih i kladioničaskih bogataša, ganstera i prevaranata, do gazda svih tipova suočavamo se s bedom i jadom ovih 75% ljudskih bića na Planeti kojima je preostalo 15% svetskog kapitala što bi značilo negde o 6. milijardi ljudi koji su raljama onih koje odlikuje nemerljiva surovost, okrutnost, brutalnost, beskrupuloznost.

    Ne moramo da idemo daleko, od ratova u Ukrajini, Siriji, Iraku, Libiji, Avganistanu i Jugoslaviji, pa unatrag preko Opijumskog rata do osvajanja Amerike. Užasi samo da bi se napunili džepovi i vreće oligarha i monarha, tajkuna, gazda i lihvara, vukova i krokodila.

    Imresivna bogatstva, ogromni portfelji nekretnina i finansijskih investicija i fondova, palate, impozantne i prefinjene zgrade u najskupljum delovima svetskih gradova, ostrva i poluostrva, vlasništva i akcije nad najvećim međunarodnim korporacijama, rudnicima dijamanata, urana i ko zna čega sve, luksuzne jahte i privatni avioni a to sve isto u malom kod gazda i lihvara.
    Gde je problem? Problem je u tome kako su oni došli do toga, kako i dalje dolaze do toga, šta rade da bi zaštitili imovinu i svoje prihode. Tu se koriste sva raspoloživa sredstva od ponižavajućih korporacijskih ugovora s kojima se čitavim državama oduzima suverenitet, pa do izazivanja svakakvih recesija, finansijskih i ekonomskih kriza i užasnih ratova. Sve se koristi, danas, čak i Zelena agenda i pandemije.

    Odakle ta težnja da se 6. milijardi ljudi porobe, da se pretvore u ekonomske robove, da se čipuju, da im se stave brnjice na usta, da moraju sebe i svoje telo da prodaju na tržištu, da budu beskućnici, bednici koji prose, o tome govori Rudolf Štajner u ciklusu predavnja pod nazivom Karma zvanja:

    „Kvalitet veoma rasprostranjen, posebno u misaonom sistemu sadašnjeg vremena, je surovost.
    Pošto ljudima nedostaje hrabrosti da tu okrutnost prakticiraju izvana, oni su okrutni u njihovim konceptima i idejama. U mnogim delima u sadašnje vrijeme tu okrutnost vidimo u opisima i prikazima. Vidimo je u mnogo toga što je napravljeno i kazano, i mnogo je uobičajenija na dnu duše nego se obično misli. Rekao sam vam da u nekim školama crne magije postoji običaj stecanja mogućnosti za obavljanje crne magije iskušeničkim rezom u meso živih životinja. Tako se u duši razvijaju određene osobine. Sada to ne može svatko napraviti, ali mnogi ljudi zadovoljavaju istu čežnju kroz njihove sastave koncepata; to ne vodi do crne magije, naravno, već do naše sadašnje civilizacije. Mnogo je toga danas prožeto tom osobinom; to nam mora biti potpuno jasno. Do nepristranog shvaćanja sveta dolazimo jedino obraćajući pažnju na takve stvari; to se ne postiže ni na jedan drugi način.“

    Ova duševna surovost i okrutnost, su današnja karakteristika današnjih oligarha i monarha, koji se pretvaraju u jedno društvo „borbe za profit“ u kome je „svakom svako vuk“, s jedne strane, a „oni zajedno batina nad robljem“ gurnuto u liberalnu demokratiju, s druge strane.

    Mnogo rešenja ima radi ozdravljenja društa. U Tročlanom socijalnom organizmu, rudolfa Štajnera, privatna svojina je regulator slobodnog raspolaganja kapitala, pravo vlasnika da raspolaže kapitalom po svojoj volji. Ali kao takav, tiče se i svih ljudi, i ne sme da pređe u nepravdu. Potrebno je da se reguliše nasleđivanje tog kapitala, kao i ograničenje profita, i mnogo toga drugog.

    Kao nasleđivanje tog kapitala, može da se izvrši samo na ličnosti koje ga mogu na efikasan način i dalje koristiti u korist društva, a ne na one koji nisu imale veze s upotrebom tog kapitala ili koje bi ga dovele do stečaja.
    Profit, ili dobit, se ograničava na određenu kamatu, licu kome su poverena sredstva za proizvodnju, kapital.
    Predlažu se i mnoga druga rešenja kao i tročlana organizacija socijalnog organizma, a koja se tiču oporezivanja, novca kao merila vrednosti i koji gubi vrednost s vremenom, i mnogo toga sličnog.

    Mr Đorđe Savić,
    Pančevo, 2022.

    Sviđa mi se

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s