živjeti sa sobom? (ulomak iz Hannah Arendt, O zlu)

Ovaj tekst se donekle nastavlja na raniji tekst o thymosu – mali izvadak za podsjećanje: ”Značajno postignuće toga platonskog thymosa je sposobnost da se neka osoba naljuti na samu sebe. To okretanje protiv samoga sebe može se dogoditi kada osoba ne udovoljava zahtjevima potrebnima za samopoštovanje. Platonovo je otkriće upućivanje na moralno značenje žestokog nezadovoljstva samim sobom. To se nezadovoljstvo manifestira na dva načina – ponajprije u sramu kao totalnom afektivnom raspoloženju koje subjekt duboko prožima, a onda u srdžbom prožetom samoprijekoravanju u vidu unutrašnjeg govora. Samoprekoravanje za mislioca je dokaz da čovjek ima urođenu iako mutnu ideju onoga što je pravedno, skladno i pohvalno, a kada se to ne ispunjava jedan se dio duše – upravo thymos – buni. Taj okret samoprekoravanja početak je pustolovine samostalnosti. Samo onaj tko sebe može koriti može sobom i upravljati.”

Ključno je, dakle, ono: ”iako sam jedno, to jedno je dvostruko, pa mogu biti u harmoniji ili disharmoniji sa samim sobom.” Tu svoju dvostrukost, osobito kad nije harmonična, doživljavamo kao nešto bolno, kao nešto neugodno. U svojim razmatranjima o savjesti, Heidegger tu dvostrukost označava kao razliku između autentičnog (”pravog”, ”vlastitog”) čovjekovog bivanja, i neautentičnog (”ne-pravog”, ”ne-vlastitog”). Ovo drugo je posve izgubljeno u onome što je nazvao ”bezlično Se”.

Tako da je onu bolnu razdvojenost (u meni koji sam jedan, a ipak sam dvostruk) moguće pokušati dokinuti na dva međusobno suprotstavljena načina. Jedan je onaj kojega uglavnom savjetuje suvremena psihologija (koja je odavno pogođeno nazvana ”psihologija bez duše”), a taj je ”prilagoditi se”, prepustiti se tome pripadanju neodređenim Drugima.

Drugi način je pokušati autentičnost proširiti na takav način da obuhvati cjelinu mog života.

pustinja raste? (ulomci F. Nietzschea, Ž. Paića i H. Arendt)

Pustinja raste: ajme onom tko pustinje skriva! … Predivno doista! Tu sada sjedim Blizu pustinje, a već I tako daleko od pustinje, A i nimalo još opustošen: Naime, progutan Od ove najmanje oaze… ulomak iz Friedrich Nietzsche, Tako je govorio Zarathustra, IV.2., Zagreb 2009., str. 289.-291., preveo: Mario Kopić, izvornik: Friedrich Nietzsche, Also Sprache Zarathustra IV (1885) […]

početnost?

Naša je sudbina da započinjemo od početka. Sa svakim vlastitim činom usuđujemo se na nešto što je zapravo već odavno započelo. Za svakog pojedinca sve je jednom prvi puta: prvi zubi, prvo putovanje, prvi poljubac. Jednom započnemo i samostalno misliti. No drugi su u pravilu već na milijarde načina mislili ono što mi mislimo. Unatoč […]