usmena tradicija? (ulomak iz Dušan Pajin, Filozofija upanišada)

U indijskoj kulturi, kao i u drugim kulturama starog veka, čuvanje i prenošenje duhovnih sadržaja počivalo je, pre svega, na usmenoj tradiciji. Usmenoj predaji kao dominantnom načinu, pribegavano je čak i kad je pismenost razvijena. U Indiji, pismenost započinje u VIII veku pre n. e. ali se koristi za sadržaje druge vrste – ono što je najvrednije ostaje još dugo i isključivo u domenu usmene komunikacije. Još koliko u VI veku n. e. Kinez I-Tsing, na studijskom boravku u Indiji, beleži da se

vede uče od usta do usta i ne zapisuju na papir. U svakoj generaciji ima učenih brahmana koji znaju naizust tih 100 000 stihova.

Otkuda tako visok ugled usmene tradicije, kad sa drugih strana imamo svedočanstva da je u to vreme pismenost cenjena kao nova i razmerno retka  veština? Ovde, po svemu sudeći, moramo podsetiti na razlike između ”poslova i dana” i prenošenja duhovnih vrednosti.

1) Pismenost je bila cenjena kvalifikacija administratora ili hroničara, ali nebitna za razmenu i održanje duhovnih vrednosti. Štaviše, u tom domenu ona je smatrana drugorazrednom. Bila bi greška ako bismo pomislili da je usmena predaja imala primat samo zato što je starija, tj. da je korišćena po inerciji i onda kada su već korišćena pismena, a pismenost bila kvalifikacija kojom su mislioci raspolagali. Takođe bi bilo pogrešno zaključiti da su, recimo Indijci polagali na usmenu tradiciju samo zato što je u njihovim klimatskim prilikama svaki materijal osim kamena brzo propadao, a sa njim i pisani tekst. Vidimo, naime, da je i na drugim stranama (u Kini, Egiptu i Grčkoj) – gde su raspolagali trajnim materijalom – usmena predaja stavljana ispred pisane, sa sličnim obrazloženjem kao u Indiji.

Dušan Pajin (1942.)

Tako je Platon osporavao shvatanje da je zapis najbolji način da se neki sadržaj sačuva od zaborava i iskrivljavanja, a indijske prilike mu daju za pravo. U Indiji je usmena predaja opstala do najnovijih vremena i pokazalo se da je bila stroža i pouzdanija od pisane. Primećuje Katičić:

Gdje god se pazilo na strogost predaje imamo jedinstven tekst na najrazličitijim krajevima indijskog potkontinenta. Takvog jedinstva pismena predaja europskih klasičnih tekstova nije mogla postići.

Ali postojao je i jedan dublji razlog što je usmeno saobraćanje smatrano primarnim. Smatralo se da specifičan duhovni sadržaj mora biti prenet lično, u neposrednom, živom kontaktu, da je pisani tekst mrtav posrednik koji eventualno može da bude samo podsetnik. U vezi s tim, objašnjavajući etimologiju reči ”upanišad”, Katičić kaže sledeće:

Riječ upanišad znači –sjedanje blizu koga – u našem slučaju učenikovo blizu učiteljeva. To je dakle povjerljiv razgovor podalje od ostalih đaka i izvan obične nastave. Lako je onda razumjeti kako se konačno razvilo značenje ‘tajni nauk’. Kao sinonim za upanišad javlja se rahasya – skrovitost, tajna.

2) I druge tradicije takođe ukazuju na razliku neposrednog i knjiškog prenošenja znanja. Tako Chuang-tzu (glava XIII) piše:

Svet ceni knjige kao da one izražavaju tao. Ali knjige su samo reči, a ono što u rečima vredi su ideje koje su  tu sadržane. Te ideje imaju određen smisao koji se ne može preneti u reči, a ipak svet ceni reči kao srž knjiga. Mada ih svet ceni, one ne vrede, jer u onom zbog čega ih svet ceni, one ne vrede.

Dalje, u istoj glavi, nalazimo dijalog između jednog kolara i velikaša. Velikaš je čitao neku knjigu, dok u jednom trenutku kolar, koji ga je posmatrao, nije odložio alat i primetio da su to što on čita talog i pena preostali od prošlih ljudi. Pošto je velikaš bio uvređen, kolar mu objasni svoj stav sledećim rečima:

Poći ću od sebe. Kad pravim točak, ako sam suviše spor, ne mogu da ga učvrstim, ako suviše žurim, ne mogu da ga uglavim. Pravu meru – ni prebrzo ni presporo – ruka dobija od duha (ili srca, hsin). Ali to se ne može objasniti rečima; ima u tome neke čudne veštine.  (…) Držim da je tako bilo i sa starima. Ono što je vredelo predaje umrlo je s njima; ostalo su stavili u knjige.

No, pogledajmo šta o tome veli Platon, alijas Sokrat, u dijalogu sa Fedrom (274c-278a). On se najpre poziva na jednu egipatsku polemiku o vrednosti pisma.

Mitski pronalazač egipatskog pisma tu obrazlaže vrednost znakova time da će Egipćani biti mudriji i bolje pamtiti. No, sagovornik mu uzvraća da stvari stoje upravo obrnuto. Pisanje slabi pamćenje, jer ga ljudi sve manje upotrebljavaju, te je pismo pomoć sećanju, a ne pamćenju. Drugo, ono stvara nazovi-mudrace koji se uzdaju u obaveštenost i reputaciju jer su mnogo toga čuli, a ništa nisu naučili. U daljem izlaganju, Sokrat izriče o tome sopstveno mišljenje, koje se u svemu slaže sa kolarom iz Čuang-cea: neznalica je onaj ko smatra da se neka veština može ostaviti u tekstu, ili ko se nada da će u pisanoj reči naći nešto jasno i pouzdano, ili onaj ko misli da tekst može biti nešto više do podsetnik onome ko već zna, ko već vlada sadržajem o kome je reč. Kao glavnu manu pisane reči Sokrat smatra to što ona stoji na raspolaganju i onome ko je razume i onome ko je ne razume, dok mudra reč, iz duše znalca, može da bira sugovornika i može sebe braniti pred neznalicom.

3) Reč je, pre svega, o metodskom principu da se znanje predaje samo kvalifikovanom i u pravo vreme, onom ko ga i kada ga može prepoznati na osnovu spremnosti izrasle iz vlastitog iskustva. Bez toga, ne nailazeći na pogodno tle, ono može imati negativne efekte. U krajnjoj liniji, saznavanje o kome je ovde reč nije sticanje nečeg novog, već doticaj sa onim najstarijim. Ono takođe nije, u suštinskom smislu, neko prenošenje (davanje i primanje), nego evociranje, prepoznavanje u sebi samom.

Na jednu od najvažnijih implikacija usmene predaje skrenuo nam je pažnju prof. Veljačić, u prepisci o toj temi. Reč je o tome da, polazeći od obrasca gutembergovskog razdoblja, evropski istraživači procenjuju vreme javljanja, ili ulogu pojedinih ideja, pre svega po procenjenoj starosti teksta koji predstavlja službeni (ili slučajni, preostali) izvor. Međutim, u velikom broju slučajeva nastanku teksta prethodi stvarni razvoj i razmena tih ideja, koji traju više vekova , ili čak i duže.

ulomak iz Dušan Pajin, Filozofija upanišada, Beograd 1980.