[T]ranscendentalna uobrazilja, kao čista sinteza, obrazuje suštinsko jedinstvo čistog opažaja (vreme) i čistog mišljenja (apercepcija). …
Čistu uobrazilju Kant uvodi kao „neophodnu funkciju duše“. Explicite osvetliti položene temelje metafizike … znači odrediti čovekove duševne moći. „Po sebi je razumljivo“, ako je metafizika, po Kantovim sopstvenim rečima, imanentna ljudskoj prirodi, da zasnivanje metafizike ide tim smerom. I zato postavljene temelje metafizike mora da objasni „antropologija“ koju je Kant godinama obrađivao u svojim predavanjima.
Uobrazilja (facultas imaginandi) je moć opažanja takođe i bez prisustva predmeta.
Uobrazilja, prema tome, spada u moći opažanja. U navedenoj definiciji se pod opažanjem razume prvenstveno empirički opažaj bića. Kao „čulna moć“ uobrazilja pripada saznajnim moćima koje se dele na čulnost i razum, od kojih, opet, ova prva predstavlja „nižu“ saznajnu moć. Uobrazilja je neka vrsta čulnog opažanja „takođe i bez prisustva predmeta“. Sâmo opaženo biće ne treba da bude prisutno: štaviše, ono što u sebi ima kao opažaj uobrazilja ne opaža kao stvarno predručno [prisutno], ili samo kao to, kao što je slučaj sa percepcijom za koju sad, pak, objekta „mora da bude predstavljen kao prisutan“. Uobrazilja „može“ opažati, prijemljiva je na neki izgled a da se dotično opaženo sâmo ne pokazuje kao biće i da sâmo nije izvor izgleda koji ona poseduje.
Tako uobrazilja, u pogledu bića, uživa osobenu nazavisnost. Uobrazilja je slobodna u pogledu primanja izgleda, tj. ona je moć koja izglede, na izvestan način, sama sebi daje. Uobrazilja je, prema tome, moć obrazovanja u dvostrukom smislu. Kao moć opažanja, obrazujuća je u smislu bavljenja slikom (izgledom). Kao moć koja ne zavisi od prisutnosti predmeta opažanja, realizuje samo sebe, tj. stvara i obrazuje sliku. Ova „obrazujuća sila“ istovremeno je i primajući (receptivni) i stvaralački (spontani) „akt obrazovanja“. I u ovome „istovremeno“ prebiva prava suština njene strukture. Naime, ako receptivitet znači isto što i čulnost, a spontanitet koliko i razum, onda uobrazilja na svojevrstan način stoji između njih. To joj daje čudno dvoznačan karakter koji u Kantovom određenju te moći slovi do kraja. Prilikom podele spoznajnih moći u dve osnovne klase [čulnost/receptivitet i razum/spontanitet], Kant i pored njenog spontaniteta ubraja uobrazilju u čulnost. Pri tom je odlučujuće obrazovanje u smislu bavljenja slikom (opažanje)…
Na osnovu svoje slobode, uobrazilja je za Kanta takođe neka moć upoređivanja, formiranja, kombinovanja i uopšte onoga što se naziva povezivanjem (sintezom). „Akt uobrazilje“ je, dakle, svako nereceptivno predstavljanje u najširem smislu: zamišljanje, izmišljanje, smišljanje, proizvođenje ideja, prepuštanje asocijacijama i tome slično. „Snaga uobrazilje“ povezana je, dakle, sa duhovitošću i razložnošću, sa moći upoređivanja uopšte.
Čula daju materiju svim našim predstavama. Odatle najpre moć obrazovanja, nezavisno od prisustva predmeta, stvara predstave: moć obrazovanja, imaginatio; drugo, moć upoređivanja: duhovitost i razložnost, iudicium discretum; treće, moć da se predstava ne povezuje neposredno sa njenim predmetom, nego da se vezuje i označava sa onim što ga zastupa.
Ali, uprkos ovom uvršćivanju uobrazilje i moći spontaniteta, ona ipak čuva svoj opažajni karakter. Ona je subjectio sub aspectum, tj. moć opažajnog predstavljanja, neka moć davanja. Opažajna predstava predmeta koji nije prisutan može da bude dvostruka.
Ako se opažajno predstavljanje ograničava na to da učini prisutnim ono što opaža, onda je taj izgled u sebi zavisan od onoga što je nudila prethodna percepcija. Ovo prikazivanje, koje se vraća na ono ranije, jeste, prema tome, predstavljanje koje svoj sadržaj iz njega izvodi (exhibitio derivativa).
Ako je, pak, u uobrazilji izgled nekog predmeta slobodno smišljen, tada je prikaz njegovog izgleda „izvorni“ (exhibitio originaria). Uobrazilja se onda naziva produktivnom. Ali ovo autentično predstavljanje nije „stvaralačko“ kako je to [pretpostavljeni božanski] intuitus originarius, koji u opažanju stvara sâmo biće. Produktivna uobrazilja obrazuje samo izgled jednog mogućeg i pod izvesnim uslovima možda proizvodljivog predmeta, tj. predmeta koji bi se pojavio u prisustvu. Ali ovo izvođenje ne polazi nikad za rukom samoj uobrazilji … jer, uobrazilja
nije sposobna da proizvede neku čulnu predstavu koja prethodno nikad nije bila dana našim čulnim moćima, nego se za nju uvek može samo dati materijal. …
Produktivna uobrazilja, koji tretira antropologija, odnosi se uvek samo na obrazovanje izgleda empiričkih mogućih, odnosno nemogućih predmeta. Tome nasuprot, produktivna uobrazilja kritike čistog uma nikada se ne odnosi na obrazovanje predmeta, nego na čist izgled predmetnosti uopšte. Ona je čista produktivna uobrazilja slobodna od iskustva, ali i ona koja to iskustvo omogućava … [pa] ima pravo da bude nazvana transcendentalnom. … Nije svaka produktivna uobrazilja čista, ali je ona koja je čista u pomenutom smislu nužno produktivna. …
Tako shvaćena transcendentalna uobrazilja nije samo neka moć koja se javlja između čistog opažaja i čistog mišljenja, nego je ona, sa njima, „osnovna moć“ kao omogućenje njihovog izvornog jedinstva…
Mi dakle imamo čistu uobrazilju kao jednu osnovnu moć čovekove duše, koja a priori leži u osnovi svakog saznanja.
Da čista uobrazilja mora biti „osnovna moć“, znači da se čista uobrazilja ne može svesti na čiste elemente sa kojima obrazuje suštinsko jedinstvo transcendencije. Zato Kant, prilikom odlučujućeg karakterisanja suštinskog jedinstva ontološkog saznanja, explicite nabraja tri elementa: čist opažaj (vreme), čistu sintezu posredstvom uobrazilje i čiste pojmove čiste apercepcije. U istom kontekstu Kant naglašava da ćemo „tek ubuduće videti“ na koji način deluje uobrazilja, ta
nezaobilazna funkcija duše, bez koje uopšte ne bismo mogli posedovati nikakva saznanja. …
Protiv ovog jednoznačnog obeležavanja transcendentalne uobrazilje kao neke treće osnovne moći, naporedne sa čistom čulnošću i čistim razumom, a što proističe iz same unutrašnje problematike kritike čistog uma, sada otvoreno govori objašnjenje koje na početku i na kraju knjige daje sam Kant:
Postoje samo
dva osnovna izvora duše, čulnost i razum,
postoje samo ova
dva stabla naše saznajne snage;
izvan ova dva izvora saznanja ne posedujemo mi druge.
Ovoj tezi odgovara takođe i podela transcendentalnog istraživanja na transcendentalnu estetiku [koja se bavi čistim opažajem] i transcendentalnu logiku [koja se bavi čistim razumom]. Transcendentalna uobrazilja je bez utočišta. Ona se ne obrađuje čak ni u transcendentalnoj estetici, gde, kao „moć opažaja“, ipak spada. Ona, naprotiv, čini temu u transcendentalnoj logici gde, strogo uzevši, sve dok logika ostaje kod mišljenja, nikako ne bi smela da bude. Ali pošto se estetika i logika od početka orijentišu na transcendenciju koja nije samo suma čistog opažaja i čistog mišljenja, nego predstavlja osobeno izvorno jedinstvo u kome osni stoje samo kao elementi, rezultat do koga dolaze mora ih same prevazići.
Može li Kant prihvatiti takvu konsekvencu ili je, u najmanju ruku, njegovom načinu mišljenja bliže da pomenutu trostrukost osnovnih moći izneveri u korist teorije o dvojstvu stabala? To ipak nije slučaj. Kant tokom zasnivanja … govori o „tri osnovna izvora svesti (Gemüt)“, upravo kao da nikad nije govorio o dvostrukosti stabala.
Postoje tri praosnovna izbora (sposobnosti ili moći duše) koji sadrže uslove mogućnosti svega iskustva, a koji se ne mogu izvesti ni iz kakve moći duh, naime: čulo, uobrazilja i apercepcija (…). Sve ove moći imaju, osim empiričke upotrebe, i jednu transcendentalnu upotrebu koja se tiče samo forme i moguća je a priori.
Postoje tri subjektivna izvora saznanja na kojima se zasniva mogućnost iskustva uopšte i saznanja njegovih predmeta: čulo, uobrazilja i apercepcija. Svaki od ovih izvora može se posmatrati kao empirički, naime u primeni na date pojave, ali svi oni su isto tako elementi ili osnovi a priori koji čine mogućom tu empiričku primenu. …
Na taj način, trostrukost osnovnih moći i dvostrukost osnovnih izvora i stabala saznanja stoje u oštroj suprotnosti. Međutim, kako stoji stvar sa dvojstvom stabala? Upotrebljava li Kant, prilikom navođenja čulnosti i razuma, ovu sliku slučajno ili da bi naznačio da oni rastu iz jednog „zajedničkog korena“? …
[T]ranscendentalna uobrazilja nije samo spoljašnja veza koja treba da poveže dva ekstrema. Transcendentalna uobrazilja je izvorno jedineća, tj. ona, kao autentična moć, obrazuje jedinstvo druge dve, koje same prema njoj imaju suštinsko strukturni odnos.
Da li bi ovo izvorno obrazujuće središte moglo biti onaj „nepoznati zajednički koren“ oba stabla? Da li je slučajno što Kant, govoreći prvi put o uobrazilji, kaže „da smo je, međutim, vrlo retko svesni“?
Ako položeni temelj … ima karakter korena, onda to mora da bude takav koren koji pušta da iz njega rastu stabla tako što im obezbeđuje podlogu i sastojke. … [To da] je koren zajednički i jednom i drugom stablu, međutim, znači ništa manje nego da se čist opažaj i čisto mišljenje svode na transcendentalnu uobrazilju.
Ipak, ne pada li u oči problematičnost ovog pokušaja, … neće li jednim takvim svođenjem čovekovih saznajnih moći na uobrazilju sve saznanje biti proglašeno za prosto uobraženje? Ne postaje li tada čovekova suština privid?
Samo, ako treba da se pokaže da je poreklo čistog opažaja i čistog mišljenja, kao transcendentalnih moći, u transcendentalnoj uobrazilji kao moći, to ipak ne znači da je reč o uveravanju da su čist opažaj i čisto mišljenje proizvod uobraženja, dakle nešto što je samo zamišljeno. Naprotiv, naznačeno raskrivanje porekla znači sledeće: struktura ovih moći je ukorenjena u strukturi transcendentalne uobrazilje, i to tako da ova nešto može „obrazovati“ tek u strukturnom jedinstvu jedne i druge. …
Izvorno suštinsko ustrojstvo čoveka, „ukorenjeno“ u transcendentalnoj uobrazilji, jeste ono „nepoznato“ što Kant mora sagledati kada govori o „nama nepoznatim korenima“. Jer, ono nepoznato nije ono o čemu jednostavno ništa ne znamo, nego ono što nam se, kao uznemiravajuće, suprotstavlja u onome što smo saznali. Ipak, izvornije izlaganje transcendentalne uobrazilje Kant nije proveo; nije ga čak ni započeo, uprkos naznakama jedne takve analitike do kojih je prvi došao. Sasvim suprotno:
Pred tim nepoznatim korenom Kant je ustuknuo.
U drugom izdanju Kritike čistog uma transcendentalna uobrazilja, za razliku od spontanog projekta prvog izdanja, potisnuta je i transformisana, i to u korist razuma. … Ipak, zašto je Kant ustuknuo pred transcendentalnom uobraziljom? … Za … tradicionalnu antropologiju i psihologiju … je transcendentalna uobrazilja bila upravo neka inferiornija moć čulnosti. … [K]ako neka niža moć čulnosti može činiti suštinu uma? Ne nastaje li konfuzija kad se ono najniže stavi na mesto najvišeg? Šta treba da se desi sa onom mnogouvažavanom tradicijom u kojoj ratio i logos drže centralno mesto u istoriji metafizike? Ruši li se primat logike? …
Ako se čist um menja u transcendentalnu uobrazilju, ne izbija li kritika čistog uma sebi iz ruku sopstveni predmet? Ne vodi li zasnivanje u bezdan?
Samim svojim radikalizmom pitanja „mogućnosti“ metafizike Kant nas dovodi upravo pred ovu provaliju. On je video ono nepoznato i – morao je ustuknuti.
ulomak iz Martin Heidegger, Kant i problem metafizike, Beograd 1979., str. 87.-93., 106, 108., 109. preveo: Milutin Stanisavac, izvornik: Martin Heidegger, Kant und das Problem der Metaphysik (1929)
nagovor na filosofiju 
Nakon mnogo ljeta uhvatih se nanovo u koštac s KČU, pa glede petljanca s transcendentalnom uobraziljom, odnosno konkretnije baš s “mojom” temom objedinjavanja mišljenja i opažanja, zavirih ponovno i kod ovog zanimljivog komentatora. 🙂
Sviđa mi seSviđa mi se
I ja sam ustuknuo..od ovog testa…😉
Sviđa mi seSviđa mi se
Damire, iskreno hvala na ovom komentaru. 🙂 Unatoč naslovu bloga, ne bih nikog nagovarao da čita Heideggerovu interpretaciju Kanta, i svakako podržavam tvoju slobodu da pred tim ustukneš (ili ne ustukneš). Pa ipak ću tvoj komentar iskoristiti da bih pretpostavio kako je razlog toga ustuknuća slaba razumljivost gornjeg ulomka (a ne nešto drugo), pa ću pokušati ponešto razjasniti – to da pokušam razjasniti će dobro doći meni, a možda i još nekom čitatelju.
Poznato je da nasuprot svojim racionalističkim i empirističkim prethodnicima koji su u spoznaji davali prvenstvo ili razumu ili opažanju Kant nastoji uspostaviti i razum i opažanje zajedno kao moći spoznaje. Pa ih oštro odvaja: s jedne strane dakle osjetilnost („čulnost“) ili opažanje ili zrenje ili percepcija, s druge pojmovi ili razum ili apercepcija. Jednim se bavi „estetika“ (aisthesis=osjetilno opažanje), drugim „logika“. Ključno razlikovanje: opažanje je receptivno (prima nešto što nije „u nama“), razum je spontan (može funkcionirati sam unutar nas i bez da prima nešto od izvan). Neki pretpostavljeni božanski intuitius originarius bi „opažajući“ ujedno i stvarao to što opaža, ali mi kao konačna bića možemo opažati samo nešto što već nekako postoji bez da mi to stvorimo. Nasuprot tome, razum može stvarati koješta.
I sad se postavlja pitanje: kako razum uopće primjenjuje neki pojam na neku hrpu osjetilnih podataka? Koji će pojam primijeniti na ovu ili onu hrpu osjetilnih podataka? Po tradicionalnoj definiciji istinitosti (istina je korespondencija pojma i stvarnosti), pojmovi i ta hrpa osjetilnih podataka trebali bi nekako „odgovarati“ jedno drugome. Ali u čemu se sastoji to „odgovaranje“, ta „korespondencija“, ili „sličnost“, ili što već…
I tu nastupa „uobrazilja“ (Einbildungskraft, imagination): to je moć da sebi predstavimo nešto što nije tu, za razliku od percepcije di smatramo da nam neka stvar trenutno šalje hrpu osjetilnih podataka. Npr. kad se sad prisjećam neke slike koju sam vidio, ili kad umjetnik tek zamišlja sliku nečega što još ne postoji, itsl., na djelu je uobrazilja/imaginacija.
Zašto bi ona stajala nekako između razuma i osjetilnosti te posredovala među njima? Zato što uobrazilja daje neku opazivu sliku pa je utoliko osjetilna, ali nije ovisna o vanjskom predmetu nego je možemo pokrenuti (donekle) sami iz sebe pa je po tom „spontanitetu“ poput razuma. Pa onda cijeli proces ide, otprilike, ovako: opažanje prima neku hrpu osjetilnih dojmova, uobrazilja je uobličuje (u-obražava) u neku sliku, razum onda tu sliku (a ne onu hrpu dojmova) prepoznaje kao s-ličnu nekoj drugoj za koju već ima određeni pojam.
Ako je donekle razumljivo to troje osjetilnost-uobrazilja-razum, što onda s ovim „transcendentalno“? Od Kanta nadalje ta riječ označava „uvjete mogućnosti iskustva“, dakle ono što je apriorno pri svakom iskustvu, bez čega nema nikakvog iskustva. Kant razlikuje transcendentalno opažanje/zrenje di spadaju prostor i vrijeme kao apriorne forme osjetilnog iskustva, i transcendentalnu logiku di spadaju kategorije koje nužno pridajemo opaženome (npr. uzročnost je jedna takva kategorija: ne možemo nešto opaziti a da ne pretpostavimo da to ima neki, poznat ili nepoznat, uzrok – nećemo reći „to se samo pojavilo bez ikakve veze s bilo čim što je bilo ranije“, nego ćemo uvijek smatrati da postoje neki uzroci za to što opažamo).
Dakle prostor i vrijeme su apriorne, transcendentalne forme osjetilnog iskustva, a kategorije poput uzročnosti (ima ih još) su razumske apriorni pojmovi kojima ta iskustva na neki način uvijek već unaprijed uređujemo.
Ako ima transcendentalnog opažanja i transcendentalnog poimanja, ima li i treća „spoznajna moć duše“ svoj transcendentalni aspekt? Postoji li transcendentalna uobrazilja?
Odgovor na to pitanje ovisi o tome radi li se o prvom ili drugom izdanju KČU, budući da je Kant u drugom izdanju tu transcendentalnu uobrazilju izbacio (uglavnom), i uobrazilju sveo ne više na „treću spoznajnu moć“ pored razuma i osjetilnosti, nego na otprilike pomoćnu funkciju razuma. A Heidegger smatra da je to krivi korak, “ustuknuće”.
Odužio se već ovaj odgovor, pa možda da se ovdje zaustavim (ako je nešto nedovoljno precizno, isprike, kako napisah od prve tako i objavljujem – naravno, rado se dam ispraviti, dapače).
Sviđa mi seSviđa mi se
Hvala Vam na trudu i izdvojenom vremenu…malo je jasnije sad👍🏿
Sviđa mi seLiked by 1 person