smisao ljubavi? (ulomak iz Vladimir Solovjov, Smisao ljubavi)

Premoć čoveka nad ostalim bićima prirode – sposobnost da saznaje i ostvaruje istinu – nije samo rodovna, već i individualna: svaki čovek je sposoban da saznaje i ostvaruje istinu, svaki može da postane živi odraz apsolutno celog, svesni i samostalni organ vaseljenskog života. I u ostaloj prirodi je istina (ili lik Božiji), ali samo u svojoj objektivnoj opštosti, za koju ne znaju pojedinačna bića; priroda ih formira i deluje u njima i preko njih – kao fatalna sila, kao njima samima nepoznat zakon bića, kome se ona spontano i nesvesno pokoravaju; za sebe same, u svom unutrašnjem osećanju i svesti, ona se ne mogu uzdići iznad svog datog pojedinačnog postojanja…; zbog toga istina ili sveopšte može da trijumfuje ovde samo u smeni pokolenja, u životu roda i u smrti individualnog života, koji u sebe ne prima istinu. Čovekova individualnost, međutim, upravo zbog toga što može da nosi u sebi istinu, ne ukida se njome, već se čuva i jača sa njenom pobedom.

Ali, da bi individualno biće našlo u istini – svejedinstvu – svoje opravdanje i potvrdu, nije dovoljno da ono samo spozna istinu, – ono mora da bude u istini; međutim, prvobitno i neposredno čovek – pojedinac, kao i životinja, nije u istini: on doživljava sebe kao izolovanu česticu kosmičke celine i to svoje delimično biće potvrđuje u egoizmu kao celini za sebe, želi da bude sve u odvojenosti od svega, – van istine. Egoizam, kao realno osnovno načelo individualnog života, prožima i usmerava čitav život, sve u njemu konkretno određuje, i zbog toga egoizam nikako ne može da nadjača i ukine samo teorijsko saznanje istine. Dok se živa sila egoizma ne sukobi u čoveku sa drugom živom silom, njoj suprotnoj, saznanje istine je samo spoljašnje osvešćenje, odbljesak tuđe svetlosti. Kada bi čovek mogao samo u ovom smislu da prima istinu, onda veza između njegove individualnosti i te istine ne bi bila unutrašnja i neraskidiva; njegovo vlastito biće, ostajući, kao životinja, van istine, bilo bi, kao ona, osuđeno (u svojoj subjektivnosti) na smrt i sačuvalo bi se samo kao ideja u misli apsolutnog uma.

Istina koja kao živa sila ovladava unutrašnjim čovekovim bićem i koja ga istinski čuva od lažne samouverenosti zove se ljubav. Ljubav kao stvarno prevazilaženje egoizma je istinsko opravdanje i spasenje individualnosti. Ljubav je iznad razumskog saznanja, ali bez njega ona ne bi mogla da deluje kao unutrašnja spasonosna snaga koja uzdiže, a ne poništava individualnost. Samo zahvaljujući razumskom saznanju (ili, što je isto, saznanju istine), čovek može da razlikuje sebe samoga, tj. svoju pravu individualnost od svog egoizma, i zato, žrtvujući taj egoizam i predavajući se ljubavi, on nalazi u njoj ne samo živu, već i životvornu silu i ne gubi zajedno sa svojim egoizmom i svoje individualno biće, već ga, naprotiv, ovekovečuje. U životinjskom svetu, usled odsustva vlastitog razumskog saznanja, istina, koja se ostvaruje u ljubavi, pošto ne nalazi u njima unutrašnji oslonac za svoje delovanje, može da deluje samo neposredno, kao spoljašnja, za njih fatalna, sila, koja njima vlada kao slepim oruđima za svetske, njima tuđe ciljeve; ovde se ljubav predstavlja kao jednostrani trijumf opšteg, rodovskog nad individualnim, jer se kod životinja njihova individualnost podudara s egoizmom u neposrednosti njihovih delimičnih bića, pa zato i propada zajedno s njim.

Vladimir Solovjev (1853.-1900.)

Smisao čovečije ljubavi uopšte jeste opravdavanje i spasavanje individualnosti putem žrtvovanja egoizma. Na ovoj opštoj osnovi možemo rešiti i naš poseban zadatak: da objasnimo smisao polne ljubavi. Nije bez osnova što se polni odnosi nazivaju ljubavlju; štaviše, oni predstavljaju, po opštem mišljenju, ljubav pre svega, tip i ideal svake druge ljubavi (vidi Pesma nad pesmama, Apokalipsa).

Laž i zlo egoizma nikako nisu u tome što čovek sebe precenjuje, što sebi pridaje apsolutni značaj i najvišu vrednost: u tome je on u pravu, jer svaki ljudski subjekt kao samostalno središte živih sila, kao potencija (mogućnost) beskrajnog savršenstva, kao biće koje je u stanju da svojom svešću i životom primi apsolutnu istinu, – svaki čovek kao takav ima apsolutni značaj i vrednost, on jeste nešto apsolutno nezamenljivo i, prema tome, on ne može da preceni sebe (prema rečima Jevanđelja: šta će dati čovek u zamenu za dušu svoju?). Nepriznavanje sebi ovakvog bezuslovnog značaja isto je što i negiranje ljudske vrednosti; to je osnovna zabluda i načelo svakog neverovanja: on je toliko malodušan da čak nije u stanju da veruje u sebe – kako onda može da poveruje u nešto drugo? Osnovna laž i zlo egoizma nije u toj apsolutnoj samosvesti i samooceni subjekta, već u tome što, opravdano pripisujući sebi bezuslovan značaj, on nepravedno drugima osporava taj značaj; priznajući sebe za središte života, što on, u stvari, i jeste, egoizam druge stavlja na marginu svog postojanja, priznajući im samo spoljašnju i relativnu vrednost.

Naravno, sa apstraktnog, teorijskog stanovišta, svaki čovek koji nije izgubio razum uvek dopušta da su drugi potpuno ravnopravni s njim; ali, u praktičnom životu, u svom unutrašnjem osećanju i na delu, on potvrđuje beskrajnu razliku, apsolutnu nesamerljivost sebe sa drugima: on je sam po sebi sve, a oni sami po sebi – ništa. Međutim, upravo u ovakvom isključivom samopotvrđivanju, čovek i ne može da bude, u stvari, ono u čemu želi da se potvrdi. Taj bezuslovni značaj, ta apsolutnost koju on, inače s pravom, sebi pripisuje, ali je nepravedno drugima odriče, ima, sama po sebi, samo potencijalni karakter, – to je samo mogućnost koja traži da bude ostvarena. Bog jeste sve, tj. raspolaže u jednom apsolutnom činu celokupnim pozitivnim sadržajem, svom punoćom bića. Čovek (uopšte i svaki pojedinac posebno), budući faktički samo ovaj, a ne drugi, može da postaje sve samo ako briše u svom saznanju i životu onu unutrašnju granicu koja ga odvaja od drugog. „Ovaj” može da bude „sve” samo zajedno s drugima, samo zajedno s drugima on može da realizuje svoj apsolutni značaj – da postane nerazdvojivi i nezamenljivi deo svejedinstvene celine samostalni živi i specifični organ apsolutnog života. Istinska individualnost je određena forma svejedinstva, određeni način opažanja i usvajanja svega drugog. Potvrđujući sebe izvan svega drugog, čovek samim tim lišava smisla svoje sopstveno postojanje, oduzima sebi istinski sadržaj života i svoju individualnost pretvara u praznu formu. Prema tome, egoizam nikako nije samosaznavanje i samopotvrđivanje individualnosti, već, naprotiv, samonegacija i smrt.

Metafizički i fizički, istorijski i socijalni uslovi ljudskog postojanja na različite načine menjaju i ublažavaju naš egoizam time što postavljaju mnoge jake prepreke njegovom ispoljavanju u čistom vidu i njegovim strašnim posledicama. Ali sav taj složeni sistem prepreka i korektiva, koji je Proviđenje predodredilo, a priroda i istorija realizovale, ostavlja nedirnutom samu osnovu egoizma, koji stalno „izviruje” ispod vela ličnog i društvenog morala, a ponekad se i sasvim otkriva. Postoji samo jedna sila koja može iznutra, u korenu, da potkopa egoizam, i de facto ga potkopava, a ta sila je ljubav i to, pre svega, polna ljubav. Laž i zlo egoizma sastoje se u isključivom priznavanju svog apsolutnog značaja i njegovom osporavanju drugima; rasuđivanje govori da je to neosnovano i nepravedno, a ljubav neposredno faktički poništava takav nepravedan odnos, prisiljavajući nas ne da apstraktno, već u unutrašnjem osećanju i svojoj volji priznamo sebi bezuslovni značaj drugoga. Spoznajući u ljubavi istinu drugog ne apstraktno, već realno, prenoseći stvarno centar svog života izvan granica svoje empirijske individualnosti, mi samim tim otkrivamo i ostvarujemo svoju sopstvenu istinu, svoj apsolutni značaj, koji se upravo i sastoji u sposobnosti prevazilaženja granica svog datog pojavnog bića, u sposobnosti da se živi ne samo u sebi, već i u drugome.

Svaka ljubav je ispoljavanje ove sposobnosti, ali je ne ostvaruje u podjednakoj meri, odnosno ne podriva svaka ljubav podjednako radikalno egoizam. Egoizam nije samo realna, nego i glavna sila koja ima korene u samom središtu našeg bića, iz koga prožima i obuhvata celokupnu našu stvarnost, – sila koja neprekidno deluje u svim pojedinostima i potankostima našeg života. Da bismo na pravi način potkopali egoizam, moramo mu suprotstaviti isto tako konkretno određenu ljubav, koja prožima i ispunjava čitavo naše biće. Ono drugo, koje treba da oslobodi našu individualnost iz okova egoizma, mora da bude u određenom odnosu sa svom tom individualnošću, mora da bude isto tako realno i konkretno opredmećeni subjekt kao i mi sami, i uz to mora da se u svemu razlikuje od nas, da bi bilo zaista drugo, tj. mora da ima sav onaj bitni sadržaj koji i mi imamo, ali na drugi način, u drugoj formi, tako da svako ispoljavanje našeg bića, svaki životni čin nailazi u tom drugom na slično, ali ne i istovetno ispoljavanje, da odnos jednog prema drugom bude potpuna i stalna razmena, potpuno i stalno potvrđivanje sebe u drugom, potpuno uzajamno delovanje i opštenje. Tek tada će egoizam biti poljuljan i savladan ne samo u načelu, već u svoj svojoj konkretnoj stvarnosti. Samo je pri ovakvom, takoreći hemijskom jedinjenju dva bića iste vrste i istog značaja, ali potpuno različite forme, moguće (kako u prirodnom, tako i u duhovnom poretku) stvaranje novog čoveka, stvarna realizacija istinske čovekove individualnosti. Takvo sjedinjenje, ili, bar, najbližu mogućnost za to, mi nalazimo u polnoj ljubavi, zbog čega joj i pridajemo izuzetan značaj – kao neophodnoj i nezamenljivoj osnovi čitavog daljeg usavršavanja, kao neizbežnom i trajnom uslovu pod kojim jedino čovek može zaista da bude u istini. (…)

Bilo bi potpuno nepravedno poricati ostvarivost ljubavi samo na osnovu toga što ona do sada nikada nije bila ostvarena; jer su se u istom položaju nekada nalazile i mnoge druge stvari, na primer, sve nauke i umetnost, građansko društvo, upravljanje silama prirode. Čak je i samo razumsko saznanje, pre no što je postalo činjenica za čoveka, bilo tek nejasna i bezuspešna težnja u životinjskom svetu. Koliko je geoloških i bioloških epoha prošlo u neuspešnim pokušajima da se stvori mozak koji bi bio sposoban da postane organ za ovaploćenje razumskog mišljenja. Ljubav za čoveka je zasada isto što je um bio za svet životinje: ona postoji u svom zametku ili začetku, ali ne još i stvarno.

ulomak iz Vladimir Sergejevič Solovjov, Smisao ljubavi, Beograd 1995., link, izvornik: Владимир Сергеевич Соловьёв, Смысл любви (1894.)