(ne)mogućnost sinteze? (ulomak iz Peter Sloterdijk, Kopernikanska mobilizacija i ptolomejsko razoružanje)

Kriza, transformacija same filozofije je to što je na tako očigledan način otvorilo mogućnosti za konstrukcije različitih svetonazora iz prve ruke. Ova kriza vuče korene još iz generacije Hegelovih učenika … [i] vodi zaključku da ozbiljno mišljenje nije više sposobno za sinteze u svim bitnim pitanjima; možda zato što su obrazloženja obrnuta i što je kriza filozofije samo rezultat paralize njene sintetičke sposobnosti. U svakom slučaju, filozofija je, sa tog stanovišta, disciplina koja je na veoma čudan način uspela da ne bude nadležna ama baš nizašta. Njena široka nenadležnost za realno, određeno, jeste simptom toga da se ona kao kritička filozofija – a koja ne bi volela da je kritička – usteže od svojih sintetičkih funkcija… Zaista profesionalna filozofija današnjice … je isuviše refleksivna, da bi išta kazala – ona beži od svetonazorski relevantnih afirmacija kao opečeno dete od vatre. Od ljubavi prema istini stvorio se multinacionalni koncern za izbegavanje istine, kome je sigurnost prvi aksiom. U sposobnosti da se ne kaže gotovo ništa i da se pametno uzdržava od suviše dalekosežnih tvrdnji – a koja tvrdnja nije dalekosežna – moderna filozofija postiže neverovatne rezultate.

Prema svom novovremenskom samopoimanju filozofija bi trebala da predstavlja istraživačko mišljenje. A za takvo mišljenje je neizbežno da odlučujućim pitanjima ne donosi nikakvu odluku, nego da ih drži otvorenim u korist permanentne refleksije i daljeg istraživanja. Ukoliko bi filozofija bila tako lakomislena da na neko suštinsko pitanje da definitivan odgovor, onda bi to izgledalo kao da je s leđa napala svoje osnovno opredeljenje da istražuje. Istraživačko mišljenje glasa uvek i za neku drugu mogućnost, zato što želi da bude mišljenje stvarnog, a ne neka autologična igra staklenim perlama. Istraživačkom duhu se ne bi moglo dogoditi ništa gore nego ako bi se, zahvaljujući nekoj epistemološkoj katastrofi nepoznatih razmera, jednog dana ispostavilo kakva je zapravo ”stvarnost u stvari”. Ako bi jednim udarcem sve bilo ovako a ne onako i drukčije, onda bi i mogućnosti za drugačije viđenje stigle na nultu tačku i njihov kvalitet stvarnog i stranog bi ispario u korist jednog konačnog i samosvesnog znanja. Naše mišljenje bi naletelo na golo To-je-tako i stajali bismo razoružani i jednom za svagda poučeni onim što Više-ne-može-biti-drugo. Naše sumnje bi ostale bez posla, naša glad za različitošću bila utoljena, naša istraživačka strast bi se prenela u hiljadugodišnje carstvo konačnih istina koje se više ne mogu da se promene. Prema uobičajenim pojmovima ovakvo stizanje na cilj bi bilo po svemu sudeći prilično neprijatno, jer ono što nazivamo Može-tako-i-nikako-drukčije, nije ništa drugo nego spozajno-teorijski opis onog što se u svakodnevnom životu zove smrt. No, da filozofija možda ne želi smrt? Je li smrt to za čime ona traga dok istražuje? Je li smrt poslednja reč znanja koju filozofija čuje i pred kojom odmah, uz izgovor da mora dalje da istražuje, sebi zapušuje uši? Činjenica je da se kod Platona i drugih mogu naći izvesne formulacije koje, bar kad je o doslovnom tumačenju reč, govore o smrti kao cilju filozofske spoznaje. I kroz mudra učenja gotovo svih visokih kultura čuje se šapat o spoznaji koja znači umiranje. Nije li potpuna mudrost sama filozofska eutanazija, neka vrsta ”smrti otvorenih očiju”, neko srećno samodavljenje subjekta u poslednjim uvidima? I ne živi li, nasuprot tome, moderna od diskretne opcije za nemudrost, nesavršenstvo, prolaznost, dalje istraživanje, odlaganje, za ”beskrajno putovanje”? …

peter-sloterdijk

Peter Sloterdijk (1947.)

Ali, ne želeći ništa da zamerimo sumnji koja zna svoj zanat: i u ovom ”vremenu bez sinteze, kako je Musil nazvao dvadeseti vek, svest ne prestaje da bude upregnuta između analitičkih i sintetičkih motiva. I tako, dok se stroža filozofija naglašeno suzdržava – da li usled pameti ili kukavičluka, ili zahvaljujući skeptičnom kompromisu jednog i drugog – odgovaranje na potrebu pregleda i orijentacionog znanja preuzima na sebe laik sklon konstrukcijama. Hrabriji kompozitori na ontološkom sintisajzeru se stoga nalaze u redovima laika; oni su pozvani da sami sebi pomognu u svetonazorskoj nevolji, oni su ti koji su u stanju da istupe istovremeno bezbrižnije i s autentičnijom zabrinutošću, i to zato što se više brinu o ”pravim problemima” nego o vrhunskoj profesionalnosti prilikom njihovog tumačenja. (…)

Jedan neosintetički autor postaje to što jeste zahvaljujući svom zahtevu da od zbrke stvori lik, od šuštanja zvuk, od krpica šumova svet. Onaj ko nudi Novu sintezu jeste neko ko obećava da će u haos uneti red. Zato su neosintetičari kompozitori među filosofima, muzikanti među misliocima – nije potrebno da čovek bude tako pakostan pa da odmah zamisli seoskog muzikanta. Neka vrsta naivne radosti u igri im savetuje da su tonovi tu zato da bi se od njih pravila muzika, a da je delove potrebno sastaviti u nekakvu celinu. I gle – oni stvarno sviraju komad dok se filosofi-specijalisti već odavno ograničuju na to da komade rastave, da ispitaju njihova slaba mesta i daju uputstva za dela koja nikad neće biti komponovana.

ulomak iz Peter Sloterdijk, Kopernikanska mobilizacija i ptolomejsko razoružanje, 1988., str. 63.-66., preveo: Zlatko Krasni, izvornik: Peter Sloterdijk, Kopernikanische Mobilmachung und Ptolomäische Abrüstung (1987.)


(na prvom izdanju bloga: beskonačno istraživanje?)

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s