prijatelj sam, dakle postojim? (ulomak iz Giorgio Agamben, Prijatelj sam dakle postojim)

“Pri­ja­telj­stvo je ta­ko usko po­ve­za­no sa sa­mom de­fi­ni­ci­jom fi­lo­so­fi­je da se mo­že re­ći da bez nje­ga filosofi­ja ne bi za­i­sta ni bi­la mo­gu­ća. Bli­skost iz­me­đu pri­ja­telj­stva i fi­lo­so­fi­je je ta­ko du­bo­ka da ona uključu­je φίλος, pri­ja­te­lja, u svo­je sop­stve­no ime i, kao što to če­sto bi­va za sva­ku pre­te­ra­nu bli­skost, riziku­je da sa njom ne uspe da iza­đe na kraj. U klasičnom sve­tu, ova iz­me­ša­nost i, sko­ro, konsupstancijal­nost pri­ja­te­lja i fi­lo­so­fa se pod­ra­zu­me­va­la, i to si­gur­no sa na­me­rom, na ne­ki na­čin arhaič­nom, da bi ne­ki sa­vre­me­ni filo­sof – u tre­nut­ku po­sta­vlja­nja eks­trem­nog pi­ta­nja: „Šta je fi­lo­so­fi­ja?“ – mo­gao da na­pi­še da je ona pita­nje ko­je tre­ba da se re­ša­va en­tre amis.”

prijateljstvo? (ulomak iz Béla Hamvas, Prijateljstvo)

Mudrost (sophia), kako god shvaćena, označava vertikalnu dimenziju filosofije, smjer kamo ona nastoji. Ali drugi dio te složenice (philo-sophia) nije manje važan: horizontalnu dimenziju filosofiranja čini razgovor s drugim filosofima (prisutnim, bivšim ili tek zamišljenima). Taj razgovor, usmjeren na isto, rađa ono posebno raspoloženje koje su Grci zvali philia. Stoga nije neprimjereno da je jedna od početnih tema ovdje prijateljstvo (philia): jer početak nije samo ono vremenski prvo, nego je arche, počelo, ono iz čega stalno iznova izvire to o čemu se radi (ovdje je to nagovaranje na filosofiju).

(klikni na naslov)