(ne)mogućnost sinteze? (ulomak iz Peter Sloterdijk, Kopernikanska mobilizacija i ptolomejsko razoružanje)

Kriza, transformacija same filosofije … još iz generacije Hegelovih učenika … vodi zaključku da ozbiljno mišljenje nije više sposobno za sinteze u svim bitnim pitanjima; možda zato što … je kriza filosofije samo rezultat paralize njene sintetičke sposobnosti. U svakom slučaju, filosofija je, sa tog stanovišta, disciplina koja je na veoma čudan način uspela da ne bude nadležna ama baš nizašta. Njena široka nenadležnost za realno, određeno, jeste simptom toga da se ona kao kritička filosofija – a koja ne bi volela da je kritička – usteže od svojih sintetičkih funkcija… Zaista profesionalna filosofija današnjice … je isuviše refleksivna, da bi išta kazala – ona beži od svetonazorski relevantnih afirmacija kao opečeno dete od vatre. Od ljubavi prema istini stvorio se multinacionalni koncern za izbegavanje istine, kome je sigurnost prvi aksiom. U sposobnosti da se ne kaže gotovo ništa i da se pametno uzdržava od suviše dalekosežnih tvrdnji – a koja tvrdnja nije dalekosežna – moderna filosofija postiže neverovatne rezultate.

Prema svom novovjekom samopoimanju filosofija bi trebala predstavljati istraživačko mišljenje. A za takvo mišljenje je neizbježno da odlučujućim pitanjima ne donosi nikakavu odluku, nego da ih drži otvorenim u korist permanentne refleksije i daljnjeg istraživanja. Ukoliko bi filosofija bila tako lakomislena da na neko bitno pitanje dade definitivan odgovor, onda bi to izgledalo kao da je s leđa napala svoje osnovno opredjeljenje da istražuje. Istraživačko mišljenje glasuje uvijek i za neku drugu mogućnost, zato što želi biti mišljenje nečeg stvarnog, a ne neka autologična igra staklenim perlama. Istraživačkom duhu se ne bi moglo dogoditi ništa gore nego ako bi se, zahvaljujući nekoj epistemološkoj katastrofi nepoznatih razmjera, jednoga dana ispostavilo kakva je zapravo ”stvarnost u stvari”. Ako bi jednim udarcem sve bilo ovako a ne onako i drukčije, onda bi i mogućnosti za drugačije viđenje stigle na nultu točku i njihov qualitet stvarnog i stranog bi ispario u korist jednog konačnog i samosvjesnog znanja. Naše bi mišljenje naletjelo na golo To-je-tako i stajali bismo razoružani i jednom za svagda poučeni onim što Više-ne-može-biti-drugo. Naše sumnje bi ostale bez posla, naša glad za različitim bila utoljena, naša istraživačka strast bi se prenijela u tisućgodišnje carstvo skrajnjih istina koje se više ne mogu mijenjati. Prema uobičajenim pojmovima ovakvo stizanje na cilj bilo bi po svemu sudeći prilično neprijatno, jer ono što nazivamo Može-tako-i-nikako-drukčije, nije ništa drugo nego spozajnoteorijski opis onog što se u svakodnevnom životu zove smrt. No, da filosofija možda ne želi smrt? Je li smrt to za čime ona traga dok istražuje? Je li smrt posljednja riječ znanja koju filosofija čuje i pred kojom odmah, uz izgovor da mora dalje istraživati, sebi začepljuje uši? Činjenica je da se kod Platona i drugih mogu naći stanovite formulacije koje, barem kad je o doslovnom tumačenju riječ, govore o smrti kao cilju filosofske spoznaje. I kroz mudra učenja gotovo svih visokih kultura čuje se šapat o spoznaji koja znači umiranje. Nije li potpuna mudrost sama filosofska eutanazija, neka vrsta ”smrti otvorenih očiju”, neko sretno samoutapanje subjekta u posljednjim uvidima? I ne živi li, nasuprot tome, moderna od diskretne opcije za nemudrost, nesavršenstvo, prolaznost, daljnje istraživanje, odlaganje, za ”beskrajno putovanje”? (…)

peter-sloterdijk

Peter Sloterdijk (1947.)

Ali, ne želeći ništa da zamerimo sumnji koja zna svoj zanat: i u ovom ”vremenu bez sinteze, kako je Musil nazvao dvadeseti vek, svest ne prestaje da bude upregnuta između analitičkih i sintetičkih motiva. I tako, dok se stroža filosofija naglašeno suzdržava – da li usled pameti ili kukavičluka, ili zahvaljujući skeptičnom kompromisu jednog i drugog – odgovaranje na potrebu pregleda i orijentacionog znanja preuzima na sebe laik sklon konstrukcijama. Hrabriji kompozitori na ontološkom sintisajzeru se stoga nalaze u redovima laika; oni su pozvani da sami sebi pomognu u svetonazorskoj nevolji, oni su ti koji su u stanju da istupe istovremeno bezbrižnije i s autentičnijom zabrinutošću, i to zato što se više brinu o ”pravim problemima” nego o vrhunskoj profesionalnosti prilikom njihovog tumačenja. (…)

Jedan neosintetički autor postaje to što jeste zahvaljujući svom zahtevu da od zbrke stvori lik, od šuštanja zvuk, od krpica šumova svet. Onaj ko nudi Novu sintezu jeste neko ko obećava da će u haos uneti red. Zato su neosintetičari kompozitori među filosofima, muzikanti među misliocima – nije potrebno da čovek bude tako pakostan pa da odmah zamisli seoskog muzikanta. Neka vrsta naivne radosti u igri im savetuje da su tonovi tu zato da bi se od njih pravila muzika, a da je delove potrebno sastaviti u nekakvu celinu. I gle – oni stvarno sviraju komad dok se filosofi-specijalisti već odavno ograničuju na to da komade rastave, da ispitaju njihova slaba mesta i daju uputstva za dela koja nikad neće biti komponovana.

ulomak iz Peter Sloterdijk, Kopernikanska mobilizacija i ptolomejsko razoružanje, 1988., str. 63.-66., preveo: Zlatko Krasni, izvornik: Peter Sloterdijk, Kopernikanische Mobilmachung und Ptolomäische Abrüstung (1987.)

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s